MetaMorph: Putovanje kroz savremene filozofske ideje (Deo drugi)

Sliku napravila Lili Bluz

Tripolarna: "Svest razmišlja, a nesvest dela," reče, valjda, Gete. Kao pisac, dosta razmišljam o tome, jer, dok se ja spremam da objavim svoju prvu knjigu, mnogi ih, ni prosečne, napisaše u međuvremenu. Isto važi i za samoispitivanje. Dok ti riljaš po sebi neprestano i stalno sumnjaš u sebe, drugi tim istim ašovima zatrpavaju svoje svesti, savesti, sećanja... Šta misliš ti o svemu tome? Da li je filozofiranje dokolica i gubljenje vremena? Ne u ranom razvoju svakog bića, tada mislim da je neophodna, već sada, u ovim našim godinama, ranim četrdesetim? Šta je suma sumarum?

Vladimir: Filozofija, ili bolje reći postavljanje filozofskih pitanja, često se rađa u dokolici, ali to ne znači da je filozofija gubljenje vremena. I dan-danas, sećam se kada smo sa bratom i sestrom od tetke, u trenutku kada smo bili tek niži razredi osnovne škole, odjednom počeli da razgovaramo u mračnoj sobi, pred spavanje, o zvezdama, svemiru, načinu kako to sve postoji i kako je sve to misteriozno. Ne mogu govoriti u njihovo ime, ali sam siguran da su se i oni u tim trenucima osećali kao ja, tačnije kao da iako smo prisutni u toj sobi, gde su nas roditelji smestili da spavamo; osećao sam se posle tih izvanrednih dečjih pitanja kao da se putem nekog tajanstvenog mehanizma stapam sa svetom oko sebe, kao da moja dečja glava lebdi u tom zvezdanom prostoru o kojem smo govorili. Sumnje i preispitivanja o kojima govoriš dolaze kasnije, jer kao mala deca imamo sunđersko upijanje skoro svega oko nas, i to je prirodno. Međutim, jedna od zabludi je da prestajemo biti deca. Skoro sam se našalio s kolegama na poslu, da je prvih 40 godina detinjstva najteže, jer, eto, i sam se približavam četrdesetima. Naravno da mi odrastamo, ali dete ostaje utemeljeno ili neutemeljeno u nama, odnosno, kako sam upravo ovde u ovom blogu jednom prepevao na srpski poznatu pesmu Vilijema Vordsvota gde on piše u originalu: "The Child is father of the Man", namerno je prepevano u "Dete je Otac Deteta", iako bi doslovno trebalo prevesti kao dete je otac muškarca. Zašto ova izmena to jest prepev? Zato što se želi naglasiti cikličnost i neprekidnost. Naglašavam cikličnu prirodu života, gde dete uvek nosi u sebi svog unutrašnjeg oca, odnosno odraslu verziju sebe, i obrnuto. Ova verzija dodatno podvlači ideju da osoba u sebi uvek nosi detinje stvari, čak i u odraslom dobu. Mi uvek zadržavamo deo svog detinjeg ja, ono ostaje u nama i oblikuje naša ponašanja i izbore. Po meni, mi smo večna deca, ali neki nas ne žele takve. Uzgred, o toj deci, tačnije njihovim osećanjima sveta oko sebe, peva Bob Marley kada kaže: "There is a natural mystic blowing through the air." Konačno, da se vratim na prvi deo tvog pitanja u vezi sumnje i pisanja knjige. Vitgenštajn je filozofiju shvatao kao aktivnost, odnosno Vitgenštajn je verovao da su mnogi filozofski problemi zapravo problemi jezika. U "Filozofskim istraživanjima", on tvrdi da filozofija nije skup doktrina ili teorija, već aktivnost razjašnjavanja jezika. Prema njemu, mnogi filozofski problemi nastaju zbog nesporazuma o načinu na koji jezik funkcioniše. Evo kako se to u praksi dešava. Osoba A postavi pitanje osobi B: "Da li kompjuter može biti svestan?" Pitanje unapred podrazumeva da mi znamo šta znači biti svestan ili da znamo šta je svest i da se ta svojstva mogu pripisati nečemu poput računara. Filozofska analiza bi istražila različite teorije svesti i pomogla da se razjasni šta podrazumevamo pod "svest" i u kom smislu bi računar mogao ili ne mogao biti svestan. Prema tome, nemamo definitivan odgovor na pitanje šta je svest, a opet u kontekstu tvog pitanja, to nas ne sprečava da otkrivamo svest kroz sebe i da osvestimo sve delove sebe koji čine tu jednu našu celinu kao ljudskih bića. Sumnja je, dakle, neizbežna za misleće ljude.

Lili Bluz: Kako filozofija može pomoći pojedincu da se nosi sa brzim tehnološkim promenama i izazovima koje one donose? Da li filozofija može pružiti neke smernice za očuvanje mentalnog zdravlja u eri digitalne komunikacije i konstantne povezanosti?

Vladimir: Znate kako. Po meni, razvoj tehnologije mora biti praćen istovremeno jakim razvojem svih humanističkih disciplina, počevši od filozofije pa sve do sociologije, ali i književnosti i psihologije. Ako se vi trenutno bavite nekom aritmetičkom operacijom, vi ste u domenu matematike, ali ako postavite pitanja: šta je broj, šta je matematika, zašto sam odlučio da moj životni poziv bude matematika, vi niste više u domenu matematike nego u domenu filozofije. Filozofija nam pomaže da osvestimo sebe i da nam pruži neke uvide u našu poziciju kao pojedinaca, ali i celog čovečanstva - na našu ulogu u kosmosu. Mi ne trebamo postati robovi tehnologije koju smo sami stvorili, već je upotrebiti da olakšamo sebi život. Naravno, uvek postoji velika opasnost od zloupotrebe. Gotovo da ne postoji neko naučno otkriće koje nije zloupotrebljavano u razne druge svrhe, počevši od vojnog pa do sticanja nadmoći nad drugima u psihološkom smislu.

