Odbrana eklekticizma: Lekcija o kičmi
|
| Slika: Đorđo de Kiriko, Veliki Metafizičar, izvor slike: wikimedia commons |
Pre oko godinu dana, našao sam se u jednoj od onih situacija koje nas iznova nateraju da se zapitamo o smislu formalnog obrazovanja. Razgovarao sam sa jednim momkom koji je sveže završio studije filozofije. Znate taj tip: mlad, nadobudan, sa onim specifičnim akademskim gardom koji više služi da impresionira nego da komunicira. Ne kažem da je bio loš čovek. Samo je već bio ušao u fazu u kojoj se znanje pretvara u legitimaciju, a razgovor u takmičenje.
U toku razgovora, sasvim iskreno i bez ikakve želje za provokacijom, rekao sam mu da je moj pristup filozofiji eklektičan. Njegova reakcija bila je trenutna. Nije me pitao šta pod tim podrazumevam. Nije zastao da razmisli. Umesto toga, ispalio je rečenicu natopljenu tipičnom mladalačkom nadobudnošću, onim što bih ja nazvao intelektualnim „kurčevizmom”: „Kako je eklekticizam spajanje različitih učenja, i kako u filozofiji nema ničeg eklektičnog“.
Za njega, pretpostavljam, ta reč je bila sinonim za nekonzistentnu papazjaniju, za neku vrstu filozofske svaštare. Ono što je meni bilo zanimljivo nije njegova verbalna agresivnost, nego refleks: dobio je definiciju, dobio je etiketu, i sad tom etiketom maše kao žutim kartonom. Nije pokušao da razume situaciju. Pokušao je da je zatvori.
Pogledao sam ga ozbiljno na trenutak. Video sam da on ne želi dijalog. On je želeo boks-meč. Želeo je da se „bije” argumentima, da pokaže kako je njegova definicija iz udžbenika (doduše pogrešna) jača od mog živog iskustva. I šta sam uradio? Ustao sam, otišao u kupatilo i prekinuo razgovor. Nisam želeo da učestvujem u tom sparingu. Zašto? Zato što meni filozofija ne služi tome. Ja sam čovek koji, ako želi da se bije, otići će na pravi boks-meč ili ću se napiti i potražiti kavgu u kafani. Tamo su pravila jasnija, a udarci pošteniji.
Filozofija nam ne treba da služi za lečenje kompleksa više ili niže vrednosti niti za odeću u koju pakujemo sirove nagone, pa ih prodajemo kao „racionalnu raspravu”. Kad neko ulazi u razgovor samo da pobedi, dobija se sistem kompeticije kao u organizovanim sportskim takmičenjima, ne mišljenje. I onda se filozofija pretvara u još jedan oblik društvenog prestiža, kao sat na ruci ili diploma u fioci.
Ovaj tekst pišem kao odgovor koji tada nisam izgovorio, ne njemu, nego svima nama koji želimo da razumemo šta filozofija zapravo jeste, van prašnjavih kabineta i rigidnih katedri. Ovo je mali kurs iz Uvoda u filozofiju, predmeta koji je, po mom dubokom uverenju, važniji od same Istorije filozofije. Jer dok nas istorija uči šta su drugi mislili (što često sklizne u suvoparno memorisanje), uvod nas uči kako da mislimo. A prvi korak u tom učenju je ovladavanje metodom koji se zove eklekticizam.
Sadržaj:
Raščišćavanje pojmova: eklekticizam nije sinkretizam
Prva lekcija svakog uvoda u filozofiju je raščišćavanje pojmova. Ne zato što smo opsednuti definicijama, nego zato što su pojmovi alat. Ako nam je alat kriv, pogrešno sečemo. Taj momak s početka priče napravio je klasičnu grešku: pomešao je eklekticizam sa sinkretizmom.
Da se razumemo, ne mislim da je sinkretizam „glupost” ili nešto unapred loše. Sinkretizam je istorijski i kulturološki važan fenomen kao proces stapanja različitih religijskih ili filozofskih tradicija u novu celinu. Helenizam je bio sinkretistički; hrišćanstvo je u svojim ranim fazama upilo elemente judaizma i grčke filozofije. To je organski proces rasta i spajanja [1].
