„Stranac sam došao, stranac odlazim.”¹
...
U sobi bez zavesa,
gde se staklo magli od daha,
sedela je figura, kratka poput uzdaha.
Papir na stolu, mastilo crno,
kapalo je sporo,
kao da meri vreme koje nije njegovo.
Pivo se penušalo u čaši –
ne piće, već zavesa
za prizore što pulsiraju ispod kože.
Talas prolaznosti udara tiho,
poput vetra što lomi trsku na jezeru.
Na klaviru, gde pauci tkaju mreže,
leže note: ne zapisane,
već zarobljene.
Svaki udar prsta
vraća pitanje:
„Da li trajemo u zvuku
ili u tišini posle?”
Koraci ispred vrata
raskidaju tišinu na deliće.
Ulazi senka – ili možda pesnik –
s cvetom što vene u šaci.
„Ovo je lepota,” kaže,
„ali samo dok traje.”
Ruke su mu bile teške,
kao da nose svet
koji niko nije tražio.
A na obodu čaše ostaje trag prstiju,
prolazan i mokar,
kao da govori:
„I ovo je bilo.”
Veče se lomilo u sebi,
a grad, van prozora,
sanjao je nečije poluozbiljne snove.
On je svirao,
ne za mase,
već za one retke,
što u tišini pronalaze svet.
¹ „Stranac sam došao, stranac odlazim.” – prvi stih pesme Gute Nacht, uvodnog dela Šubertovog ciklusa Winterreise (Zimsko putovanje), D 911, komponovanog na stihove nemačkog pesnika Vilhelma Milera.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment