Zašto je 'pakao – to su drugi' pogrešno shvaćena rečenica?
 |
| Andrzej Wróblewski, Rozstrzelanie V (Execution V), izvor slike: wikimedia commons |
Pre dve godine, pretražujući bespuća interneta, naišao sam na jedan YouTube snimak koji mi je istovremeno delovao i kao tragičan i kao smešan, i podstakao me je da dublje promislim o jednoj temi o kojoj sam i pre puno pisao. U njemu je jedan sveštenik pokušavao da „odbrani“ pravoslavlje od navodno opasne misli Žan-Pol Sartra, fokusirajući se na čuvenu rečenicu iz jedne njegove drame Iza zatvorenih vrata (Huis Clos): „Pakao - to su drugi“ (L'enfer, c'est les autres). Sveštenik je ovu rečenicu tumačio doslovno (bez da zna da ona potiče iz dramskog dela), kao nekakav sektaški manifest mizantropije, usmeren protiv same ideje zajedništva i ljubavi prema bližnjem. Naravno, takvo tumačenje je u svojoj banalnosti gotovo komično, ali ono što me je zaista začudilo jeste koliko je duboko ukorenjena sklonost ka pogrešnom razumevanju ove, ali i mnogih drugih filozofskih i književnih ideja kada se izvuku iz svog izvornog konteksta.
Sartr, kao filozof i književnik - autor romana, drama, eseja - ponekad je pojedine svoje misli izražavao kroz usta svojih likova. Citirati te rečenice van razumevanja njegove filozofije, filozofskih dela ili književnih drama ili novela, i pripisivati ih direktno autoru kao njegov lični, univerzalni stav, predstavlja ozbiljan apsurd i vodi ka temeljnom nerazumevanju. To je zamka u koju upadaju ne samo oni koji nisu dublje proučili neku temu, već i oni koji bi trebalo da budu upućeniji. Ovaj tekst ima za cilj da rasvetli pravo značenje Sartrove čuvene rečenice, smeštajući je u kontekst drame Iza zatvorenih vrata i njegove šire filozofske misli. Ali, ići ćemo i korak dalje: istražićemo zašto je citiranje mislilaca, posebno kada su oni i književnici, tako delikatna rabota. Pokušaću da, u duhu ovog bloga: interdisciplinarno, didaktički, ponudim uvod u Sartrov svet, dovoljno jasan za srednjoškolce i studente.
Pokušaću da vodim čitaoce kroz ključne Sartrove ideje, koristeći primere iz svakodnevnog života.
Sadržaj:
- Ko je Žan-Pol Sartr?
- Egzistencija i esencija: prvo postojimo, zatim se definišemo
- Sloboda i odgovornost
- Loša vera
- Pogled Drugih: „Pakao, to su drugi“?
- Zašto je ponekad nezahvalno citirati mislioce
- Korišćena literatura i izvori
Ko je Žan-Pol Sartr?
Žan-Pol Sartr bio je francuski filozof, književnik, dramaturg i javna ličnost. Njegova slava za života prevazilazila je okvire uobičajene za filozofe; hiljade ljudi su 1945. godine pohrlile da čuju njegovo predavanje “Egzistencijalizam je humanizam” u posle-ratnom Parizu [1]. U tom predavanju Sartr je široj publici predstavio glavne ideje svoje dotad napisane filozofije, pre svega iz dela “Biće i Ništavilo” (1943).
 |
| Colete, Sartr, Simon de Bovoar, Majakovski, izvro slike wikimedia commons |
No, Sartr nije bio samo kabinetski filozof. Pisao je i romane (“Mučnina”, 1938), drame (“Iza zatvorenih vrata”, 1944; “Prljave ruke”, 1948) i političke eseje. Odbio je Nobelovu nagradu za književnost 1964. godine, ostajući dosledan stavu da neće primati zvanična priznanja. Aktivno se bavio društvenim i političkim angažmanom: uređivao je časopis Les Temps Modernes, učestvovao u protestima i javnim debatama. Za Sartra se može reći da je bio prototip “angažovanog intelektualca” 20. veka. Čak je, navodno, i čuveni Šarl de Gol, tadašnji predsednik Francuske, odbio da ga uhapsi zbog jedne subverzivne akcije rečima: “Volter se ne hapsi.” – poredeći tako Sartra sa najvećim filozofom prosvetiteljstva [1]. Ovo nije potvrđeno i više se prepričava kao neka vrsta urbane legende, ali de Gol, kao i mnogi francuski državnici jeste imao običaj da oslobađa pisce, umetnike i naučnike od progona u Republici, dok je sam Žan Pol - Sartr tražio pomilovanje od zatvorskih kazni za mnoge građane poput Žan Ženea, koji je bio sitan kriminalac i lopov, ali i veoma talentovan pisac.
Kao centralna figura egzistencijalizma, Sartr je verovao da filozofija treba da odgovori na pitanje šta znači biti čovek. U svojim ranim radovima polazio je od fenomenologije (pravca koji ispituje iskustvo svesti), da bi razvio sopstvenu sliku ljudske egzistencije. Njegova ključna ideja jeste da se ljudsko biće odlikuje neosnovanošću (nema unapred zadatu suštinu ili “prirodu”) i radikalnom slobodom izbora [2]. Drugim rečima, za razliku od predmeta ili stvari u svetu koje su jednostavno “to što jesu”, čovek je biće koje mora sebe da osmisli kroz svoje postupke. Ova neobična kombinacija, da nemamo čvrsto uporište, ali da imamo potpunu slobodu - stoji u osnovi kako Sartrove filozofije, tako i njegovih književnih likova.
Važno je napomenuti i da je Sartr tokom života menjao neke naglaske u svojim stavovima. Nakon Drugog svetskog rata najpre je isticao individualnu slobodu i odgovornost, da bi se kasnije okrenuo i društvenim temama, pokušavajući da pomiri egzistencijalizam sa marksizmom. Ipak, u središtu njegove misli uvek je ostala sloboda ljudskog subjekta i izazovi življenja u skladu sa njom. U nastavku ćemo detaljnije pogledati nekoliko najpoznatijih Sartrovih filozofskih pojmova i videti kako ih možemo razumeti kroz primere.
Egzistencija i esencija: prvo postojimo, zatim se definišemo
Jedan od najčuvenijih Sartrovih iskaza glasi: “Egzistencija prethodi esenciji.” [3] Šta to znači? U tradicionalnoj filozofiji (a i u svakodnevnom mišljenju) često se smatralo da svaka stvar ima neku svoju suštinu ili bit (esenciju) koja dolazi pre njenog postojanja. Na primer, ako zamislimo da pravimo čekić ili papirni nož, najpre imamo plan čemu će služiti i kako će izgledati – njegova suština (namena, dizajn) je određena pre nego što čekić zaista postoji kao gotov predmet. Slično tome, religijske tradicije su učile da je i čovekova suština unapred određena od strane Boga (kao što majstor unapred zna kako će napraviti alat).
Međutim, Sartr, koji je bio ateista, smatra da nema unapred zadate ljudske prirode. Prema njemu, niko nam nije “skrojio” neku večnu bit pre nego što smo se rodili. Dakle, za čoveka egzistencija dolazi pre esencije (suštine). Drugim rečima, čovek prvo egzistira, pojavljuje se u svetu, a tek onda kroz život stvara svoju suštinu onim što radi i odlučuje. Ovo je radikalna ideja: ne postoji neka “ljudska priroda” koja bi objasnila naše postupke ili nas opravdala. Kao što Sartr slikovito kaže, ako nema Boga, onda nema ni unapred datih vrednosti ili naredbi koje bi opravdale naše ponašanje. “Čovek je jednostavno to što od sebe napravi” - ukratko rečeno. Čak je citirao i Dostojevskog odnosno jednog njegovog lika: “Ako Boga nema, sve je dopušteno.” - ne u smislu da treba činiti haos, već u smislu da više nemamo nikakav spoljašnji autoritet koji određuje šta je dobro, a šta loše. Ostajemo sami sa sobom da tome damo smisao.
Šta ovo znači u praksi? U shvatanju Sartra, pre svega, on smatra da nismo rođeni sa određenom svrhom. Ne postoji “sudbina” koja propisuje da ćete vi postati baš lekar, ili umetnik, ili bilo šta - to zavisi od vaših izbora i delanja. Naravno, svako od nas se rađa u nekim okolnostima koje ne bira (porodica, društvo, vrline, mane), ali način na koji ćemo te okolnosti protumačiti i iskoristiti zavisi od nas. Egzistencijalisti vole da kažu da smo bačeni u svet (nije nas niko pitao da li želimo da se rodimo), ali od tog trenutka pa nadalje, sve što učinimo postaje definicija onoga ko smo. Nismo uklesani u kamenu kao neka statua; to jest više smo poput glinene figure koja se stalno preoblikuje rukama sopstvenih odluka.
Zamislite, na primer, mladu osobu koja voli i prirodne nauke i umetnost. Njena “esencija” nije unapred određena - neće “izdati sebe” ako izabere jedno od to dvoje, jer nema nekog skrivenog plana univerzuma da mora biti naučnik ili mora biti umetnik. Šta god izabrala, ona će kroz taj izbor i kasnije trud postepeno definisati ko je i za šta je sposobna. Mogla bi da bude i naučnik i umetnik kroz vreme, ili da promeni profesiju ako shvati da je pogrešila, sve te mogućnosti su otvorene dok god je živa. Ovo zvuči osnažujuće, ali nosi i jednu veliku težinu: teret slobode. A upravo o slobodi i odgovornosti govorimo u narednom delu.
Sloboda i odgovornost
Ako postojanje prethodi suštini, onda sledi da je čovek radikalno slobodan. Nema unapred napisanog scenarija koji moramo da pratimo. Sartr čak kaže da je čovek “osuđen na slobodu”, jer čim smo jednom bačeni u svet bez svog izbora, od tog momenta smo potpuno odgovorni za sve što radimo [3]. Ova reč “osuđen” (condamné) zvuči paradoksalno, jer obično smatramo da je sloboda nešto pozitivno. Zašto bi sloboda bila kazna?
Zamislimo da ste pušteni iz zatvora na pusto ostrvo sa neograničenom slobodom da radite šta god želite - zvuči dobro, ali i zastrašujuće jer više nema uputa, nema autoriteta, nema podrške. Sartr hoće da kaže da smo mi, metaforično, u takvoj situaciji: slobodni, ali bez unapred datog smisla i bez izgovora. U svojoj čuvenoj rečenici objašnjava: “Čovek je osuđen da bude slobodan. Osuđen, jer se nije sam stvorio, a ipak je pušten na slobodu; i od trenutka kada je bačen u ovaj svet, on je odgovoran za sve što čini.”[3] Drugim rečima, nismo birali da postanemo slobodna bića (to “osuđen” znači: nismo pitali za to), ali ne možemo pobeći od te slobode: kad-tad moramo odlučiti šta ćemo sa sobom.
Ovakva neizbežna sloboda kod čoveka rađa osećanje koje su egzistencijalisti nazvali strepnja ili teskoba. To nije običan strah od nečega spolja, već duboka nelagodnost jer shvatamo da nema nikog drugog na kog bismo prebacili odgovornost za naše izbore - sve zavisi od nas. Sartr opisuje mladog čoveka iz perioda francuskog Pokreta otpora u Drugom svetskom ratu, koji je morao da bira: da li da ode u borbu protiv nacista i osveti smrt brata, ili da ostane kod kuće uz svoju usamljenu majku kojoj je jedini oslonac. Nikakva moralna knjiga mu nije mogla dati odgovor šta je ispravno - bilo je na njemu da odluči šta mu je činiti, uz svu neizvesnost i grižu savesti koju nosi i jedna i druga opcija.
.jpg) |
| Melancholia (obraz Jacka Malczewskiego, izvor slike: wikimedia commons |
Svakodnevni primer možda nije tako dramatičan, ali slično osećanje teskobe mnogi osete recimo pred završetak škole: svet je otvoren, možemo teoretski bilo šta, i baš zato osećamo pritisak: šta sada odabrati? Koji fakultet, koji posao? Šta ako pogrešim? Egzistencijalizam poručuje: nema garancije i nema alibija. Možemo se savetovati sa drugima, analizirati, ali na kraju krajeva, mi biramo i time kujemo svoj život. Čak i ako izaberemo da ništa ne izaberemo - i to je izbor, zar ne? Ovo zvuči kao težak teret, ali Sartr ujedno smatra da je to i pozitivna poruka. Sloboda nas plaši, ali nas i osnažuje. Ništa unapred nije odlučeno - dakle, sve je moguće. Čovek je fleksibilno, kreativno biće koje u svakom trenutku može da promeni tok svog života kroz akciju.
Sartr kaže: mi smo u svakom trenutku više od onoga što se do tad desilo - uvek postoji naredni potez kojim se možemo izdići iznad prošlosti. Čak i kada smo u teškoj situaciji, ono što ćemo uraditi s njom nije determinisano. Na primer, ako se neko suoči sa gubitkom posla (objektivna situacija), ta situacija ga ne “determiniše” u potpunosti: on može pokleknuti i očajavati, ali može i videti to kao priliku da promeni karijeru ili da se preseli negde - činjenice su tu, ali značenje tih činjenica zavisi od naše odluke kako ćemo ih shvatiti [1].
Sa velikom slobodom dolazi i velika odgovornost (ovo zvuči kao čuvena replika iz stripa o Spajdermenu, zar ne?). Kod Sartra, odgovornost je apsolutna: “od trenutka kada je bačen u svet, čovek je odgovoran za sve što čini.” To znači da ne možemo okriviti sudbinu, društvo ili naš “karakter” za svoje postupke, barem ne potpuno. Naravno, postoje otežavajuće okolnosti u životu, ali na kraju mi odlučujemo kako ćemo se prema njima postaviti. Čak i nečinjenje je naša odgovornost. Ako vidimo nepravdu a ne reagujemo - ne možemo reći “eh, takav je svet, ništa tu ne mogu” jer time biramo da budemo pasivni saučesnik. Ovakav stav može delovati strogo, ali ima i moćnu poruku o ljudskoj snazi.
Čuvena egzistencijalistička parola je: “Čovek je ono što od sebe napravi.” Dakle, nema skrivenih osobina koje će se ostvariti bez obzira na sve - mi smo zbir naših dela. Ukoliko želimo da budemo, recimo, darežljivi, neće nas definisati to što “imamo dobro srce” ako zapravo nikome ne pomažemo; definisaće nas baš naši postupci (da li stvarno činimo nešto dobro). Sartrova životna partnerka, filozofkinja Simon de Bovoar, to je lizrazila rečima: “Da budemo slobodni ne znači da možemo raditi bilo šta nam se prohte; već da možemo da nadiđemo date okolnosti ka otvorenoj budućnosti.” Drugim rečima, sloboda nije proizvoljnost, već sposobnost da od onoga što nam je dato (okolnosti) napravimo nešto više, da projektujemo svoju budućnost u smeru koji sami izaberemo.
 |
| The intrigue, James Ensor, izvor slike: wikimedia commons |
Pre nego što pomislimo da je ovakva sloboda preterano teška i da vodi u haos, važno je naglasiti: sloboda nikad nije apsolutna u vakuumu; uvek je situaciona. Mi smo slobodni unutar okvira koji imamo ovde i sada. Niko od nas ne može, recimo, odabrati da leti poput ptice (jer smo fizički ljudi), ali možemo odabrati kako ćemo biti ljudi, kakav život želimo da vodimo u datim okolnostima. Sartr insistira da smo uvek u konkretnom kontekstu (imamo određene talente, određene prepreke, živimo u određenom društvu), ali unutar tog konteksta imamo mnogo prostora za izbor. On tu situaciju poredi sa umetnikom koji od raspoloživog materijala (boja, platno) može naslikati bezbroj različitih slika.
Recimo, dve osobe mogu imati isto zanimanje, istu poziciju u društvu, a da jedan tu svoju ulogu doživljava kao poziv i ostvarenje, a drugi kao sputanost - zavisno od toga šta izvlače iz te situacije. U tome je lepota, ali i težina ljudske slobode. No, ako je sloboda tako fundamentalna, postavlja se pitanje: zašto onda često bežimo od te slobode? Zašto se ponekad pravimo da nismo slobodni? Tu nastupa sledeći važan Sartrov pojam: loša vera.
Loša vera
Kada je Sartr analizirao ljudsku prirodu, uvideo je zanimljiv paradoks: iako smo po njemu bića velike slobode, često živimo kao da to nismo. Pravimo se pred sobom da smo “ukočeni” u neke uloge ili da nemamo izbora, i tako sebe oslobađamo odgovornosti. Sartr ovu pojavu naziva loša vera (mauvaise foi), što bismo mogli prevesti i kao samozavaravanje ili neautentičnost. To je, uprošćeno rečeno, laganje samog sebe. Kako je moguće lagati sebe? Zar onaj ko laže ne mora da zna istinu da bi je prikrio? Upravo taj paradoks interesuje Sartra: loša vera znači da neka dimenzija naše svesti zna da smo slobodni, ali druga dimenzija to potiskuje i pretvara se da nismo.
Iako zvuči komplikovano, primere loše vere prepoznaćemo lako u svakodnevici. Najpoznatiji Sartrov primer loše vere je konobar u kafiću [4]. Zamislite da posmatrate konobara kako se kreće među stolovima. On nosi poslužavnik, agilno manevriše, možda “previše” uljudno ponavlja iste fraze, drži se ukočeno formalno – ukratko, igra svoju ulogu savršeno. Možda i suviše savršeno, gotovo kao robot ili kao lik u predstavi. Sartr kaže da taj čovek glumi konobara, u smislu da se skroz poistovetio sa svojom društvenom ulogom. On sebe vidi često samo kao konobara, objekat čija je cela suština da raznosi pića. Time se, međutim, svede na stvar, negirajući svoju slobodu da bude nešto drugo pored toga što već jeste.
Naravno, dok je na radnom mestu, od njega se očekuje određeno ponašanje, tu nema spora. Loša vera nastaje ako on i van posla, u svom umu, prihvati da je to sve što jeste. Na primer, ako pomisli “ja sam samo običan konobar, nije moje da razmišljam o filozofiji ili da sanjam velike snove”. Takvo razmišljanje je bekstvo od potencijalne slobode: lakše je reći sebi “to nije za mene” nego riskirati promenu.
Drugi primer loše vere jeste situacija sastanka (sudara) između mladića i devojke. Mladić drži devojku za ruku i očigledno joj se udvara, ali ona izbegava da zauzme stav. Njena ruka pasivno leži u njegovoj - ona je svesna kuda stvari vode, ali u mislima odlaže odluku. Govori sebi, u suštini: “ovo drhtanje ruke ništa ne znači, ne moram se sada izjasniti da li ga ohrabrujem ili ne”. Ona pokušava da sebe vidi kao objekat bez izbora (poput kamena u njegovoj ruci), a ne kao slobodno biće koje bi moglo da uzvrati stisak ili da povuče ruku. Time izbegava odgovornost za bilo kakav ishod, ako kasnije dođe do neželjenih posledica, može reći “ali ništa nisam uradila!”. Ipak, to “ništa” je takođe čin loše vere jer je i ne-odlučivanje bilo deo njenih slobodnih mogućnosti.
U savremenom društvu, loša vera je sveprisutna. Koliko puta ste čuli (ili izgovorili) rečenice tipa: “Eh, ja sam takav/takva, tu nema pomoći” ili “Moram da ostanem na ovom poslu, nemam izbora”, ili “To se od mene očekuje, šta ću”. Svaki put kada sebe svedemo na neku fiksnu osobinu ili se sakrijemo iza okolnosti, mi pravimo od sebe objekat i potiskujemo činjenicu da ipak imamo izbora. Naravno, nisu svi izbori laki niti svi snovi ostvarivi, ali bitno je priznati sebi da alternativa uvek postoji – možda teža, možda rizičnija, ali postoji. Loša vera je mehanizam samo-utehe: ako ubedim sebe da “nisam imao opciju”, onda se lakše osećam jer navodno nisam odgovoran.
Zašto ljudi upadaju u lošu veru? Zato što je sloboda teška, kao što smo rekli. Lakše je misliti da imamo čvrstu, definisanu prirodu ili zadatak pa se time ograničiti, nego prihvatiti neizvesnost slobodnog izbora. Loša vera je poput mentalnog zaklona od kiše odgovornosti: sklonimo se pod neku etiketu ili ulogu i kažemo “eto, tu sam siguran, to je sve što mogu biti”. Ipak, cena je gubitak autentičnosti - života u skladu sa puninom svoje slobode.
Sartr naglašava da je loša vera neizbežno iskušenje: verovatno svako od nas povremeno upadne u nju. Ona je “sastavni deo ljudskog stanja” jer balansiramo između činjenica o sebi i mogućnosti da budemo nešto drugačije. Ali isto tako, Sartr poručuje da u sebi nosimo i klicu bekstva iz loše vere. U nekom trenutku života, možemo doživeti malu egzistencijalnu krizu - nezadovoljstvo, osećaj praznine; što je znak da shvatamo da živimo u samozavaravanju. Taj trenutak može biti neprijatan (često dolazi uz anksioznost ili depresivnost), ali nosi i šansu za promenu.
Kada osoba kaže sebi “Protraćio sam život radeći nešto što ne volim” ili “Živela sam u laži ko zna koliko”, to je bolno, ali i katarzično - to je buđenje iz loše vere. Suprotnost lošoj veri je autentičnost. Biti autentičan za Sartra znači prihvatiti svoju slobodu i živeti u skladu sa njom, ne bežeći u izgovore. Autentična osoba je svesna i svojih ograničenja i svojih mogućnosti, i ne skriva se od odgovornosti za svoje izbore. To ne znači da autentičan život automatski donosi sreću ili da je jednostavan, ali je iskren i puniji, jer živimo kao subjekti a ne kao predmeti.