Ali eklekticizam je nešto drugo. Eklekticizam nije stapanje, nego biranje. Reč dolazi od grčkog glagola eklegein, što znači „izabrati”, „izdvojiti” [2]. Eklekticizam u filozofiji ne predstavlja stanje, nego metod. To je svestan i kritički pristup u kojem se mislilac ne vezuje rigidno za jednu paradigmu, jednu „školu” ili jednog gurua, već zadržava pravo i obavezu da iz različitih sistema uzima ono što njegov razum prepoznaje kao tačno, a odbacuje ono što prepoznaje kao pogrešno.
Da ne ostanemo u vazduhu, evo dva konkretna primera.
Prvi, iz svakodnevice: sinkretizam je kao kad od dve kuhinje napraviš treću, pa više nemaš „ovo je italijansko, ovo je japansko”, nego dobiješ novu, relativno stabilnu ili nestabilnu kombinaciju sa svojim pravilima. Eklekticizam je kao kad kuvar zna šta hoće da postigne i bira sastojke i tehnike: ovde uzima kiselost, ovde teksturu, ovde temperaturu. Ne meša sve u jednu šerpu da bi pokazao širinu, nego bira jer ima kriterijum.
Drugi, iz književnosti: sinkretizam liči na pokušaj da se od Dostojevskog i Čehova napravi „isti pisac”, samo različitim stilom, da bi se izbegla neprijatnost razlike. Eklekticizam je kad kažemo: od Dostojevskog uzimamo brutalnu psihološku dubinu, od Čehova preciznost svakodnevice i rečenicu koja se ne razmeće, a onda vidimo šta od toga stoji u našem iskustvu, u našem pisanju, u našem životu. Ne u svrhu ukrasa, nego u svrhu razumevanja.
Dok sinkretista često pokušava da pomiri nepomirljivo (da kaže da su Platon i Aristotel zapravo rekli isto, samo drugim rečima, da bi „kuća bila mirna”), eklektik kaže: „Platon je u pravu ovde, ali greši tamo. Aristotel je briljantan u logici, ali njegova fizika je prevaziđena. Uzeću Platonovu ideju Dobra, ali ću je testirati Aristotelovom logikom.”
Eklektik je arhitekta. On ne skuplja otpad da napravi straćaru. On bira najkvalitetniji kamen, najčvršću gredu i najčistije staklo iz različitih majdanâ da bi sagradio sopstvenu kuću uma.
Tu moramo ubaciti jednu važnu didaktičku napomenu: eklekticizam nije izgovor za lenjost. Nije „uzmi malo odavde, malo odande” jer nam se ne da da razumemo. Eklekticizam traži kriterijum, a kriterijum traži rad. Ako nemamo kriterijum, onda ne biramo, nego nasumično skupljamo. To više liči na kolekciju nalepnica nego na mišljenje.
Eklektički metod, u najprostijoj verziji, izgleda ovako: Razdvojimo tvrdnje, ne gutamo paket. Pitamo: „Šta tačno ova tvrdnja kaže?” Pitamo: „Na čemu stoji? Na argumentu, na navici, na autoritetu, na strahu?” Testiramo: logikom, iskustvom, posledicama. Uzimamo ono što prolazi test, odbacujemo ono što ne prolazi, i ostavljamo otvoreno pravo na reviziju. To je suverenost. To je kičma u mišljenju.
Zaboravljena tradicija: nemačka eklektička škola
Ono što mi bode oči kod današnjih „učenih” ljudi je što misle da filozofija počinje i završava se sa onim što je trenutno u modi na univerzitetima. Da je onaj momak pažljivo učio istoriju filozofije, a ne samo skripte za ispit, znao bi da eklekticizam nije izmišljotina nekog amatera sa interneta.
Na teritoriji današnje Nemačke, tokom kasnog 17. i čitavog 18. veka, postojala je ozbiljna i uticajna eklektička škola filozofije. To je bio period ranog prosvetiteljstva, vreme kada su se univerziteti gušili u onome što su zvali „sektarijanizam”. Biti filozof tada je značilo pripadati „sekti”: morao si biti ili aristotelovac, ili kartezijanac, ili sledbenik Petrusa Ramusa koji je napao Aristotelovu logiku. Ako si bio aristotelovac, nisi smeo da prihvatiš Dekartovu ideju, čak i ako ti je bila očigledno tačna, jer bi to bila izdaja „škole” [3].
