Oblak Kaktusa

Slika Prometeja, Oto Grajner, 1909 Piše:  Vladimir Tomić     Milica Stojanović i ja već neko vreme radimo na zajedničkom projektu: vrsti studijskog, esejskog izlaganja o teorijama zavere. Biće to debela esejčina od teksta; i filozofska, i psihološka, i kulturna, i  satirična, ali ja sam imao potrebu da pre toga napišem svoj mali interludijum (koji je istovremeno i kratak predah od rada na toj studiji). Ne kao reklamu, nego kao ispovest: zašto uopšte pristajem da uđem u taj lavirint, zašto mi se uopšte da da se bavim ljudima koji veruju da je sve „namešteno“.  Jedna od najluđih teorija zavere, koja me više pogodila nego ona o nepostojanju svemira, jeste teorija za koju sam saznao relativno skoro, za razliku od nekih drugih koje kruže internetom još od vremena kada sam sa devetnaest godina 2006. bio jedan od urednika filozofsko - kulturnog studentskog foruma. Radi se o tome da postoje ljudi koji mrtvi ozbiljni tvrde da atomsko i termonuklearno oružje uopšte ...

Slika: Miklanđelov David Piše: Vladimir Tomić  U savremenom društvu pojam celibata se uglavnom ismeva. Predstavlja se kao neko zatucano religijsko nasleđe i često se pogrešno tumači kao nešto što čak nije ni moguće u biološko medicinskom smislu, jer je navodno prirodno da čovek, bilo muškarac ili žena, mora da doživi orgazam; da muško telo mora da izbaci svoje seme, da je svaki pokušaj drugačijeg podešavanja sopstvene seksualnosti automatski nasilje nad prirodom. Čak sam, pre skoro godinu dana, imao raspravu sa nekim poznanicima koji za sebe tvrde, odnosno tako se predstavljaju u društvu, da su pravoslavni vernici i da je pravoslavlje njihova vera. Bilo mi je fascinantno da jedan od njih, onaj koji se najviše javno poziva na svoju veru, napada sam pojam celibata kao nešto nemoguće, i to ne u moralnom, nego u biološkom smislu. Moju priču o celibatu shvatio je bukvalistički, kao pokušaj da doslovno prestaneš da izbacuješ semenu tečnost, kao da je reč o sabotiranju fiziološkog procesa...

Slika korica knjige Putir Piše:  Vladimir Tomić  „Ono što istinski voliš ostaje, ostalo je trica. Ono što istinski voliš neće ti biti oduzeto.“ ... „Poezija je neka vrsta nadahnute matematike, koja nam daje jednačine, ne za apstraktne figure, trouglove, kvadrate i tome slično, već za ljudske emocije. Ako neko ima um koji je skloniji magiji pre nego nauci, taj će radije govoriti o ovim jednačinama kao o činima ili bajalicama; to zvuči arhaičnije, misterioznije, nedokučivo.“ Ezra Pound Kada uronimo u zbirku Putir Viktora Raduna Teona, imamo osećaj da smo zakoračili u alhemijski krug unutrašnje transformacije. Naslov knjige Putir (što znači posudu, kao i aluziju na svetu čašu za pričešće)  već sam po sebi priziva simboliku Grala, svetog pehara iz legendi, koji se u ovoj zbirci pretače u metaforu duhovnog preobražaja. Teon nas vodi na inicijacijski put kroz tamnu noć duše, gde se bol pretače u spoznaju, a ljubav u gnozu (duhovno znanje). Njegova poezija je istovremeno angažo...

Ove stope nose ime naših predaka iz Toplice, Prokuplja, Blaca, Žitnog Potoka, Lebana, Bojnika, Medveđe i drugih mesta. Gvozdeni puk nije bio legenda nego ljudi od zemlje i prašine, od tišine koja se pamti više nego reči. Sledeća pesma koju sam napisao, ušla je u poetski  zbornik posvećen Gvozdenom puku kao sećanje, kao zavet, kao tiho podizanje glave pred onima koji su hodali tamo gde se više ne ostavlja trag. Ne iz slave. Nego iz dužnosti. GVOZDENI PUK Teški koraci skidaju maglu dolinom koja pamti bojeve stare. Pod znojnim dlanovima, čelik se topi, u grudima – samo jek bubnjeva, glas koji poziva, ne trpi odgovore. Nisu to bili ljudi od epa, ni izrezbareni u tvrdom kamenu. Peške su krčili put kroz istoriju, sa rukama što su sejale žito, a sada drže pušku kao plug. Njihova pesma nije od slave, već od prašine što se lepi na čelo, od pogleda koji nikad ne okreće leđa, od reči koje nije potrebno reći – zna se šta znači „zajedno“. Na kotama gde se nestaje, pod kotama gde se pamti, oni ...