 |
| Material, digitalna obrada, LB |
Dobro jutro, narode,
neka vas zvuci skrivenog grada
obaspu purpurnim kapljicama ružine kiše.
Setite se starih predela,
koraka po mokrim ulicama,
slučajnih prolaznika,
igranja među drvećem,
dok je vetar šaputao priče
koje smo zaboravili.
Na putu je neko –
nevidljiv, tih, neuhvatljiv.
Kapljice vode klize niz napukli kamen,
u naborima senki stvaraju tok.
Kao da tu ima više od kiše,
više od oblaka
što se nadvijaju nad gradom.
Ulice govore tišinom.
Kroz pukotine asfalta,
drveće pruža ruke.
Zar ga ne čujete?
Taj šapat u vodi
što umiva vaše lice,
hladi kožu,
spira teret dana.
Priroda nas posmatra,
očima koje nikada ne trepću.
Mi hodamo,
zagledani u kišu,
u tišinu što kaplje sa fontane –
u vodu koja pamti.
Zar ne osećate?
U svakoj kišnoj kapi,
u svakom dahu vetra,
skriven je glas.
On peva o nama,
o putu iza horizonta
i o svemu što još možemo biti.
Razneseni Svemir, Vladamir Tomić, Oblak Kaktusa
Iznad grada
Comments
Post a Comment