Ko danas misli da je ovo daleka priča, neka pogleda savremene plemenske navike: političke, kulturne, akademske. Danas često nije bitno šta kažeš, nego iz kog tabora dolaziš. I čim neko oseti da si prešao granicu tabora, kreće reakcija.
Eklekticizam je, u tom smislu, anti-plemenska disciplina. Protiv sektarijanizma su ustali ljudi čija imena danas retko čujemo: Kristijan Tomazijus, Johan Franc Budeus, Johan Kristof Šturm, Kristof Avgust Hojman, Gundling, Hajnecijus [4]. Njihov cilj nije bio da naprave mlaku sredinu. Naprotiv. Oni su hteli da filozof prestane da bude rob. Ni Aristotela, ni Dekarta, ni bilo kog autoriteta.
Johan Jakob Bruker, autor monumentalne „Kritičke istorije filozofije”, definisao je eklektičara kao onoga ko gazi predrasude i autoritete pod nogama i usuđuje se da misli sam, Selbstdenken [5]. To „misliti sam” nije romantična poza. To je praksa: razdvajanje argumenta od prestiža, problema od etikete, istine od navijanja.
Dakle, kada kažemo da smo eklektici, mi se ne pravdamo. Mi se pozivamo na tradiciju ljudi koji su pokušali da naprave prostor za istraživanje, a ne za recitovanje.
|
| Francisko Goja, Dvoboj Motkama, izvor slike: wikimedia commons |
Uvod u filozofiju: lekcija o kičmi
Ovde dolazimo do suštine. Zašto je ovo važno za nas danas? Nije stvar u istoriji, stvar je u Uvodu u filozofiju. Još na prvoj godini, jedan moj profesor iz tog predmeta rekao je rečenicu koja mi se urezala u pamćenje jače od bilo koje definicije supstancije: „Ko odluči da se bavi filozofijom, mora imati veoma jaku kičmu.” Tada, kao brucoš od 19 godina (upisao sam filozofiju, iako je nikada nisam formalno završio, jer sam se pisanjem bavio još od četvrtog razreda osnovne škole, a filozofijom od osmog), mislio sam da se to odnosi na težinu knjiga koje moramo pročitati. Danas znam da se odnosi na usamljenost i pritisak konformizma.
Uvod u filozofiju nije učenje definicija napamet. To je trening karaktera. To je predmet u kojem učimo da kažemo „ne” gomili, bez teatralnosti i bez poze.
Većina ljudi kroz život ide linijom manjeg otpora. Prihvataju „paket aranžmane” ideja. Ako si levičar, moraš biti za to, to i to. Ako si desničar, moraš biti protiv toga, toga i toga. Ako si vernik, ne smeš čitati Marksa. Ako si naučnik, moraš prezirati religiju. Ako si u jednom književnom krugu, moraš mrzeti drugi književni krug. To nije mišljenje. To je navijanje. To je mentalitet stada.
Eklektički metod zahteva da razbijemo te pakete. I to boli, jer paket daje udobnost: ne moraš da misliš, samo preuzimaš gotov identitet. Eklekticizam traži da napravimo ono što je danas postalo retko: da zastanemo, da razložimo, da se ne zalepimo za etiketu, pa tek onda da odlučimo.
Praktična primena: slučaj Marks i otuđenje, bez magle o „duhu” i „materiji”
Da ne ostanemo u apstrakciji, evo kako ovaj metod izgleda u praksi, na primeru koji često zbunjuje ljude navikle na crno-beli svet. Ja nisam marksista. Ali razlog nije karikatura tipa „ja sam za nešto nematerijalno, a Marks je za materiju”. Neću tu reč „duhovnost” ni da uvodim, jer odmah napravimo lažan ring. Čak i pojam „materija” je klizav, i u filozofiji i u fizici, i u običnom govoru, i svako ga puni svojim fantazijama.
Ono što mene zanima je nešto prostije: koliko je neko objašnjenje čoveka sposobno da izdrži realnost, bez redukcije.
