Oblak Kaktusa

  Golum je jedan od najzanimljivijih likova u Tolkinovom svetu. On je prvi među najnižima, sluga sa najnižim padom. Poput nekog đavoljeg sluge, ali sluge koja je to iz takvog očaja, takvog pada koji je pre svega njegov lični pad ne uvek povezan sa Sauronom ili prstenom nego sa tim kakav je on nekada bio kao Hobit. On najiskrenije od svih voli prsten i svog gospodara baš zato što ga tako istovremeno najviše  na svetu mrzi, jer je zbog njega to što jeste. Za razliku od drugih stvorenja uključujući ljude, koji se otvoreno ili potajno negde pri dnu svesti nadaju da će im posedovanje prstena doneti neku moć ili korist, Golum je toliko zaokupljen sobom u svojoj bolesti, da on nema vremena da se bakće tim ovozemaljskim efemernostima što ga na neki lud način čini čak pozitivnim anti-herojem. Postoji ta smešna, pozitivna crta kod Goluma za koju treba posmatrač i čitalac da ima onu sposobnost humora iz potpunog apsurda, da bi je uvideo. On je kao Stokerov Renfield ili Stiven Kingov Tras...

Sećaš se,  sedeli smo u parku. Govorili smo psima i pticama  da smo goli; Da u nama više nema tajni. Da poznajemo Nebo Crvenih Heroja i Zemlju Zelenih Plodova. Ptica nam je rekla da je nahranimo. Da pevamo ko što ona peva. Drvo nam je pokazalo kako da stignemo do tajnog grada. Frulaš pored nas je svirao melodiju iz doba Pantalase, Velikih Panovih talasa   Jedan od nas je novi,  prvi put na svetu. Detinjasti je lažov i cirkuzantski polu-princ. Drugi je stara duša: Odmetnik,   Desperado društva.  Nas doziva sila Svete Šume, muškarci i žene napravljeni od planinskog kamena. Mi idemo pored žutih kuća stidljivih seljaka. Gazimo blatnjavi put sve do izvora kojeg čuva kraljica zmija. Jedan voli zabavno društvo Cool ljude, prijatne svečanosti. Drugi bi da se ceo svet zaledi.   Da ne bude više nijednog drugog Osim Nas.     Rastajemo se... svako na svoju stranu Odlazimo! A osećamo  se nemoguće, nestvarno.  Oktobar 15, 2022...

Teorije zavere mogu biti veoma opasne kako za pojedince tako i za cele grupe ljudi. U Kjubrikovom filmu: "Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb"  dešava se na namerno preuveličavajuć način to da jedan od upravitelja velike, američke avionske vojne baze, general  Jack D. Ripper , umisli da vladari Sovjetskog Saveza pokušavaju da zatruju sve svetske izvore voda. Stoga on donosi odluku da, iako nema ovlašćenja za to; da naredi nuklearni napad na drugu državu, pošalje bombardere iz svoje baze u pravcu Rusije, i tada nastane čitava međunarodna, politička drama i panika.  Ipak, to je samo film, ali postoje brojni primeri iz istorije kada su ljudi poveravali u neku netačnu, lažnu, nedokazanu zaveru i zbog toga uradili najfanatičnije stvari. Poznat je primer iz istorije kada je kuga harala u raznim delovima sveta, i kada su za to religiozni fanatici počeli da optužuju žene-veštice od kojih su mnoge kažnjavane bičevanjem, zatvorom ili lomačom. To je ...

     Kod siledžijskog ponašanja, maltretiranja i šikaniranja druge osobe ili celih grupa osoba, uočava se taj obrazac dugotrajnog, sistematskog psihološkog iscrpljivanja žrtve. U početku žrtva siledžije ne pokazuje neke ozbiljne znake da je maltretirana, a siledžija se može postavljati tako da je čas nasilnik čas ne. U jednom trenutku, on može prestati da maltretira žrtvu bilo fizičkim ili verbalnim nasiljem, dakle zaustaviti sve; početi da se ponaša kao da je prijatelj žrtvi, nakon čega ona oseća dragocene trenutke predaha od maltretiranja. Ona zna, oseća da to maltretiranje nije u redu, ali je zahvalna svom tlačitelju što je bar malo poštedeo, dao oduška neko vreme. Međutim, strah je ostao tu. On je trigiran već onim prvim, početnim maltretiranjem, i već tada je proizveo traumu, koja se sada samo produbljuje. Što je neka ozbiljna rana na telu, to je trauma u duševnom (unutrašnjem), intimnom svetu muškaraca i žena, i ona može biti tako golema da bukvalno odredi ceo način...

Teen Song Ti hodaš kao smak Popiješ pivo pa sedneš na električnu fotelju u sobi crno-belog dima. Kao u vlastitom filmu, uvek te dočeka ista nedođija. Vidiš nju staru zvezdu padalicu. Hoćeš da je utopiš u poluprljavoj vodi otrova i kiselina, pa zapališ cigaru kao znak otpora. Ne govoriš ništa. Crne zmije te obavijaju, proždrljive glave sikću ti blizu. Smeješ se, kao kamen oživljen u trenutku. Frankeštajnova molitva te proganja. Od supermenovog sunca skrećeš pogled stidljivo, dok ti lica vršnjaka, poznanika, drugova, osunčana i blistava, šapuću – bićeš njihova senka. Ali njen osmeh, deteta pravog, vraća te u san o deci napuštenog ostrva. Rušićeš škole, učenja, parole, i otići ćeš s metlom u ruci da se vratiš. Ti hodaš kao smak. Popiješ pivo, sedneš na električnu fotelju u sobi crno-belog dima. Kao u vlastitom filmu, uvek te čeka ista nedođija.                                          ...