Anđelovo jaje: izokrenuti Hrist, senke riba i svet kao arka
Piše: Vladimir Tomić
Film koji me bukvalno ostavio bez teksta, ali ne odmah, nego tek nakon što je prošao jedan ceo dan. Isprva nisam razumeo mnoge stvari koje se dešavaju u filmu, a dijaloga tamo, osim celih 4 minuta sabrano, skoro da uopšte nema. Čak mi je bilo i dosadno, u prvih 30 minuta, jer mi je delovalo da film samo ređa dobro urađene mračne, melanholične i teskobne crteže i slike. Međutim, razotkrivanje i otkrovenje, kako se film približavao kraju, razuverilo me potpuno u to.
Presudna stvar u filmu pojavljuje se već na početku: dolazak mladića. On ulazi u svet filma iz nečega što liči na futurističku vojnu mašinu, na krstoliki ratni brod, na mehaničku skalameriju koja istovremeno priziva vozilo, oružje, grobnicu i neku vrstu apokaliptičke crkve od metala. Nebo nad tim dolaskom ima crvenu, ranjenu boju: boju zalaska, požara, krvi, proročke opomene. Takvo nebo odmah kaže da se svet u kome se radnja odvija nalazi posle neke velike katastrofe. Ovde apokalipsa više nema funkciju najave. Ona je već prošla kroz ambijent, kroz grad, kroz ljude, kroz životinje, kroz samu mogućnost vere.
Mladić koji dolazi iz tog ratnog broda nosi oružje u obliku krsta. Taj znak određuje ceo film. Krst je tu, ali promenjen. Više nema oblik utehe, žrtve ili spasenja. On je produžetak ruke, predmet za probijanje, predmet za razbijanje. Mladić je izokrenuti Hrist. U njemu se hristoliki znak odvojio od milosti. Hrist iz jevanđelja ulazi u svet kao telo koje prima nasilje sveta; ovaj mladić ulazi kao telo koje nasilje nosi sa sobom. Hrist otvara grob da bi smrt izgubila poslednju reč; ovaj mladić otvara jaje i time proizvodi ranu iz koje se smisao više ne vraća u prvobitni oblik.
Zato početak filma odmah uspostavlja svoje pravilo: svaki sveti znak biće pomeren iz svog mesta. Krst će postati oružje. Riba će postati senka. Arka će postati planeta. Devojčica će izgledati kao dete i kao starica. Jaje će biti nada, telo, vera, rana, mogućnost i praznina. Bog će biti prisutan kao ćutanje, kao oko mašine, kao nedostupni pogled koji sve vidi i ništa ne objašnjava.
Anđelovo jaje je japanski animirani film Mamorua Ošija iz 1985. godine, nastao u saradnji sa Jošitakom Amanom, koji je dao originalni koncept i oblikovao njegovu likovnu sudbinu. Već ta saradnja mnogo objašnjava. Oši donosi biblijsku teskobu, krizu vere, potop, pticu koja se ne vraća, telo koje luta kroz ruševinu. Amano donosi lice devojčice, gotički grad, liniju koja istovremeno deluje krhko i staro, kao da je izvučena iz neke izgubljene knjige srednjovekovnih vizija. Film je rađen u vremenu pre digitalne glatkoće, pre kompjuterskog ulepšavanja, pre lakog brisanja nesavršenosti. Zato svaka linija ima težinu ljudske ruke.
Devojčica je maestralno urađena. Ona je mlada, ali njeno lice nosi starost. To je lice stare duše. U nekim kadrovima deluje kao dete koje jedva razume svet, u drugim kao biće koje je već videlo kraj sveta i naučilo da ćuti. Njene grimase, pogledi iskosa, trzaji, sklanjanje tela, način na koji privija jaje uz sebe, sve to odgovara ženskom arhetipu čuvanja tajne. Ona je čuvar nečega što se ne sme lako otvoriti. Njena nežnost ima prah ruševine. Njena krhkost ima tvrdoglavost proroka.
Jaje koje nosi ispod odeće najgušći je simbol filma. Ono je poslednja zatvorena mogućnost. Devojčica ga čuva kao dete, kao srce izvan tela, kao relikviju, kao dokaz da svet još ima unutrašnjost. Ona veruje da se u njemu nalazi ptica, možda anđeo, možda nešto što će se jednom izleći i potvrditi da ovaj mrtvi, vodeni, kameni svet još nije potrošio svu nadu. Mladić, sa druge strane, dolazi kao figura provere. On traži dokaz; on hoće da zna šta je unutra. Ona veruje zatvorenoj ljusci; on hoće otvorenu istinu.