Evo šta mogu da kažem bez stida: Marksova analiza otuđenja je brutalno precizna. U kapitalističkoj proizvodnji i organizaciji života čovek se odvaja od proizvoda svog rada, od procesa rada, od drugih ljudi, i na kraju od sebe. To nije samo fabrika. To je i kancelarija. To je i onaj rad gde čovek ceo dan pravi nešto što sutra ne bi znao da objasni sopstvenom detetu: „Tata, šta ti radiš?” a tata shvati da nema reč koja nije marketing.
Otuđenje prevazilazi običnu ekonomska kategorija. To je i iskustvo: umor koji ne dolazi od napora, nego od besmisla. Osećaj da si potrošan. Da si zamenljiv. Da si „resurs”. Sama reč „resurs” otkriva duh sistema, bez da pominjemo ikakve metafizike. Kad je čovek resurs, onda se i odnosi pretvaraju u transakcije, a vreme u račun. Tu Marks pogađa.
Ali onda dolazi mesto gde eklektički metod radi rez. Kada se Marksovo objašnjenje, posebno u pojednostavljenim čitanjima, pretvori u totalnu šemu u kojoj se skoro sve svodi na ekonomsku osnovu, tu nastaje problem. Ne zato što ekonomija nije važna, nego zato što čovek nije jednoslojan. Otuđenje ima i psihološku dimenziju, jer je čovek biće navika, strahova, trauma, odbrana. Ima i jezičku i simboličku dimenziju, jer živimo kroz pojmove, priče, slike, ideje o sebi. Ima i moralnu dimenziju, jer u nama postoji osećaj granice: šta je dostojanstveno, a šta je poniženje, čak i kad je „profitabilno”. Ima i egzistencijalnu dimenziju, jer možemo imati sve formalno sređeno, a da se iznutra raspadamo od pitanja: „Čemu ovo?”
Drugim rečima, uzimam Marksov alat za dijagnozu, ali odbijam da progutam objašnjenje koje hoće da proguta sve ostalo. Eklektički, razdvajam ono što pogađa od onoga što pojednostavljuje.
I nisam jedini. Berđajev je, na primer, uzeo kritiku kapitalizma i otuđenja, ali nije pristao na to da se čovekova unutrašnja drama svede na ekonomsku šemu. Njegov jezik i njegov zaključak su drugačiji, ali potez je eklektički: uzmi ono što vidi istinu, odbaci ono što pravi totalitarno objašnjenje [6]. To je ključ: eklekticizam nam omogućava da priznamo kvalitet argumenta i tamo gde ne prihvatamo ceo sistem. To je suverenost u praksi.
Formalno obrazovanje kao neprijatelj eklekticizma
Zašto nas onda u školama ne uče ovome? Zašto nas uče da reprodukujemo sisteme umesto da ih seciramo? Zato što institucije traže poslušnost, a ne suverenost.
Nosim teške traume još od gimnazije, pa i pre toga, zbog čega organski ne podnosim formalno obrazovanje. Puno članova moje uže i šire porodice su prosvetni radnici, profesori, nastavnici, tako da sam od malena upućen u to kako ta mašinerija funkcioniše iznutra. To je sistem dizajniran za prosečnost. Prosečnost voli šablon, jer šablon olakšava kontrolu. A eklekticizam je baš ono što šablon mrzi: razdvajanje, sumnja, selekcija, lični kriterijum.
Potpuno sam saglasan sa Ajnštajnom i Teslom, ljudima koji su promenili svet više nego svi dekani zajedno, kada su govorili da ih je formalno obrazovanje često ometalo. Ajnštajn je rekao da je pravo čudo što moderna nastava nije sasvim ugušila svetu radoznalost istraživanja. Tesla je bežao od krutih akademskih okvira da bi mogao da vidi ono što drugi nisu smeli [7].
Današnji obrazovni sistem je takmičenje, a ne potraga za istinom. Onaj momak s početka nije želeo da razgovara sa mnom da bi nešto naučio ili podelio. On je želeo da pobedi. Filozofiju je video kao sport, kao boks-meč u kojem je diploma bokserska dozvola. A ja sam davno shvatio jednu stvar: nije moguće definitivno „završiti” filozofiju za onog ko je stvarno odluči da radi. Ne u formalnom smislu dobijanja papira, nego u egzistencijalnom smislu. Ko se time bavi, baviće se time do kraja života. Diploma može biti korisna, ali nije suština. Suština je sposobnost da mislimo autonomno.
