Oblak Kaktusa

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e) Zamislite da šetate kroz gustu šumu. Listovi šušnu na vetru, koraci vam udaraju o tlo, i dok posmatrate sunčeve zrake kako se probijaju kroz krošnje, zapitate se: može li ovaj svet da „oseti“? Da li kamen na stazi ili drvo pored vas, makar na nekom osnovnom nivou, poseduje neku vrstu svesti, ili je svest dublja karakteristika kosmosa, koja prožima sve stvari poput nevidljive mreže? Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), druga slika Ovo pitanje vodi nas do fascinantne filozofske teorije poznate kao panpsihizam . Prema ovoj ideji, svest nije isključivo ljudsko svojstvo niti ograničena na složene mozgove životinja. Umesto toga, ona je osnovna osobina stvarnosti – fundamentalna, baš kao što su elektromagnetizam ili gravitacija. Ovo ne znači da su elektroni, atomi ili kamen doslovno „svesni“ u ljudskom smislu, već da svest na nekom osnovnom nivou predstavlja neodvojivu komponentu kosmosa. Na taj način...

  Klavir stoji tiho, ali u njemu je još uvek pokret. Dirke se ne pomeraju, ali nešto u prostoru diše, kao da tonovi nisu otišli, već čekaju. Ruke koje su ih stvorile nisu ovde, ali nisu ni nestale. Njihov trag ostaje u pauzama, u nečemu što je više od zvuka – u osećanju koje se ne čuje, ali je u srcu. Nova godina dolazi polako, bez pompe, bez obećanja. Nosi sa sobom samo trenutke, male, lomljive delove koji mogu da se sastave u nešto, ako ima ko da sluša. Nije ovo kraj pesme. Možda pesma nikada ne prestaje. Ona ostaje u pećini srca, u onome što se ne zaboravlja. Note ne odlaze – samo čekaju da ih neko pronađe. U čast ubijenog, velikog srpskog kompozitora Andrije Čikića, čije nas note podsećaju da emocije nisu slabost, već glas života. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa u magli Beograda, 1.1. 2025. Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić ...

Stidljivi Lav, by Lili Bluz, eksperimentalna obrada I nestao je bol iz tvog doma, Arlijane, Mesec se ugasio – plamen se smirio s vetrom. Kuća je pala, temelji u prah se sveli, Nestao je svet – ali drugi svet je rođen. To nije novi svet, već preobraženi stari, Onaj što leži ispod buke, ispod vetra. Sad, kad si srce uskladio s ritmom Zemlje, Majke tvoje, što te vodi ka unutrašnjem miru. Oslobodi se, raširi orlovska krila uspavana, Nosio si ih skrivena, iza svojih misli. Rastani se s vešticama – oplakale su te već, Prigrli stražare, anđele, demone i senke. Ne ugasi se, Arlijane – pusti se vetru, Neka te mir vodi, neka te preobrazi. Ovog puta bez žara, bez buke, bez pada – Kula neka padne sama, spokojno nestajući. Zavedi život, jer ni on tebe nije štedeo, Pregledaj bunare, gde je voda teška tekla. Tamo je tvoj lek, tvoje sidro i tvoje srce, A nakon toga – stvaranje koje nema kraja. Piši bojama koje niko nije naslutio, Govori rečima koje su starije od jezika. Pokreni se – kao reka koja nosi...

Grafit u Lisabonu, izvor slike wikimedia commons „Haos je red koji treba odgonetnuti. Knjiga suprotnosti.“ – ovom rečenicom Žoze Saramago započinje svoj roman Udvojeni čovek , suptilno hvatajući paradoksalnu prirodu sveta u kojem živimo. Haos nije puki nered, već dublja struktura, red koji još nije spoznat. Saramago, kroz priču o Tertulijanu Maksimu Afonsu, koristi metaforu dvojnika da postavi pitanje identiteta i suprotnosti, ali i da nas podseti na zagonetnu prirodu stvarnosti: ono što izgleda kao potpuni haos često krije skriveni poredak. Na isti način, teorija haosa, naučni koncept koji je izrastao u filozofsku paradigmu, vodi nas ka preispitivanju pojmova reda, znanja i postojanja. Teorija haosa, jednostavno rečeno, proučava kako i najmanje varijacije u početnim uslovima mogu izazvati velike i nepredvidive posledice. Ova ideja dobila je svoj prvi naučni oblik u radu francuskog matematičara Žila Anrija Poenkarea krajem 19. veka. Proučavajući „problem tri tela“ – pokušaj da se pred...