Tu film ulazi u najosetljiviju zonu. Odnos devojčice i mladića ima suptilne aluzije na gubljenje nevinosti. To se ne odvija kroz doslovnu telesnost, već kroz simbole: devojčica koja spava, jaje koje čuva pored sebe, poverenje koje je spušteno u san, krstoliko oružje, razbijanje ljuske, buđenje posle nepovratnog čina. Jaje je njena tajna i njena nevinost, ali i njena vera. Mladićev čin je prodor u zaštićeni prostor, odnosno nasilno otvaranje onoga što je živelo upravo zato što je bilo zatvoreno.
U toj sceni film postavlja pitanje: šta se događa kada saznanje dođe kao povreda? Neka znanja oslobađaju. Neka znanja razaraju oblik u kome je čovek mogao da živi. Mladić, izokrenuti Hrist, nastupa kao onaj koji razbija iluziju, ali film ne daje miran odgovor da je razbijanje iluzije uvek dobro. Prazno jaje ne mora značiti da je devojčica bila glupa. Možda praznina pokazuje da je ono što se čuva imalo smisao samo dok je bilo čuvano. Možda neke tajne umiru u času kada ih pretvorimo u dokaz.
Ribe su drugi veliki ključ. Grad je pun ljudi koji love ribe kojih zapravo nema. Ogromne senke riba prelaze preko zidova i fasada, a ljudi izlaze sa kopljima i pokušavaju da ih probodu. Ta scena deluje skoro apsurdno, ali u njoj je sabrana jedna od najpreciznijih dijagnoza filma. Ljudi progone znak, a telo znaka je nestalo. Oni bacaju koplja u senke, razaraju grad, ponavljaju pokret lova, a ulov ne postoji. To je civilizacija koja još uvek izvodi ritual, ali je izgubila dodir sa onim zbog čega je ritual nastao.
Riba je stari hrišćanski simbol. Riba je znak Hrista, znak prvih hrišćana, znak tajnog prepoznavanja. U nekim hrišćanskim tumačenjima, riba je i slika vernika, duše koja živi u vodi krštenja. U Anđelovom jajetu taj znak postaje ljuštura, odraz, privid. Riba više nije živa prisutnost. Ona je senka na zidu. Ljudi je love kao da će uhvatiti dušu, kao da će kopljem vratiti smisao. Njihov lov postaje slika duhovne panike: čovek pokušava nasiljem da dodirne ono što postoji samo kao trag.
Devojčica vidi besmisao tog lova. Ona zna da ribe nema. Upravo zato je njena veza sa jajetom toliko važna. Lovci pokušavaju da uhvate mrtvi simbol spolja. Ona čuva zatvoreni simbol iznutra. Lovci jure projekciju preko kamena. Ona sluša ljusku. Oni bacaju koplja. Ona prislanja uho. Film tako pravi oštru razliku između nasilnog traženja dokaza i tihog čuvanja mogućnosti.
Tu dolazimo do biblijske priče o potopu i arki. U Postanju, Bog zapoveda Noju da napravi arku od gofer drveta, sa odajama, premazanu iznutra i spolja smolom. Hebrejska reč za tu arku jeste tevah. Ta reč označava zatvorenu posudu, kovčeg, sanduk, utočište života na vodi. Ista reč koristi se i za korpu u kojoj je beba Mojsije položena na Nil. Arka u svom najdubljem biblijskom sloju ne predstavlja herojski brod koji čovek samouvereno vodi kroz oluju, ona je zatvorena ljuska spasenja. Nema kormilo kao simbol kontrole. Ona pluta, a život u njoj preživljava zato što je poveren zatvorenom prostoru.
Zato je veza između arke i jajeta u filmu toliko snažna. Jaje je mala arka. Arka je veliko jaje. U oba slučaja postoji ljuska, zatvorenost, čuvanje života, poverenje u ono što se još ne vidi. Nojeva arka čuva budući svet kroz vode potopa. Devojčicino jaje čuva mogućnost buduće ptice. U biblijskoj priči golubica se vraća kao znak da voda opada i da kopno postoji. U Ošijevom filmu, priča je izokrenuta: ptica se ne vraća. Zavet ostaje bez znaka. Svet je možda spasen, ali spasenje nije stiglo kao potvrda.
Zbog toga je voda u filmu više od atmosfere. Ona je pamćenje katastrofe. Voda je svuda: u flašama, odsjajima, podzemnim prostorima, kapima, vlažnim površinama, hladnom vazduhu. Grad deluje kao mesto koje je ostalo posle potopa, ali nije dočekalo obnovu. Nema radosti posle vode; nema novog početka u svetlosti. Ima samo čuvanja, lutanja, lova na senke i čekanja ptice koja se nikada nije vratila.
