Oblak Kaktusa | Filozofski eseji, književnost i kulturna kritika

Foto: V. T. za Oblak Kaktusa-blog Piše: Vladimir Tomić Opet mi je čovek na pijaci vezao kesu, kao što to imaju običaj i u onim manjim prodavnicama, kada kupujete povrće, voće i neke semenke. Većini ljudi to, izgleda, odgovara; čak govore kako im je tako lakše, praktičnije, urednije, civilizovanije, a ja odmalena, umesto da se uklopim u tu opštu geometriju svakodnevnih radnji, nekako krenem iz suprotnog smera, iz krivine, iz korena, iz neke svoje zbrkane, ali vrlo uporne unutrašnje mape sveta. Obrnut, da. Mada ta reč odmah zvuči kao poza, kao namerna razlika, kao onaj dosadni trenutak kada čovek sam sebe proglašava posebnim, a stvar je mnogo prostija i, za mene, mnogo starija od svake namere. Većina ljudi je u tom praktičnom smislu svakako bolja od mene, spretnija, neposrednija, tehnički sposobnija za procesuiranje stvarnosti. Oni vide predmet, funkciju, pravac, upotrebu; ja često najpre vidim pogrešan ugao, rub, dršku koja je vezivanjem izgubil...

Sliku izradila Tamara Snifelus - PIEM-bot (CGPT) Piše: Vladimir Tomić Moj prvi ozbiljniji susret sa Kantom dogodio se onda kada se filozofija još uvek doživljava kao nešto između tajne mape, tuđe bolesti i obaveze iz indeksa, dakle negde oko devetnaeste godine, u trenutku kada je trebalo napisati seminarski rad o „Kritici čistog uma” , toj knjizi koja ima sve osobine velikog planinskog masiva: znaš da je važna, vidiš da se nadvija nad evropskom mišlju, osećaš da bi trebalo da joj priđeš sa poštovanjem, a ipak, posle nekoliko stranica, shvatiš da pred tobom stoji autor koji ume da misli kao graditelj, ali često piše kao geometar koji je zaključao prozore. Kant je, barem u srpskim i hrvatskim prevodima koje sam tada čitao, imao stil koji mladom čoveku deluje kao neka vrsta utegnutog šljunka pod zubima; rečenica ide, ide, pa se još malo vraća da proveri sopstveni pasoš, zatim podigne tri kategorijalne rampe, pa tek onda, uz strogo lice pruskog...

Slika: Đordano Bruno, Campo de’ Fiori, izvor: Wikimedia Commons Piše: Vladimir Tomić U periodu između 2006. i 2012. godine, dok sam još uvek mnogo vremena provodio po velikim internet forumima, najpre kao običan učesnik, a onda jedno kraće vreme i kao jedan od administratora i urednika na dva prilično živa mesta na kojima se još uvek verovalo da internet može biti nešto više od svakodnevice, reklame i prolaznog besa, postojala je jedna od onih rubrika koje su imale gotovo starinski šarm, rubrika koja se obično zvala Dogodilo se na današnji dan , i u kojoj bi se, zavisno od raspoloženja urednika, smenjivali ratovi, rođenja pesnika, smrti naučnika, početak nekog ustanka, kraj neke dinastije, otkriće neke zvezde, prvi let aviona, požar u biblioteci, potpisivanje mira za koji se kasnije pokazalo da je bio samo priprema za novi rat, i slične stvari od kojih se istorija, kada je gledamo izdaleka, pretvara u kalendar pun skrivenih hodnika i pe...