Ruža je nikla iz betonske pukotine, ali nije nosila u sebi ni simboliku života, ni ljubavi, ni bilo kakve romantične ideje. Njene latice bile su prljave, posute česticama smoga i kapljama ulja iz obližnjih mašina. Ljudi su je ignorisali, prolazili pored nje bez ijednog pogleda, osim jednog čoveka koji je zastao i pljunuo pored nje, kao da je njen rast uvreda za tlo. „Ne pripadaš ovde,“ rekao je tiho, više sebi nego njoj. Ruža, naravno, nije odgovarala, ali njeno trnje izgledalo je kao da prkosi njegovim rečima. On se sagnuo, gledao je izbliza, kao da pokušava da razume njen smisao, a zatim posegnuo rukom. Nije to bio gest nežnosti, već nečega između radoznalosti i potisnutog besa. Prst mu je zakačio jedno od njenih oštrih bodlji. Kap krvi pala je na njene latice, crvena na mutno-ružičastu. „Glupa stvar,“ promrmljao je dok je sisao prst. Ali nije otišao. Stajao je i dalje, posmatrajući je kao da očekuje nešto – odgovor, objašnjenje, bilo šta. Ruža je bila nepokretna, tiha, ali njeno pri...

 „Stranac sam došao, stranac odlazim.”¹ ... U sobi bez zavesa, gde se staklo magli od daha, sedela je figura, kratka poput uzdaha. Papir na stolu, mastilo crno, kapalo je sporo, kao da meri vreme koje nije njegovo. Pivo se penušalo u čaši – ne piće, već zavesa za prizore što pulsiraju ispod kože. Talas prolaznosti udara tiho, poput vetra što lomi trsku na jezeru. Na klaviru, gde pauci tkaju mreže, leže note: ne zapisane, već zarobljene. Svaki udar prsta vraća pitanje: „Da li trajemo u zvuku ili u tišini posle?” Koraci ispred vrata raskidaju tišinu na deliće. Ulazi senka – ili možda pesnik – s cvetom što vene u šaci. „Ovo je lepota,” kaže, „ali samo dok traje.” Ruke su mu bile teške, kao da nose svet koji niko nije tražio. A na obodu čaše ostaje trag prstiju, prolazan i mokar, kao da govori: „I ovo je bilo.” Veče se lomilo u sebi, a grad, van prozora, sanjao je nečije poluozbiljne snove. On je svirao, ne za mase, već za one retke, što u tišini pronalaze svet. ¹ „Stranac sam došao, s...

Material, digitalna obrada, LB Dobro jutro, narode, neka vas zvuci skrivenog grada obaspu purpurnim kapljicama ružine kiše. Setite se starih predela, koraka po mokrim ulicama, slučajnih prolaznika, igranja među drvećem, dok je vetar šaputao priče koje smo zaboravili. Na putu je neko – nevidljiv, tih, neuhvatljiv. Kapljice vode klize niz napukli kamen, u naborima senki stvaraju tok. Kao da tu ima više od kiše, više od oblaka što se nadvijaju nad gradom. Ulice govore tišinom. Kroz pukotine asfalta, drveće pruža ruke. Zar ga ne čujete? Taj šapat u vodi što umiva vaše lice, hladi kožu, spira teret dana. Priroda nas posmatra, očima koje nikada ne trepću. Mi hodamo, zagledani u kišu, u tišinu što kaplje sa fontane – u vodu koja pamti. Zar ne osećate? U svakoj kišnoj kapi, u svakom dahu vetra, skriven je glas. On peva o nama, o putu iza horizonta i o svemu što još možemo biti. Razneseni Svemir, Vladamir Tomić, Oblak Kaktusa Iznad grada Podrži naš blog! Za upla...