Biti eklektik, u plemenitom smislu nemačke prosvetiteljske škole, znači preuzeti odgovornost. Kada smo dogmate, lako nam je. Ako nešto krene po zlu, kriv je Marks, kriv je Aristotel, kriva je Crkva, kriva je Partija. Mi smo samo sprovodili uputstva.
Kada smo eklektici, mi smo krivi. Ako je naša sinteza loša, to je naša greška. Ako smo pogrešno procenili argument, mi snosimo posledice. Ali ta odgovornost donosi slobodu. Ona nam daje libertas philosophandi, slobodu filozofiranja. Ona nam omogućava da čitamo Ničea bez straha da ćemo postati moralno karikirani, i da čitamo Jevanđelje bez straha da ćemo postati mentalno zatvoreni. Omogućava nam da u svakom učenju nađemo zrno istine i da ga ugradimo u svoj mozaik, bez zakletve i bez plemenskog rituala.
Zato, sledeći put kada nam neko kaže da je eklekticizam „svaštarenje” ili da „nemamo sistem”, samo se nasmešimo. Setimo se Hojmana, Šturma, Tomazijusa. Setimo se da su umovi istorije gradili svoje katedrale od kamenja koje su našli u tuđim ruševinama.
I ako taj neko želi boks-meč, znamo šta nam je činiti. Otiđimo u kupatilo. Ili na pivo. Jer život je previše kratak, a istina previše dragocena, da bismo je trošili na dokazivanje onima koji samo žele da pobede. Budimo arhitekte ili arheolozi. To je najvažnija lekcija Uvoda u filozofiju.
Reference i literatura za dalje istraživanje
- O razlici između eklekticizma i sinkretizma i istorijskom kontekstu ovih pojmova: Stanfordova enciklopedija filozofije, unos „Eklekticizam” (Stanford Encyclopedia of Philosophy, entry “Eclecticism”).
- O etimologiji glagola eklegein i njegovoj upotrebi u antičkoj filozofiji: Rautlidžova enciklopedija filozofije, unos o „eklegein” (Routledge Encyclopedia of Philosophy, entry on “eklegein”).
- O nemačkoj eklektičkoj školi i kritici sektarijanizma: Enciklopedija filozofije, izdanje Mekmilana (Encyclopedia of Philosophy, Macmillan).
- O Buddeusu, Šturmu, Hojmanu i Gundlingu: Keli, D. R. (ur.), „Istorija i discipline: reklasifikacija znanja u ranomodernoj Evropi” (Kelley, D. R. (Ed.), History and the Disciplines: The Reclassification of Knowledge in Early Modern Europe); i Šnajders, V., „Nada u razum: prosvetiteljska filozofija u Nemačkoj” (Schneiders, W., Hoffnung auf Vernunft: Aufklärungsphilosophie in Deutschland).
- O konceptu Selbstdenken kod J. J. Brukera: Katana, L., „Istoriografski koncept ‘sistem filozofije’: poreklo, priroda, uticaj i legitimitet” (Catana, L., The Historiographical Concept ‘System of Philosophy’: Its Origin, Nature, Influence and Legitimacy).
- O otuđenju: Marks, K., „Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844.” (Marx, K., Ökonomisch-philosophische Manuskripte aus dem Jahre 1844); uporediti sa: Berđajev, N., „Carstvo Duha i carstvo Cezara” (Berdyaev, N., The Kingdom of the Spirit and the Kingdom of Caesar).
- O odnosu Tesle i Ajnštajna prema školovanju: Tesla, N., „Moji izumi” (Tesla, N., My Inventions); Ajnštajn, A., „Autobiografske beleške” (Einstein, A., Autobiographical Notes).
- Tomić, V., „Obrazovanje: Umesto takmičenja, potraga za lepotom”, Oblak Kaktusa, 23. novembar 2024.
- Tomić, V., „Zašto me briga za vaše fakultete i sve druge diplome”, Oblak Kaktusa, 14. januar 2025.
Comments
Post a Comment