Završetak filma sve te motive širi do kosmičke mere. Kameni kipovi, učaureni ljudi, figure koje izgledaju kao da su zauvek uhvaćene u poslednjem obliku, čine da svet deluje kao groblje živih oblika. Ljudi su postali statue, fosili, svedoci bez glasa. Devojčica posle razbijanja jajeta pada u vodu. Njen dah se pretvara u mnoštvo novih jaja. To je jedan od najjezivijih i najlepših trenutaka filma. Jedno jaje je razbijeno, ali svet nastavlja da proizvodi jaja. Jedna vera je povređena, ali potreba za verom ne prestaje. Jedna nevinost je izgubljena, ali se zatvorene ljuske ponovo javljaju na površini vode.
A onda dolazi završni kadar: svet kao arka. Cela planeta prikazana je kao ogromna ljuska, kao plovilo, kao kosmički predmet koji nosi sve kipove, sva tela, sve ostatke, sav taj potopljeni život. Taj kadar premešta film iz priče o devojčici i mladiću u sliku celog sveta. Devojčica je nosila jaje, a sada vidimo da i planeta izgleda kao jaje. Devojčica je čuvala arku u rukama, a sada vidimo arku kao svet. Biblijska arka nosila je mali svet kroz vode. Ošijev svet izgleda kao arka koja još plovi kroz posledice potopa.
Tu se vidi erudicija filma. Sve što je do tada izgledalo kao niz odvojenih simbola, odjednom se sklapa: krst, riba, voda, ptica, jaje, arka, kamen, ćutanje. Mladić dolazi kao izokrenuti Hrist iz ratne mašine. Devojčica čuva poslednju zatvorenu mogućnost. Ribe postoje kao senke starih hrišćanskih znakova. Ljudi love ono čega nema. Arka se širi do planete. Bog, ako je prisutan, prisutan je kao pogled bez odgovora. To je ćutanje koje pritiska ceo film.
U toj završnoj slici planeta više nije dom u običnom smislu nego je plovilo. Ona je kovčeg. Ona je zatvoreni ostatak nekog spasenja koje se dogodilo davno, ali se smisao tog spasenja izgubio. Čovečanstvo je možda posada koja je zaboravila kuda ide. Možda smo već u arci, ali ne znamo ko nas je u nju zatvorio. Možda je svet sačuvan, ali bez objašnjenja. Možda su ljudi preživeli potop, a izgubili jezik kojim bi zahvalili za opstanak.
Zato film deluje kasno. Tokom gledanja može da zamori, jer ne daje uobičajenu radnju, objašnjenja, psihološke mostove, dijaloge koji vode gledaoca za ruku. On radi drugačije. Prvo nas primora da gledamo predmete: jaje, vodu, krst, ribu, kamen, lice. Zatim ti predmeti počnu da se pomeraju u sećanju. Sutradan se više ne sećamo samo kadrova. Sećamo se odnosa među simbolima. Shvatamo da smo gledali film u kome je ceo svet postao sakrament bez sveštenika.
Anđelovo jaje je film o veri posle katastrofe. Vera ovde ima oblik devojčice koja nosi jaje. Sumnja ima oblik mladića koji nosi krst kao oružje. Duša prolazi preko zidova kao senka ribe. Arka se pojavljuje kao planeta. Bog ćuti nad svime, i baš to ćutanje čini film tako teškim. Nema završne rečenice koja bi spasila gledaoca od tumačenja. Nema jasne poruke. Ima samo slika sveta koji je možda preživeo, a možda je samo odložen u ogromnu kosmičku ljusku.
I možda je baš zato taj završetak maestralan. On ne zatvara film, već otvara pitanje koje se nastavlja posle gledanja: da li je svet spasenje koje još traje, ili spasenje koje nikada nije stiglo do nas? Devojčica je čuvala jaje. Mi čuvamo svet. Ona nije znala šta je unutra, a ni mi ne znamo. Ona je verovala da će se iz zatvorene ljuske jednom pojaviti ptica. Mi još uvek živimo kao da će se sa neke nevidljive arke jednom vratiti golubica.
Reference i dodatni izvori o filmu na internetu:
- IMDb: Anđelovo jaje / Angel’s Egg (1985)
- Zvanični sajt 4K restauracije filma Anđelovo jaje
- GKIDS: Anđelovo jaje – opis filma i izdanje restaurirane verzije
- The Guardian: kritika filma Anđelovo jaje i biblijski motivi
- RogerEbert.com: Mamoru Oši o filmu Anđelovo jaje
- BibleHub: Postanje 6:14, hebrejski tekst i pojam tevah
Коментари
Постави коментар