Oblak Kaktusa

Piše: Vladimir Tomić Moj prvi ozbiljniji susret sa Kantom dogodio se onda kada se filozofija još uvek doživljava kao nešto između tajne mape, tuđe bolesti i obaveze iz indeksa, dakle negde oko devetnaeste godine, u trenutku kada je trebalo napisati seminarski rad o „Kritici čistog uma” , toj knjizi koja ima sve osobine velikog planinskog masiva: znaš da je važna, vidiš da se nadvija nad evropskom mišlju, osećaš da bi trebalo da joj priđeš sa poštovanjem, a ipak, posle nekoliko stranica, shvatiš da pred tobom stoji autor koji ume da misli kao graditelj, ali često piše kao geometar koji je zaključao prozore. Kant je, barem u srpskim i hrvatskim prevodima koje sam tada čitao, imao stil koji mladom čoveku deluje kao neka vrsta utegnutog šljunka pod zubima; rečenica ide, ide, pa se još malo vraća da proveri sopstveni pasoš, zatim podigne tri kategorijalne rampe, pa tek onda, uz strogo lice pruskog službenika večnosti, dopusti čitaocu da uđe u sl...

Slika: Đordano Bruno, Campo de’ Fiori, izvor: Wikimedia Commons Piše: Vladimir Tomić U periodu između 2006. i 2012. godine, dok sam još uvek mnogo vremena provodio po velikim internet forumima, najpre kao običan učesnik, a onda jedno kraće vreme i kao jedan od administratora i urednika na dva prilično živa mesta na kojima se još uvek verovalo da internet može biti nešto više od svakodnevice, reklame i prolaznog besa, postojala je jedna od onih rubrika koje su imale gotovo starinski šarm, rubrika koja se obično zvala Dogodilo se na današnji dan , i u kojoj bi se, zavisno od raspoloženja urednika, smenjivali ratovi, rođenja pesnika, smrti naučnika, početak nekog ustanka, kraj neke dinastije, otkriće neke zvezde, prvi let aviona, požar u biblioteci, potpisivanje mira za koji se kasnije pokazalo da je bio samo priprema za novi rat, i slične stvari od kojih se istorija, kada je gledamo izdaleka, pretvara u kalendar pun skrivenih hodnika i pe...

Heklana dekoracija za sto, Kolkata, Zapadni Bengal, Indija Piše: Vladimir Tomić Mi smo, po svemu sudeći, odabrani da poslužimo kao ogledno eksperimentalno igralište, jedan skučeni balkanski vivarijum osmišljen nasumično kao dnevna tačka nekog sastanka, vođen isključivo surovim geopolitičkim pragmatizmom i estetikom dostojnom serije „Kuća od karata”, gde globalni akteri iz čiste dosade, deleći flašu skupocenog vina na poluzatvorenom sastanku, sasvim usputno prelaze preko tačke dnevnog reda zvane Srbija. Takav banalan, potpuno uzgredan i krajnje ciničan rasplet predstavlja jedino logično objašnjenje za frapantnu količinu ludila, strmoglavi civilizacijski pad i svečano ustoličenu neobrazovanost koja se na ovim prostorima godinama unazad taloži poput najtvrdokornijeg kamenca u bojleru. Politika pritom predstavlja isključivo onaj ogoljeni, javni simptom jedne neuporedivo dublje, sistemske bolesti, suštinskog i opšteg raspada svi...

Slika korica Deretinog izdanja knjige Piše: Vladimir Tomić Pre skoro deset godina jedna drugarica iz mog rodnog mesta dala mi je Unikat uz kratko objašnjenje koje pamtim bolje od pola tuđih ozbiljnih književnih preporuka: njoj se taj roman dopada zato što je zanimljiv, uzbudljiv i brz, za razliku od mnogih starijih knjiga koje umeju da potonu u opisivanje soba, kreveta, zavesa i nameštaja kao da čitalac ulazi u popisnu komisiju, a ne u priču. Bila je u pravu. Kod Pavića se od prve stranice ulazi u svet koji miriše, menja oblik, vara oko i vuče napred. Nema razvlačenja. Nema tromog zaleta. Na nekoliko prvih strana već stoji androgino biće, već se presvlači identitet, već radi ogledalo, već kreće ucena. To je jedan od onih romana koji odmah pokazuju zube. Tome treba dodati još jednu stvar kao ključ za sam naslov romana. U uputstvu na početku knjige Pavić kaže da se Unikat ne završava ...

Piše: Vladimir Tomić Plavi Betoven je prvobitno trebalo da se zove Tajni grad. Tako sam ovu knjigu i zamišljao, kao jedan mentalni grad, unutrašnji prostor u kome se susreću veoma udaljene stvari i likovi, a ipak deluju kao da su oduvek pripadali istom ambijentu. U jednom trenutku deca vode rat protiv metalnih bogova, u drugom se Džejms Džojs pojavljuje kao stvaran lik u leskovačkom pabu, u trećem Uroš Predić pripoveda svoju priču između Beograda i Vojvodine, a onda se otvaraju i drugi prolazi, sve do Mikelanđela koji ulazi u savremenu teretanu i Vitgenštajna koji sa naratorom kopa jezičke rupe u rovu Svetskog rata. Na kraju je knjiga dobila naslov Plavi Betoven, i mislim da joj on bolje pristaje, jer u sebi nosi i boju, i zvuk, i jedan poseban unutrašnji signal koji povezuje sve ove priče. Taj grad koji ovde prizivam za mene postoji kao stvarna mogućnost ljudskog duha. Neko će reći san, neko vizija, neko ...

Slika: Anri Le Sidaner – Mali most u sumrak, Žizor (Le Petit pont au crépuscule, Gisors) Ima nečeg tragično lepog u vampirima Dok u noćima varoških periferija dolaze na praznik tajnog crvenog vina Ima nečeg tragično lepog u samosvesti vampira koji kroti zver da bi progledao srcem dok pravi svoju baštu od sumraka. I dok prilazi njihov melanholični kralj dok mu kraljica beži u kadar nepoznatog francuskog filma dok ljudi više nema kraj njih oboje znaju prećutno, bez govora da ovo je svet ljudi A da njihova je bašta čista jer u nju puštaju zver samo na one koji su pre njih prestali da budu ljudi Iz Ciklusa Sumraka i Varoši,  Vladimir Tomić  u znak Svetskog Dana Poezije Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić Za PayPal uplate: Donirajte putem PayPal-a

Slika korica prvog italijanskog izdanja knjige Piše: Vladimir Tomić Jedna od boljih akcija koja se dogodila u ovoj državi, a koje se ja sećam kao nečega stvarno kolektivnog, na nivou čitavog naroda, desila se negde u periodu između 2001. i 2005. godine. Ne sećam se sasvim precizno da li je u to bila direktno uključena država, jer je više delovalo kao projekat koji su gurale medijske kuće i novine (tada drugačije nego danas), uz koje si mogao da dobiješ knjigu po simboličnoj ceni. U mojoj glavi to je ostalo kao „knjige za dinar”: ujutro kupiš novine na trafici, i uz njih dobiješ knjigu. A među tim naslovima bilo je nečeg ozbiljno dobrog, recimo Ime ruže Umberta Eka, ili Hadrijanovi memoari Margerit Jursenar. Naravno...