„Ne pripadaš ovde,“ rekao je tiho, više sebi nego njoj. Ruža, naravno, nije odgovarala, ali njeno trnje izgledalo je kao da prkosi njegovim rečima. On se sagnuo, gledao je izbliza, kao da pokušava da razume njen smisao, a zatim posegnuo rukom. Nije to bio gest nežnosti, već nečega između radoznalosti i potisnutog besa. Prst mu je zakačio jedno od njenih oštrih bodlji. Kap krvi pala je na njene latice, crvena na mutno-ružičastu.
„Glupa stvar,“ promrmljao je dok je sisao prst. Ali nije otišao. Stajao je i dalje, posmatrajući je kao da očekuje nešto – odgovor, objašnjenje, bilo šta. Ruža je bila nepokretna, tiha, ali njeno prisustvo delovalo je kao izazov.
Iznad njih, oblaci su se povlačili tek toliko da jedan zrak sunca probije sivilo. Svetlost je pala pravo na ružu, obasjavajući njene oštećene latice. U tom trenutku, ona je delovala drugačije – ne lepša, ne čarobna, već upornija, kao da govori: „I dalje stojim.“
Čovek je zatezao vilicu. Taj osećaj, ta nelagodnost koju je osećao gledajući ružu, nije ga puštala. Nije znao zašto ga je nešto tako nevažno izazivalo. Možda zato što je bilo protiv pravila. Beton je bio pobeda, znak da je priroda savladana, ukroćena. Ruža u betonu bila je greška. Ali greška koja nije odustajala.
Dok je on stajao, duboko zamotan u svoje misli, žena u crnoj jakni prošla je pored njega i zaustavila se. Pogled joj je pao prvo na ružu, a zatim na čoveka. Njeno lice bilo je ozbiljno, gotovo tužno, ali u očima joj se videlo nešto poput inata.
„Šta radiš?“ upitala je, prekrštajući ruke.
„Gledam ovaj korov kako se igra cveta,“ rekao je, pokušavajući da zvuči ravnodušno. U glasu mu se ipak čula nota nervoze.
„To nije korov,“ rekla je ona mirno. „To je otpor.“
On se nasmejao, glasno i neiskreno, kao da njene reči želi da obori sopstvenim podsmehom. „Ruža u betonu nije otpor. To je greška prirode.“
„Greška?“ upitala je, pogledavši ga direktno, skoro pronicljivo. „A šta si ti onda?“
Nije odmah odgovorio. Njene reči pogodile su ga na način koji nije očekivao. U njegovom pogledu nešto se promenilo – oštrina je popustila, kao da se lomila. Ruža je stajala između njih, nepomična, ali njeno prisustvo delovalo je kao tiho pitanje, nešto što nijedno od njih nije moglo ignorisati.
„Ruža nije ništa,“ rekao je konačno, pokušavajući da povrati kontrolu. „Ali ipak stoji ovde.“
Žena je na to samo klimnula, s malim osmehom koji je govorio više nego što je želela da kaže. „Da,“ rekla je. „I dalje stoji.“
Okrenula se i otišla, ostavljajući ga samog s ružom i onim što je sada osećao u sebi – nejasan pritisak, pitanje koje nije umeo da postavi. Gledao je biljku, sada obasjanu tim jednim zrakom sunca, i osetio kako se nešto u njemu pokreće, nešto što je dugo bilo uspavano ili zaboravljeno.
Ruža je i dalje stajala u pukotini, tanka i krhka, ali neumoljiva. Beton je bio svuda oko nje, hladan i težak, ali nije mogao da je slomi.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
ATU hronika Sunca
Comments
Post a Comment