Oblak Kaktusa

Scena iz prvog dela filma: Matriks, 1999. Individualne promene kod slobodnih pojedinca mogu biti veoma brze, iznenadne, neočekivane; nekada čak takve da se uočava toliko velika promena u pojedincu; da se se iz korena menja njegov način života. Ne mislim na to da se menja ono što suštinski taj pojedinac jeste u smislu njegovih osnovnih osećanja ili karaktera, već se tiče iznenadnog zaokreta u načinu života. Međutim, na globalnom, svetskom planu ove promene se ne odvijaju tako brzo osim u slučaju da se dogodi nekakav masovni potop, pa čak i tada teško se menjaju načini kako funkcioniše društvo posmatrano kao masa. Otuda se stvara toliko velik jaz između individualnog razvoja i pokušaja da se isti odnosi i na spoljašnji svet oko nas. Kod pojedinca iznenadne promene u načinu života, uglavnom zavise samo od njegove odluke, ali se ne mogu odnositi na svet tako da isti krene za nama koliko god da nam je namera ili volja za tim jaka. Svet i kada se menja, menja se mnogo, mnogo sporije; nekada ...

simbol filozofskog kamena Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela čak i u originalu, obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno" ; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou p...

FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne sam...