Lili Bluz: Filozofi poput Ničea tvrdili su da je Bog mrtav, dok su drugi, poput Kanta, verovali u moralni zakon u nama koji sugeriše postojanje višeg bića. Kako vidiš ove suprotstavljene stavove u kontekstu savremenog društva koje se sve više oslanja na nauku i tehnologiju? Da li misliš da je moguće pronaći smisao i moralni kompas bez oslanjanja na tradicionalne religijske strukture, i kakvu ulogu filozofija igra u tom procesu?

Vladimir: Nema puno ljudi koji shvataju duboka promišljanja Fridriha Ničea. Ili ga tumače previše površno, ili njegove ideje koriste kako bi uradili upravo onu jednu stvar protiv koje je Niče mnogo puta pisao, a radi se o psihološkoj vrsti racionalizacije koja se može ispoljiti tako što osoba, kako bi opravdala neke svoje stavove, uverenja ili postupke, uzima iz učenja drugih stavove koje nije čak ni dovoljno razumela, kako bi opravdala svoja viđenja. Ali, na ovo bih se vratio kasnije. Konkretno, da probam da objasnim koliko čovek mora ne samo dublje poznavati filozofiju, nego imati barem malo osećaja za stvari kao što su umetnost i poezija da bi razumeo Ničea u delu kada on govori o smrti Boga. Sada ću direktno citirati njega iz knjige "Tako je govorio Zaratustra".

"A šta radi svetac u šumi?" Upita Zaratustra. Sveti čovek odgovori: "Sastavljam pesme i pevam ih, a dok sastavljam pesme smejem se, plačem i mumlam: tako proslavljam Boga. Pevanjem, plačem, smehom i mumlanjem proslavljam Boga koji je moj Bog. A kakve si nam poklone doneo?" Kada Zaratustra ču ove reči, on pozdravi svetog čoveka i reče: "Šta bih vam ja mogao dati! Ali brzo me pustite da odem, da vam ne bih nešto oduzeo". I tako su se rastali starac i zreo čovek, nasmejana, kao što se smeju dva dečaka. Ali kad Zaratustra ostade sam, on ovako reče svome srcu: "Zar je moguće! Ovaj sveti starac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tome da je Bog mrtav!"

Ako dublje analizirate ovaj citat u kontekstu cele knjige "Tako je govorio Zaratustra", shvatićete u njemu čitavu jednu poetsku, temporalnu dvojnost. Starac o kojem piše Niče i tridesetogodišnji zreo momak po imenu Zaratustra su zapravo ista osoba. Jedna proslavlja Boga u starosti, a druga mlađa verzija svetu predstavlja natčoveka. Da ne pominjem neke druge citate iz knjige, kada na primer Niče opisuje scenu s paganskim bogovima koji prasnu u smeh na iznesenu ideju o jednom sveznajućem Bogu. Prasnu u smeh zato što tu ideju smatraju veoma bezbožnom. Dakle, Niče je veoma dvosmislen po pitanju Boga i ni u kom slučaju se ne može tumačiti na onaj način kako to rade pojedine sirove tehnokrate koje umišljaju da kada Niče piše da je Bog mrtav, da on bukvalno misli da je mrtav neki starac koji sve nas posmatra sa neba. To je zato što tim ljudima fali ne samo filozofsko obrazovanje već i obrazovanje opšte iz gotovo svih humanističkih nauka, ali i umetnosti.

Sliku napravila Lili Bluz 

Lili Bluz: Nisi mi odgovorio ovime da li smatraš da je moguće pronaći smisao i moralni kompas bez oslanjanja na tradicionalne religijske strukture, i kakvu ulogu filozofija igra u tom procesu?

Vladimir: Naravno da je moguće. Smatram da se donekle prevelika fama podiže oko pojmova kao što su tradicija, moral i tome slično. Hajde da malo demistifikujemo te pojmove i približimo ih svakodnevici. Kada sam ja bio dete, bio je običaj među nama decom, vrsta tradicije, da igramo žmurke i razne druge igre. Sve ove igre su i prijatne i pozitivne i dokazano dobro utiču na raspoloženje dece kao i na ukupno psihofizičko zdravlje. To je bio deo neke tadašnje tradicije u igrama i pre nego što sam ja bio na ovom svetu. Ovim želim da kažem da mi iz tradicije uvek trebamo zadržavati ono što je dokazano bilo i dobro i pozitivno za čoveka u smislu njegovog razvoja i razvoja pozitivnog duha zajednice, a odbacivati ono što je bilo loše. Jer, pored dobrih tradicija, imali smo i loše vrste tradicija kao što su rasizam, razna druga nepravedna društvena uređenja koja su se prikazivala tradicionalno kao prirodna i normalna i kao deo te tradicije. Filozofija ovde igra ulogu da kritički razmotri tradiciju, da iz nje eklektički izvuče ono što je bilo dobro i odbaci loše, i da, ako je to moguće, prihvati i nove stvari ukoliko iste doprinose našem putu postanka ka boljim ljudima nego što smo sada.

Sliku napravila Lili Bluz 

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

26.5. 2024. 

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: