Uvek na Jug.... Pesma o Gvozdenom puku

Ove stope nose ime naših predaka iz Toplice, Prokuplja, Blaca, Žitnog Potoka, Lebana, Bojnika, Medveđe i drugih mesta.

Gvozdeni puk nije bio legenda nego ljudi od zemlje i prašine, od tišine koja se pamti više nego reči.

Sledeća pesma koju sam napisao, ušla je u poetski zbornik posvećen Gvozdenom puku kao sećanje, kao zavet, kao tiho podizanje glave pred onima koji su hodali tamo gde se više ne ostavlja trag.

Ne iz slave.

Nego iz dužnosti.

GVOZDENI PUK

Teški koraci skidaju maglu

dolinom koja pamti bojeve stare.

Pod znojnim dlanovima, čelik se topi,

u grudima – samo jek bubnjeva,

glas koji poziva, ne trpi odgovore.

Nisu to bili ljudi od epa,

ni izrezbareni u tvrdom kamenu.

Peške su krčili put kroz istoriju,

sa rukama što su sejale žito,

a sada drže pušku kao plug.

Njihova pesma nije od slave,

već od prašine što se lepi na čelo,

od pogleda koji nikad ne okreće leđa,

od reči koje nije potrebno reći –

zna se šta znači „zajedno“.

Na kotama gde se nestaje,

pod kotama gde se pamti,

oni su za sobom ostavljali tišinu,

sasvim običnu, sasvim ljudsku –

kao onaj zvuk što ostaje

kada vetar zatvori vrata kuće.

Ne nose njihove pesme reč „slava“,

onaj ko stoji na ivici bajoneta

nema vremena za veliki govor.

Samo za korak napred, za krv u kamenu,

za zoru koja stiže kao nagrada,

ali uvek kasno za jednog od njih.

Bilo ih je toliko da nema imena

za sve što su postali.

Nema grobova ni zapisnika

na brdima gde su sećanja poput korova.

Znaju se samo zvuci:

juriš koji ne priznaje drugo,

smeh kad ostane samo jedan metak,

i ona rečenica što je zlato među prokletima:

„Ne mari, sutra je novi dan.“

A sutra je došlo,

toplo i prazno kao letnji pladan,

sa rukama koje više nisu znale

šta da drže kad više nema puške.

Na ulicama gde ne znaju za juriš,

hodali su opet, tiho kao pre.

I kad god pogledaš brdovitu zemlju,

negde ispod prašine, kamena,

pod korenima što rastu bez pitanja,

čuješ kako koraci dolaze.

Ne kao grom, ne kao tresak,

već kao srce koje nikad ne stane.

Gvozdeni, a opet ljudski.

Kao poljubac pre rastanka,

kao obećanje koje se drži,

kao sunce što zna svoj put –

uvek na jug, uvek kući.

Vladimir Tomić