„Žica, kupina, pokretna brava,
Tri guske u jatu,
Jedna je letela na istok, druga na zapad,
A treća je letela iznad kukavičjeg gnezda.” (1)
Dođe nekad tako period kada iznova opet gledam kultna filmska ostvarenja, isto kao što se vraćam klasicima književnosti koje sam čitao još u srednjoj, poput Gogolja ili Kafke. Jedan od tih filmova, kojem sam se nedavno vratio, jeste „Let iznad kukavičjeg gnezda” Miloša Formana. Ovaj film predstavlja dublju priču o sukobu individualnosti i sistema, priču o ljudskom duhu zarobljenom u okvirima represije. Inspirisan novelom Kena Kizija, Forman je uspeo da prenese slojevitost originalnog dela na veliko platno, istovremeno ga prilagođavajući univerzalnim temama koje prevazilaze granice vremena i prostora. Naslov filma, preuzet iz dečije pesmice spomenute u romanu, nosi u sebi simboliku oslobađanja i transcendencije. Kukavičje gnezdo postaje metafora za represivne sisteme – mentalnu bolnicu u priči – u kojima se individualnost guši zarad održanja iluzije reda. Let iznad tog gnezda označava čin otpora, pokušaj da se dostigne sloboda, bez obzira na cenu.
Centralna figura priče, Rendl MekMarfi, unosi haos u ovu instituciju koja funkcioniše na principu kontrole i pasivne pokornosti. Njegov dolazak u bolnicu ne narušava samo ustaljeni red, već razotkriva dublje mehanizme represije na kojima se sistem zasniva. Sestra Rečed, oličenje autoritarne hladnoće, predstavlja vlast koja manipulacijom, zastrašivanjem i psihološkim pritiskom održava pacijente u stanju infantilnosti. Njena kontrola nije otvoreno nasilna, već perfidno strukturirana tako da se svaki pokušaj otpora čini uzaludnim. MekMarfi, s druge strane, deluje instinktivno, sa željom da vrati pacijentima osećaj slobode i ljudskog dostojanstva, makar kroz male gestove pobune – kartaške igre, zajednički smeh ili organizovanje izlaska na pecanje.
Centralna figura priče, Rendl MekMarfi, unosi haos u ovu instituciju koja funkcioniše na principu kontrole i pasivne pokornosti. Njegov dolazak u bolnicu ne narušava samo ustaljeni red, već razotkriva dublje mehanizme represije na kojima se sistem zasniva. Sestra Rečed, oličenje autoritarne hladnoće, predstavlja vlast koja manipulacijom, zastrašivanjem i psihološkim pritiskom održava pacijente u stanju infantilnosti. Njena kontrola nije otvoreno nasilna, već perfidno strukturirana tako da se svaki pokušaj otpora čini uzaludnim. MekMarfi, s druge strane, deluje instinktivno, sa željom da vrati pacijentima osećaj slobode i ljudskog dostojanstva, makar kroz male gestove pobune – kartaške igre, zajednički smeh ili organizovanje izlaska na pecanje.
Ono što čini ovaj film izuzetnim jeste činjenica da likovi nisu samo simboli već i duboko ljudski. MekMarfi nije idealizovan heroj; njegova pobuna nije motivisana visokim moralnim principima, već sirovim instinktom za slobodom. Njegova energija inspiriše druge pacijente da pronađu sopstvenu snagu i identitet. Poglavica Bromden, čovek koji godinama glumi nemog i gluvog kako bi izbegao interakciju sa svetom, konačno pronalazi svoj glas pod uticajem MekMarfijeve harizme. Njegovo bekstvo na kraju filma nije samo čin fizičkog oslobađanja već i simboličko razbijanje okova koji sputavaju duh.
Rečed, iako antagonista, nije karikatura zla. Njena figura predstavlja ideju da svaki sistem, ma koliko izgledao funkcionalno, počiva na ograničavanju slobode. Njena kontrola nad pacijentima osim što je izraz njene lične potrebe za moći ona je istovremeno i refleksija institucionalizovanog autoriteta koji ne toleriše neslaganje. U toj dinamici sukoba između nje i MekMarfija krije se suštinsko pitanje – koliko smo kao društvo spremni da žrtvujemo individualnost zarad iluzije stabilnosti?
Formanova režija ističe kontraste između sterilnog, hladnog sveta institucije i sirove, nepredvidive energije života koju MekMarfi donosi. Bolnički prostori deluju kao zamke, dok su interakcije pacijenata prožete humorom, nespretnošću i autentičnošću koja razbija monotoniju sistema. Muzika Džeka Ničea dodatno naglašava osećaj nelagode i introspekcije, omogućavajući publici da se poveže sa unutrašnjim sukobima likova.
Kada MekMarfi biva lobotomizovan, film dostiže svoj tragični vrhunac. Sistem, suočen sa snagom pojedinca koji odbija da se povinuje, odlučuje da ga uništi. Međutim, njegova smrt nije poraz. Naprotiv, ona inspiriše Poglavicu da preuzme simboličnu baklju otpora i pobegne, razbijajući zidove institucije. Taj trenutak nosi univerzalnu poruku – iako pojedinac može biti fizički poražen, njegov duh i ideje ostaju seme promena.
„Let iznad kukavičjeg gnezda” nije bukvalno film o mentalnoj instituciji; to je priča o svakom sistemu koji pokušava da uguši slobodu zarad reda, o svakom pojedincu koji se suočava sa opresijom i o univerzalnoj ljudskoj težnji za oslobađanjem. Ovaj film je tu da nas podseća važnost otpora i snagu duha čak i u najmračnijim okolnostima.
Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Literatura:
1. Kizi, Ken. Let iznad kukavičjeg gnezda. Vulkan izdavaštvo, ISBN: 9788610022049.
Comments
Post a Comment