Oblak Kaktusa

Fotografije Linde R. iz sedamedestih, izvor slike: wikimeda commons Kažu - pusti da sve ide svojim tokom. Zvuči razumno, zar ne? Ali pored mene – niko. I vreme briše tragove rana što nisu ni stigle da zabole. Tako mi rekoše. Ali,  ne razumem zašto. Jer dala sam sve što znam, sve što umem i mogu, da te zovem svojim. A mislim da ću te voleti još dugo, dugo. Zarobljena u strahu, trepćem pred suzama. Ne mogu da kažem da si me povredio,  kad me nikad nisi pustio bliže. Nisam izmamila ni jedan odgovor. Dok si, između reči, padao pred svakom koju nisi ni poznavao. I opet, sve što znam, dala sam ti to. Da budeš moj. A sad... Znam da će da boli još dugo, dugo. Čekam dan kad ćeš otići, svesno, jer si me upozorio na cenu koju ću platiti. Život je pun mana, ko zna odakle su došle? Ostajem da živim: u sećanju na ljubav koje nikada nije bilo. Jer sve sam pokušala, sve da te preobratim. A sad znam da ćeš mi nedostajati još dugo, dugo. Jer dala sam sve što znam, da ti pripadam. I mislim da ću...

  Angelus Novus, Paul Klee, izvor slike: wikimedia commons Napomena uz esej Ovaj tekst o Mišelu Fukou nije nastao iz vedra neba, već iz jednog mog davnog pokušaja; tada sam, sa oko 25 godina, pisao seminarski rad o Fukou za potrebe jednog filozofskog foruma. Bio je to tekst previše akademski, prepun tehničke terminologije i stilskih ukočenosti koje dolaze kada se trudite da zvučite u skladu sa nekom traženom formom umesto da jasno mislite. Fuko to ne bi odobrio. I zato sam godinama kasnije odlučio da od tog rada napravim nešto sasvim drugačije: esej koji bi pre bio razgovor, nego referat; vodič, a ne pasivna, recepcijska tamnica; Fuko za one koji još uvek misle da im filozofija nije bliska, a zapravo ih ona već nadzire iz svakodnevice. U toj transformaciji posebnu zahvalnost dugujem Milici Stojanović – dramskoj spisateljici, scen...