Možemo povući paralelu sa nekim likovima iz pop-kulture: recimo, protagonist filma “Fight Club” (Borilački klub) prvo živi otuđeni život ispunjen potrošačkom rutinskom laži - on je “još jedan korporativni pešak”, što bi rekao Sartr. Tek kasnije, kroz bolan proces, pokušava da se otrgne i pronađe neku autentičnost (iako na prilično destruktivan način).
 |
| Scena iz filma Borilački klub, izvor slike wikimedia commons |
Ili, na primer, u filmu “American Beauty” (Američka lepota), glavni junak Lester u jednom trenutku shvata da godinama živi laž - radi posao koji mrzi, brak mu je prazan - i onda počinje da postupa po svojoj volji, raskrinkavajući laži kojima se tešio.
 |
| Scena iz filma Američka lepota, izvor sliek wikimedia commons |
Ovi primeri pokazuju da loša vera može biti napuštena, ali često uz potresne posledice jer menjamo ustaljene strukture svog života. Za nas, praktična pouka Sartrovog pojma loše vere jeste: pokušaj da budeš iskren prema sebi po pitanju svojih izbora. Kad god se uhvatimo da nalazimo izgovore tipa “moram ovako jer okolnosti”, vredi zastati i zapitati se: da li baš moram? Šta bi bilo kada bih priznao svoju slobodu ovde; kakav bih izbor onda imao? Možda izbor ne bude prijatan (možda znači uložiti više truda, menjati navike, rizikovati kritiku okoline), ali nas barem vraća u poziciju subjekta koji upravlja svojim životom. Loša vera je mehanizam odbrane od anksioznosti, ali dugoročno gledano, vodi u život u kome se osećamo prazno ili neispunjeno, jer duboko unutra naše slobodno biće zna da živimo ispod svojih mogućnosti. Izlazak iz loše vere, prihvatanje slobode - može biti težak, ali je jedini put ka autentičnosti i istinskom oblikovanju svog života.
Sada kada smo videli kako se borimo sami sa sobom (sloboda vs. bekstvo od slobode), pređimo na još jedan važan aspekt Sartrove filozofije: naš odnos sa drugim ljudima. Čuvena Sartrova izreka “Pakao, to su drugi” često se pogrešno shvata – hajde da razjasnimo šta je time mislio kroz pojam Pogled Drugih.
Pogled Drugih: „Pakao, to su drugi“?
Jedna od najpoznatijih Sartrovih tvrdnji, iz njegove drame “Iza zatvorenih vrata” ili slobodnije prevedeno Bez izlaza kako je englezi prevode rečima No Exit (Huis Clos), jeste da je “pakao - to su drugi ljudi”. Ovo se često citira van konteksta, pa zvuči kao da je Sartr mrzeo ljude ili zagovarao neku asocijalnost. Istina je, naravno, mnogo složenija. Sartr nije mislio da su drugi uvek doslovni pakao kao iz nekog lošeg filma, već je želeo da opiše kako odnosi sa drugima mogu biti izvor dubokog nemira i gubitka slobode, ukoliko nismo pažljivi.
U filozofskom smislu, problem se formuliše kroz pojam Pogled Drugog (le regard d’Autrui). Sartr analizira šta se dešava kad smo svesni da nas neko posmatra. To je svakodnevno iskustvo; recimo, uhvatite sebe kako pevate pod tušem potpuno opušteno, ali čim shvatite da vas cimer krišom sluša, naglo se promenite, zar ne? Odjednom se kod mnogih pojavi stid ili barem svest o sebi: “Joj, šta li misli o mom pevanju?” Sartr u “Biću i Ništavilu” daje čuveni primer: čovek koji viri kroz ključaonicu tuđeg stana, potpuno zaokupljen onim što gleda unutra. U tom trenutku on je nesvestan sebe, stopljen sa scenom koju posmatra. Ali odjednom čuje kako zaškripi daska iza njega - neko ga je možda video u tom "sramnom" činu voajerizma! U deliću sekunde, njegov doživljaj se menja: više nije samo “subjekt koji gleda”, sada postaje objekat koji je gledan.
 |
| Zatvorenici, Vinsent Van Gogh, izvor slike: wikimedia commons |
Preplavi ga sram, a to to je onaj neprijatni osećaj kada sebe sagledamo iz perspektive drugoga i ne sviđa nam se šta vidimo. Sartrov opis tog trenutka je izuzetno slikovit: “Dok virim kroz ključaonicu, potpuno sam udubljen u ono što radim i moje ‘ja’ uopšte ne dolazi do izražaja. Međutim, kad začujem škripe pod iza sebe, odjednom postajem svestan sebe kao predmeta tuđeg pogleda.” [2] Taj “tuđi pogled” me fiksira poput leptira prikucanog iglom u vitrinici; vidim se očima drugog, kao ulovljen u nečemu. Čak i ako iza mene možda nikoga nije bilo (možda je vetar slučajno zaškripao dasku), bitno je da sam poverovao da me neko gleda. Time je, kaže Sartr, drugi prisutan a priori kao mogućnost koja menja moju svest o sebi.
Šta praktično znači “postati objekat za drugog”? Znači da nas svest drugog doživljava kao jednu stvar sa određenim osobinama. U trenutku stida, ja se vidim onako kako bi me drugi video; recimo kao kakvog bednog voajera u Sartrovom primeru. Moj doživljaj sebe se suzio na tu ne baš laskavu etiketu. Slično se dešava u svakodnevnom životu: kada uđemo u autobus pun nepoznatih ljudi i oni gledaju u nas, često se osećamo nelagodno jer svako od njih možda sudi o nama na osnovu prvog utiska. Taj osećaj da smo pod lupom tuđih očiju može biti stresan, kao da nas tuđi pogled definiše iako je jasno da je to iluzija.
Naravno, odnosi sa drugima nisu samo negativni. Ali Sartr je u svojim ranim radovima naglašavao taj konflikt: da se ljudska bića međusobno lako svedu na objekte. On je tu ideju preuzeo delimično od nemačkog filozofa Hegela i njegove dijalektike gospodara i roba. U svakoj interakciji, implicitno postoji borba: ili ću ja tebe posmatrati kao objekat (“on/ona je takav i takav”), ili ćeš ti mene, ili ćemo pokušati jedno drugo. Zvuči dramatično, ali pogledajmo primer: Dvoje ljudi u vezi mogu upasti u situaciju da žele da “poseduju” predstavu onog drugog. Partner A želi da partner B uvek bude romantičan i jak - ne prihvata da B ima trenutke slabosti, jer ga je “fiksirao” u tu ulogu. Partner B, pak, želi da A uvek bude nasmejana i lepa, ne priznajući joj pravo na loše dane. Tako jedno drugo projketuju očekivanjima, umesto da se vide kao slobodna bića sa raznim mogućnostima. Rezultat su nesporazumi i patnja.
 |
| Pjaca robova, Otto Pilny, izvor slike: wikimedia commons |
Sartr u “Biću i Ništavilu” navodi i pojmove sadizma i mazohizma kao karikature odnosa sa drugima. Sadista želi potpuno da svede drugog na objekat pod svojom kontrolom; mazohista želi sebe da svede na objekat pod kontrolom drugog. Obe postavke su ekstremne i, razume se, nezdrave, ali u blažim oblicima se javljaju. Recimo, šef koji maltretira podređene i “ne vidi u njima ljude nego brojeve” , to je element sadizma (drugi su samo objekti za moje ciljeve). Ili osoba koja slepo traži da je drugi vodi i govori joj šta da radi – to je odustajanje od sopstvene subjektivnosti (mazohistički aspekt). Sartr ne govori ovde o seksualnim pojmovima sadomazohizma u nekom fetišističkom ili dobrovoljnom smislu uz međusobnu saglasnost, već o svakodnevnoj psihologiji moći i potčinjenosti.
“Pakao su drugi” znači upravo to: kada dozvolimo da nas tuđi pogled zarobi ili kada mi zarobimo druge svojim pogledom, stvaramo međusobno pakao. U drami “Iza zatvorenih vrata”, troje likova su zaglavljeni zajedno zauvek i polako shvataju da će mučiti jedni druge svojim sudovima i očekivanjima; niko im ne treba ni oganj ni đavoli, dovoljni su jedni drugima za pakao. Svako od njih želi od drugih potvrdu svog identiteta, ali im istovremeno i oduzima identitet. To je začarani krug.
Da li ima izlaza? Sartr je bio pesimističan u Biću i Ništavilu po tom pitanju; smatrao je da su ljudski odnosi uklete borbe gde je potpuna harmonija nemoguća. Ipak, kasnije je donkle revidirao taj stav i priznao da postoje trenuci solidarnosti i ljubavi gde ljudi mogu prihvatiti jedni druge bez potpune objektifikacije. Simon de Bovoar (opet ona) pisala je o “autentičnoj ljubavi” [5] gde dvoje uspeju da priznaju slobodu onog drugog i da se međusobno podupiru umesto da se guše. To je ideal kojem težimo, iako se u potpunosti možda retko ostvaruje.
U svakodnevnom životu, svesni smo i pozitivnih strana postojanja drugih. Drugi ljudi nam pomažu da upoznamo sebe kroz njihove reakcije i povratne informacije. Takođe, zajedno sa drugima gradimo svet smisla (jezik, kulturu, projekte). Sartr je govorio da bez drugih ne bismo ni imali u potpunosti svest o sebi: dete odrasta kroz oči roditelja i društva. Tako da “drugi” nisu samo pakao, oni su i neophodno ogledalo i saradnici u stvaranju civilizacije.
Možemo povući paralelu sa savremenim fenomenom društvenih mreža. Nikada u istoriji nismo bili toliko izloženi “pogledu drugih” kao danas, kada gotovo svaki naš status, fotografija ili post može biti viđen, lajkovan, komentarisan od strane stotina, pa i miliona ljudi. To može biti opijajuće (tražimo potvrdu, želimo da nas vide u najboljem svetlu), ali i pogubno za autentičnost. Lako je upasti u lošu veru prema drugima: kreiramo lažnu sliku sebe (filteri, pažljivo birani postovi) i onda i sami poverujemo u nju jer vidimo da je drugi prihvataju. Tako se udaljimo od pravog sebe, živeći za tuđi pogled. Ovo je savremeni “pakao drugih” : ne zato što su drugi zli, već jer nas stavljanje sebe na tržište tuđih mišljenja može unutrašnje isprazniti.
 |
| Kadar iz serije Black Mirror, izvor slike wikimedia commons |
Ključ je, rekli bismo Sartrovim jezikom, pronaći ravnotežu: priznati da drugi postoje i da nam je stalo do njih, ali ne dozvoliti da samo njihovo mišljenje oblikuje naš identitet. Uprkos svim napetostima, ljudski odnosi nisu osuđeni na propast. Sartr je verovao da možemo težiti međusobnom priznanju slobode. To znači: ja znam da ti nisi samo “objekat” u mom svetu, već slobodno biće sa svojom perspektivom i ne želim da te svedem na etiketu. Istovremeno, tražim da i ti mene vidiš kao slobodno biće. U praksi, to je osnova poštovanja i ljubavi: volim drugog ne kao funkciju (npr. “moj partner kuva i brine o deci”) već kao celovito biće sa svojim snovima, čak i ako ga ne mogu potpuno razumeti. Kroz koncept Pogleda drugih, Sartr nas upozorava na opasnost dehumanizacije, bilo sebe bilo drugih.
Svaki put kad sebe gledamo isključivo očima nekog fiktivnog razočaranog roditelja koji nam je govorio da “nismo dovoljno dobri”, mi dopuštamo jednom “drugom” (koji možda više ni nije tu) da nas definiše. Svaki put kad nekog olako strpamo u fioku (“on je propalitet, ona je svetica, on je ovakav/onakav”), mi toj osobi uskraćujemo slobodu da bude kompleksnija nego što naša etiketa dopušta. Egzistencijalizam nas uči da se odupremo toj redukciji, da pamtimo i svoju i tuđu unutrašnju beskonačnost mogućnosti. “Pakao su drugi” dakle treba čitati i sa malo ironije: pakao nastaje kada zaboravimo da su drugi takođe subjekti. Ali drugi mogu biti i raj ako ih prihvatimo kao ravnopravne, i zajedno stvaramo odnose u kojima nema tiranije pogleda, već razumevanja. Takvi odnosi, naravno, nisu nešto što se jednom postigne pa miruje; to je stalna igra davanja slobode i traženja slobode, baš kao što je i naš unutrašnji život stalna igra između onoga što jesmo i onoga što bismo mogli biti.
Kada sagledamo sve ove Sartrove uvide: o slobodi, odgovornosti, lošoj veri, pogledima drugih; možda nam se zavrti u glavi od filozofskih koncepata. Ipak, vidimo da se svi oni tiču naše svakodnevice: naših izbora, samoobmana i interakcija. Sartr nam ne nudi lak recept za “srećan život”; umesto toga, daje nam jedno ogledalo (ponekad surovo iskreno) da u njemu prepoznamo sopstvenu snagu i sopstvene izgovore.
Na kraju, ostaje da se vratimo na ono sa početka: šta je sa citiranjem mislilaca? Zašto je, po uputstvu naslova, nekad nezahvalno to činiti? Razmislimo o tome u zaključku.
Zašto je ponekad nezahvalno citirati mislioce
Sada, kada smo prošetali kroz neke ključne Sartrove ideje, možemo se osvrnuti na pitanje iz naslova: zašto je ponekad nezahvalno citirati mislioce? Paradoksalno, ovaj esej je prepun prepričavanja Sartrovih stavova i čak direktnih citata, pa u čemu je problem? Poenta je u načinu i razlogu citiranja. Ako citiramo mislioca samo da bismo se pozvali na autoritet (jer, eto, Sartr je „veliki filozof“, pa što god je rekao mora da je tačno), onda time možda impresioniramo nekog, ali suštinski nismo mnogo doprineli razgovoru. Još gore, može delovati arogantno ili kao „mahanje tuđim perjem“.
Setimo se primera s početka ovog teksta, to jest - pokušaja jednog sveštenika da citira Sartra pred kamerama u nameri da ispadne pametan i da zvuči intelektualno. Tu je lekcija za nauk: citat bez razumevanja i dubljeg uvida može biti prilično prazan (čak i kontraproduktivan). Drugo, filozofi, pisici i svi drugi često govore jezikom svog vremena, ili specifičnim žargonom. Bez prevoda na savremeni, razumljivi govor, citat može ostati nejasan. Na primer, Sartr kaže: „Čovek je osuđen na slobodu“ – moćna izjava, ali ako neko ne zna širi kontekst egzistencijalizma, može je protumačiti pogrešno (npr. „osuđen na slobodu? znači sloboda je loša?“). Zato smo mi ovde proveli dosta vremena raspakujući šta stoji iza te rečenice. Tek kada se ideja približi čitaocu, citat zasija punim sjajem.
Treće, preterano oslanjanje na citate može ugušiti našu sopstvenu misao. Filozofi poput Sartra upravo su nas učili da promišljamo svojim glavama, da budemo autentični. Paradoks je da bismo ih onda slepo citirali kao kakvi papagaji, bez kritike. Mudro je konsultovati mislioce; to je kao razgovor sa briljantnim umovima prošlosti, ali oni ne žele da budu obožavani bez pogovora, već da budemo sagovornici. Sartr bi verovatno prvi rekao: „Nemojte mi verovati na reč, ispitajte i testirajte ove ideje u svom iskustvu.“
Upravo iz tog razloga važno je osvetliti još jedan složen aspekt: zamenu glasa autora glasom lika, posebno u književnim delima koja imaju filozofsku težinu. Slučaj Sartrove rečenice savršeno ilustruje širi problem koji se javlja prilikom tumačenja književnih dela: zamku pripisivanja mišljenja ili izjava fiktivnog lika direktno autoru. Književnost, po svojoj prirodi, stvara svetove naseljene različitim karakterima, od kojih svaki ima svoj glas, motive i poglede na svet, koji ne moraju, i često nisu, identični autorovim.
Jedan od upečatljivih primera jeste delo Fjodora Dostojevskog Zapisi iz podzemlja. Kada narator tog dela, čovek iz podzemlja, u svom ogorčenom, iracionalnom buntu protiv determinizma i logike postavi pitanje zašto dva i dva ne bi mogla biti pet, to nije Dostojevski koji dovodi u pitanje osnove matematike. To je izraz specifične psihologije tog lika, njegovog očajničkog pokušaja da afirmiše slobodnu volju čak i po cenu apsurda. Pripisati tu misao direktno Dostojevskom značilo bi zanemariti književni kontekst i svrhu tog lika unutar dela.
Isto važi i za Sartra i njegovu dramu Bez izlaza. Garsenova izjava „Pakao – to su drugi“ nije filozofska teza koju Sartr iznosi u svoje ime kao univerzalnu istinu o svim ljudskim odnosima. To je dramski vrhunac, izraz Garsenove lične spoznaje i očaja u vrlo specifičnim, ekstremnim okolnostima paklene sobe. Iako ta rečenica rezonira sa Sartrovim filozofskim konceptom Pogleda Drugog, ona je pre svega funkcija drame i karakterizacije lika.
 |
| Kristijana F. - Mi deca sa stanice Zoo, scena iz filma |
Ovaj problem mešanja glasa lika i glasa autora povezan je sa konceptom poznatim u književnoj teoriji kao intencionalna zabluda (Intentional Fallacy), koji su formulisali V.K. Vimsat i Monro Berdsli sredinom 20. veka. Oni su tvrdili da autorova namera - šta je želeo da kaže - nije ni dostupna ni poželjna kao kriterijum za tumačenje i vrednovanje književnog dela. Fokus bi, po njima, trebalo da bude na samom tekstu – na onome što delo zaista kaže, nezavisno od autorovih (često nepoznatih ili protivrečnih) namera. Iako je ova teorija imala svoje kritičare i bila je modifikovana tokom vremena, osnovna ideja ostaje relevantna: značenje dela ne leži isključivo u svesti autora, već se oblikuje u interakciji teksta i čitaoca, unutar određenog kulturnog i istorijskog konteksta. Lično, ne bih se složio sa njima da autorova namera šta je želeo da kaže nije važna, posebno ne u slučaju kada pojedini autori poput Meše Selimovića na primer vrlo jasno interpretiraju sopstveno delo, ali to je tema za neku drugu priliku.
Primeri pogrešnog citiranja i pripisivanja su brojni. Koliko puta smo čuli citate pripisane Šekspiru, a zapravo ih izgovaraju njegovi likovi, poput Hamleta („Biti il’ ne biti“) ili lika iz Bure („Pakao je prazan-svi đavoli su ovde“)? Ili čuveno „Elementarno, moj dragi Votsone“, koje Šerlok Holms nikada nije izgovorio u originalnim pričama Artura Konana Dojla, već potiče iz kasnijih adaptacija i tuđih interpretacija? Slično tome, izreke poput „Laž obiđe pola sveta dok istina obuje cipele“ pripisuju se Marku Tvenu, Vinstonu Čerčilu i drugima, iako njihovo tačno poreklo nije pouzdano utvrđeno. Ovakve greške nastaju iz želje da se upečatljiva misao poveže s poznatim autoritetom, čime se, međutim, zamagljuje njen pravi izvor i kontekst.
Stoga, kada nailazimo na citat iz književnog dela, ključno je postaviti pitanja: Ko to govori? U kojim okolnostima? Koju funkciju ta izjava ima unutar dela? Samo takvim pristupom možemo izbeći banalizaciju i dostići dublje, nijansiranije razumevanje. Dakle, nezahvalnost citiranja leži u tome što se lako sklizne u površnost ili autoritarnost („Rekao je Sartr i tačka.“). Umesto toga, bolje je koristiti citate kao iskricu za dijalog.
Još jedan razlog je i taj što su mislioci ponekad namerno provokativni u cilju izazivanja šire debate ili pogrešno shvaćeni. Ako nekoga zatrpamo citatima Ničea ili Sartra ili bilo koga drugog bez uvoda, možemo izazvati otpor - ljudi možda imaju predrasude („egzistencijalisti su depresivni“, „Niče je elitista“ itd.). Umesto toga, ako ideju predstavimo jednostavnim jezikom i tek onda pokažemo iz čije glave potiče, veća je šansa da će publika tu ideju oceniti po njenim merilima, a ne po reputaciji autora.
Naravno, citati su dobra stvar kada se koriste promišljeno. Mogu nas inspirisati, povezati sa tradicijom i pružiti osećaj kontinuiteta znanja. Ali uvek valja zapamtiti: filozofi su bili ljudi od krvi i mesa koji su i sami sumnjali, preispitivali se i menjali mišljenja. Niti jedan citat, ma koliko pametan, ne može zameniti sopstveno razmišljanje. Zato, čitaoče, nemoj se plašiti da razgovaraš sa bilo kojim filozofom, bilo kroz njegove knjige, bilo kroz ovakav esej. Pitaj se da li se slažeš ili ne, zamisli primere iz svog života na koje se njegove ideje mogu primeniti. Ako te neka misao zaintrigira, istraži je dublje. A kada sledeći put poželiš da impresioniraš društvo citatom, seti se da je važnije približiti im ideju nego izgovoriti veliku rečenicu. Možda umesto pukog citata ispričaš kratku priču (npr. onu o konobaru ili ključaonici) - videćeš kako reakcija bude bolja, jer si preneo suštinu, a ne samo formu.
Za kraj, vredi još jednom istaći Sartra njegovim sopstvenim rečima, ali u duhu onoga što smo naučili: „Čovek posle svega ima beskonačnu slobodu da izabere sebe, i ta sloboda mu omogućava da napravi autentične izbore i pobegne iz okova loše vere.“ Drugim rečima, koliko god ponekad lutali i krili se iza izgovora, u nama uvek tinja ona iskra koja može rasvetliti put napred – put koji sami zacrtamo. Neka ti ta misao bude vetar u leđa dok budeš stvarao/la svoj životni put, možda i inspirišući druge usput. I zapamti: filozofi su tu da nam pomognu da mislimo, ne da misle umesto nas.
Korišćena literatura, napomene i izvori:
1. Stanford Encyclopedia of Philosophy: Jean-Paul Sartre (Detaljan akademski pregled Sartrovog života i filozofije). Kompletni net- članci koji se mogu koristiti za dalje istraživanje teme: https://plato.stanford.edu/entries/sartre/
2. Internet Encyclopedia of Philosophy: Jean Paul Sartre: Existentialism (Jasno sažeta objašnjenja glavnih Sartrovih ideja) https://iep.utm.edu/sartre-ex/
3. Jean-Paul Sartre: “Existentialism Is a Humanism” (Izvor čuvenih Sartrovih citata o egzistenciji, esenciji i slobodi)
4. Philosophy Break – “Sartre’s Waiter, ‘Bad Faith’, and the Harms of Inauthenticity”, 2021. (Popularan tekst koji objašnjava primer konobara i koncept loše vere na savremen način)
5. Simon de Beauvoir: “The Ethics of Ambiguity”. (Delo Sartrove savremenice i partnerke koje dodatno rasvetljava egzistencijalistički etos slobode i odgovornosti u međuljudskim odnosima). U srpskom prevodu postoji, između ostalog, izdanje Grafosa pod naslovom Za moral dvosmislenosti - Simon De Bovoar iz 1989. godine.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
U Beogradu,
10. 4. 2025.
Bravo, dobar tekst, hvala
ReplyDelete