Arlijane

Stidljivi Lav, by Lili Bluz, eksperimentalna obrada

I nestao je bol iz tvog doma, Arlijane,

Mesec se ugasio – plamen se smirio s vetrom.

Kuća je pala, temelji u prah se sveli,

Nestao je svet – ali drugi svet je rođen.

To nije novi svet, već preobraženi stari,

Onaj što leži ispod buke, ispod vetra.

Sad, kad si srce uskladio s ritmom Zemlje,

Majke tvoje, što te vodi ka unutrašnjem miru.

Oslobodi se, raširi orlovska krila uspavana,

Nosio si ih skrivena, iza svojih misli.

Rastani se s vešticama – oplakale su te već,

Prigrli stražare, anđele, demone i senke.

Ne ugasi se, Arlijane – pusti se vetru,

Neka te mir vodi, neka te preobrazi.

Ovog puta bez žara, bez buke, bez pada –

Kula neka padne sama, spokojno nestajući.

Zavedi život, jer ni on tebe nije štedeo,

Pregledaj bunare, gde je voda teška tekla.

Tamo je tvoj lek, tvoje sidro i tvoje srce,

A nakon toga – stvaranje koje nema kraja.

Piši bojama koje niko nije naslutio,

Govori rečima koje su starije od jezika.

Pokreni se – kao reka koja nosi svetlost,

Kao dah koji prati puls zemlje.

Pozovi ljude koji sanjaju budni,

Neka tvoja pesma pronađe put do njih.

Jer ugašeni plamen rađa novi život:

Arlijane, svet si ti – i ti si mir sveta.

Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa, Razneseni Svemir (Iz ciklusa Zmijonošine magle)