Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
Let iznad kukavičjeg gnezda: Pobuna duha
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Dođe nekad tako period kada iznova opet gledam kultna filmska ostvarenja, isto kao što se vraćam klasicima književnosti koje sam čitao još u srednjoj, poput Gogolja ili Kafke. Jedan od tih filmova, kojem sam se nedavno vratio, jeste „Let iznad kukavičjeg gnezda” Miloša Formana. Ovaj film predstavlja dublju priču o sukobu individualnosti i sistema, priču o ljudskom duhu zarobljenom u okvirima represije. Inspirisan novelom Kena Kizija, Forman je uspeo da prenese slojevitost originalnog dela na veliko platno, istovremeno ga prilagođavajući univerzalnim temama koje prevazilaze granice vremena i prostora. Naslov filma, preuzet iz dečije pesmice spomenute u romanu, nosi u sebi simboliku oslobađanja i transcendencije. Kukavičje gnezdo postaje metafora za represivne sisteme – mentalnu bolnicu u priči – u kojima se individualnost guši zarad održanja iluzije reda. Let iznad tog gnezda označava čin otpora, pokušaj da se dostigne sloboda, bez obzira na cenu.
Centralna figura priče, Rendl MekMarfi, unosi haos u ovu instituciju koja funkcioniše na principu kontrole i pasivne pokornosti. Njegov dolazak u bolnicu ne narušava samo ustaljeni red, već razotkriva dublje mehanizme represije na kojima se sistem zasniva. Sestra Rečed, oličenje autoritarne hladnoće, predstavlja vlast koja manipulacijom, zastrašivanjem i psihološkim pritiskom održava pacijente u stanju infantilnosti. Njena kontrola nije otvoreno nasilna, već perfidno strukturirana tako da se svaki pokušaj otpora čini uzaludnim. MekMarfi, s druge strane, deluje instinktivno, sa željom da vrati pacijentima osećaj slobode i ljudskog dostojanstva, makar kroz male gestove pobune – kartaške igre, zajednički smeh ili organizovanje izlaska na pecanje.
Scena iz filma, umentalnoj instituciji
Ono što čini ovaj film izuzetnim jeste činjenica da likovi nisu samo simboli već i duboko ljudski. MekMarfi nije idealizovan heroj; njegova pobuna nije motivisana visokim moralnim principima, već sirovim instinktom za slobodom. Njegova energija inspiriše druge pacijente da pronađu sopstvenu snagu i identitet. Poglavica Bromden, čovek koji godinama glumi nemog i gluvog kako bi izbegao interakciju sa svetom, konačno pronalazi svoj glas pod uticajem MekMarfijeve harizme. Njegovo bekstvo na kraju filma nije samo čin fizičkog oslobađanja već i simboličko razbijanje okova koji sputavaju duh.
Rečed, iako antagonista, nije karikatura zla. Njena figura predstavlja ideju da svaki sistem, ma koliko izgledao funkcionalno, počiva na ograničavanju slobode. Njena kontrola nad pacijentima osim što je izraz njene lične potrebe za moći ona je istovremeno i refleksija institucionalizovanog autoriteta koji ne toleriše neslaganje. U toj dinamici sukoba između nje i MekMarfija krije se suštinsko pitanje – koliko smo kao društvo spremni da žrtvujemo individualnost zarad iluzije stabilnosti?
Scena iz filma
Formanova režija ističe kontraste između sterilnog, hladnog sveta institucije i sirove, nepredvidive energije života koju MekMarfi donosi. Bolnički prostori deluju kao zamke, dok su interakcije pacijenata prožete humorom, nespretnošću i autentičnošću koja razbija monotoniju sistema. Muzika Džeka Ničea dodatno naglašava osećaj nelagode i introspekcije, omogućavajući publici da se poveže sa unutrašnjim sukobima likova.
Kada MekMarfi biva lobotomizovan, film dostiže svoj tragični vrhunac. Sistem, suočen sa snagom pojedinca koji odbija da se povinuje, odlučuje da ga uništi. Međutim, njegova smrt nije poraz. Naprotiv, ona inspiriše Poglavicu da preuzme simboličnu baklju otpora i pobegne, razbijajući zidove institucije. Taj trenutak nosi univerzalnu poruku – iako pojedinac može biti fizički poražen, njegov duh i ideje ostaju seme promena.
Scena iz filma, poglavica i MekMarfi
„Let iznad kukavičjeg gnezda” nije bukvalno film o mentalnoj instituciji; to je priča o svakom sistemu koji pokušava da uguši slobodu zarad reda, o svakom pojedincu koji se suočava sa opresijom i o univerzalnoj ljudskoj težnji za oslobađanjem. Ovaj film je tu da nas podseća važnost otpora i snagu duha čak i u najmračnijim okolnostima.
Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Literatura:
1. Kizi, Ken. Let iznad kukavičjeg gnezda. Vulkan izdavaštvo, ISBN: 9788610022049.
Podrži naš blog!
Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić
František Kupka, „Crni idol”. O antihristu, kralju Heliopolisa, đavolu kao erektivnosti materije i pacijentu svetske bolnice Piše: Vladimir Tomić Posle dvadesetak dana pauze, avgust Oblaka Kaktusa otvaram Antihristom. U mesecu lava, poneki gnostički raspoložen čitalac mogao da pomisli na (ne)čuvenu figuru Jaldabaota, ali to bi bio velik promašaj hodnika kroz koji ovde prolazim. Ovo pisanje vodi u drugu sobu, bledo-žućkastu, močvarno zelenu, sterilnu i prepunu igala. Inspiracija za početnu sliku došla mi je nakon čitanja odličnog, lucidnog teksta „Crna mumija” na blogu Bafomitras . Dorijan Nuaj je tamo zamislio Antihrista kao besvesnu političku ljušturu, crnu mumiju u staklenom sarkofagu, biće čiju ličnu nemoć čitav svetski aparat pretvara u vrhovnu moć. Baš takva slika mi je ostala u glavi: besvesno na iglicama svetske in...
Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e) Zamislite da šetate kroz gustu šumu. Listovi šušnu na vetru, koraci vam udaraju o tlo, i dok posmatrate sunčeve zrake kako se probijaju kroz krošnje, zapitate se: može li ovaj svet da „oseti“? Da li kamen na stazi ili drvo pored vas, makar na nekom osnovnom nivou, poseduje neku vrstu svesti, ili je svest dublja karakteristika kosmosa, koja prožima sve stvari poput nevidljive mreže? Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), druga slika Ovo pitanje vodi nas do fascinantne filozofske teorije poznate kao panpsihizam . Prema ovoj ideji, svest nije isključivo ljudsko svojstvo niti ograničena na složene mozgove životinja. Umesto toga, ona je osnovna osobina stvarnosti – fundamentalna, baš kao što su elektromagnetizam ili gravitacija. Ovo ne znači da su elektroni, atomi ili kamen doslovno „svesni“ u ljudskom smislu, već da svest na nekom osnovnom nivou predstavlja neodvojivu komponentu kosmosa. Na taj način...
Korice prvog izdanja Majstora i Margarite, izvor slike: wikimedia commons Došli smo do jedne knjige, koja je u mom svetu jedan od najuzbudljivijih romana koje sam ikada pročitao prvi put sa 19 godina. Jedine druge knjige koje su u tom bliskom rangu i mladalačkom periodu, delovale do sada tako na mene su „Sto godina samoće“ Markesa, „Idiot“ Dostojevskog, „Preobražaj“ Franca Kafke i filozofsko delo „Genealogija morala“ Fridriha Ničea. Postoje knjige koje nas osvoje polako, uvodeći nas u svoj svet postepeno, kao domaćin koji nam prvo ponudi čaj, pa tek onda dozvoli da zavirimo u njegovu kuću. „Majstor i Margarita“ nije takva knjiga. Ova knjiga vas s prvim stranicama uhvati za vrat i gurne u vrtlog apsurda, ironije i nečega što ne možete odmah imenovati, ali osećate da je opasno blisko istini. Već u prvom poglavlju, dok sunce zalazi nad Patrijaršijskim ribnjacima, Moskvom odjekuje jedno pitanje koje će progoniti svakog čitaoca dugo nakon što zatvori knjigu. Postavlja ga elegantni stranac,...
Коментари
Постави коментар