Nacionalna pretnja: Heklanje ili kad se nacija uplaši konca
Mi smo, po svemu sudeći, odabrani da poslužimo kao ogledno eksperimentalno igralište, jedan skučeni balkanski vivarijum osmišljen nasumično kao dnevna tačka nekog sastanka, vođen isključivo surovim geopolitičkim pragmatizmom i estetikom dostojnom serije „Kuća od karata”, gde globalni akteri iz čiste dosade, deleći flašu skupocenog vina na poluzatvorenom sastanku, sasvim usputno prelaze preko tačke dnevnog reda zvane Srbija. Takav banalan, potpuno uzgredan i krajnje ciničan rasplet predstavlja jedino logično objašnjenje za frapantnu količinu ludila, strmoglavi civilizacijski pad i svečano ustoličenu neobrazovanost koja se na ovim prostorima godinama unazad taloži poput najtvrdokornijeg kamenca u bojleru.
Politika pritom predstavlja isključivo onaj ogoljeni, javni simptom jedne neuporedivo dublje, sistemske bolesti, suštinskog i opšteg raspada svih preostalih kriterijuma. Govorimo o društvu u kojem je sam koncept obrazovanja doveden do potpunog besmisla, svodeći diplomu isključivo na puku društvenu legitimaciju, na šareni orden od kartona i plastičnu krunu izvađenu pravo iz dečijeg rođendanskog paketa.
Danas svakodnevno susrećemo ljude okićene masterima, doktoratima i zvučnim akademskim oreolima, koji posle svega dva bazična pitanja iz njihove matične oblasti gledaju kroz sagovornika poput teleta koje zuri u Špenglerovu mehaniku istorije. Pre izvesnog vremena, jedan čovek mojih godina uporno je nastojao da me fascinira svojom titulom mastera psihologije, ističući je kao krunski dokaz sopstvene intelektualne nadmoći. Podstaknut tom teatralnom samouverenošću, odlučio sam da mu postavim par krajnje elementarnih pitanja iz domena socijalne i eksperimentalne psihologije, birajući isključivo one osnove koje svaki student mora usvojiti već tokom prve godine akademskog rada. Iako ja lično nisam studirao psihologiju, već filozofiju koju formalno nikada nisam završio, sa ponosom ističem da svoju običnu gimnaziju nikada ne bih menjao za današnje razne fakultete sumnjivog kvaliteta, jer mi je upravo ona pružila širinu da prepoznam zastrašujuću prazninu u njegovom pogledu. Reagovao je potpunom paralizom, baš onako kako bi izgledao čovek od koga tražite da vam iz glave, u dahu, rekonstruiše Kantovu „Kritiku moći suđenja” na tečnom sanskritu.
Težina mojih pitanja kretala se u ravni u kojoj se od diplomiranog informatičara očekuje precizna definicija algoritma, ili od svršenog studenta medicine objašnjenje funkcionisanja krvotoka, zahtevajući isključivo demonstraciju najosnovnijih pojmova iz sfere kojom dotični tvrdi da suvereno vlada.
Taj specifični sagovornik predstavlja tek jedan paradigmatičan primer iz nepregledne galerije naših savremenih akademskih fantoma, služeći isključivo kao ilustracija epidemije ljudi sa titulama lišenim znanja i funkcijama oslobođenim svake sposobnosti. Upravo takvi profili, uredno overeni pečatima, sertifikovani i agresivno društveno promovisani, zauzimaju krucijalne upravljačke pozicije, uzimajući sebi za pravo da nam svakodnevno i odozgo tumače svet, moral, porodične vrednosti, nacionalni identitet, školstvo, kulturu i pravac naše kolektivne budućnosti.
Kao direktnu posledicu takvog ambijenta, juče posmatram histeričnu polarizaciju javnosti oko najobičnijeg video-snimka dečaka koji hekla. Svedočimo vrhunskoj civilizacijskoj tragikomediji: društvo voljno da znanje u svakom trenutku kompenzuje titulom, moral zameni partijskom knjižicom, a kulturu uguši estradnom bukom, odjednom pokazuje frapantan nivo zabrinutosti pred pukom činjenicom da jedno dete poseduje veštinu da sopstvenim rukama stvori nešto opipljivo i lepo. Razlog za ovu kolektivnu paniku leži isključivo u samom činu heklanja, apsurdno ignorišući sve vrline tog deteta i fokusirajući se na taj mirni, kreativni proces kao na vrhunsku nacionalnu jeres.
Oj, palanko pod šljivama, dečak naoružan heklicom postao je nova dežurna nacionalna pretnja i krunski dokaz koliko je zapravo krhak taj naš balkanikus, čiji prenapregnuti identitet preti da se raspe u paramparčad istog trena kada muško dete umesto teške sekire u šake uzme pamučni konac.
Gospoda branioci tradicionalne muškosti morali bi bar jednom zaviriti dalje od zadimljenih izloga lokalne kladionice i prašnjavog mitološkog špajza iz kog svakodnevno izvlače svoje redukovane predstave o svetu, kako bi shvatili koliko je istorija ručnog rada bogata, kompleksna i isprepletena sa najvećim ljudskim dostignućima. Naučnik Džordž Vašington Karver strastveno je heklao, dok je veteran Burskog rata Džabez Vilijam Ridžvel upravo tu veštinu izučavao kao ključni deo svoje rehabilitacije nakon teškog ranjavanja, dokazujući svima da su sveštenici, okoreli vojnici, vizionarski umetnici, vrhunske zanatlije i genijalni naučnici kroz čitavu istoriju posvećeno praktikovali ono što današnji samoproglašeni čuvari muškosti histerično proglašavaju prvorazrednom opasnošću po opstanak nacije.
Prepoznavanje takvih suptilnih istorijskih nijansi zahteva temeljno znanje, a ono kod nas već veoma dugo predstavlja samo jedan izrazito neprijatan i teretan višak. Beskrajno je lakše mahati praznom diplomom umesto negovanja suštinskog obrazovanja, zauzimati agresivan stav umesto formulisanja artikulisane misli i urlati parole o tradiciji umesto sticanja istinskog uvida u njene prave dubine.
Dečak koji mirno hekla predstavlja, zapravo, jedan od retkih potpuno normalnih, ohrabrujućih prizora u ovoj zemlji hronično neurotičnih odraslih ljudi. Pravi izvor ove društvene patologije leži u onim pojedincima koji su od jedne sasvim obične heklice uspeli da konstruišu novi Kosovski boj, najavljujući propast porodice, slom kompletne civilizacije i proglašavajući permanentno vanredno stanje u sopstvenim glavama.
Kada društvo izgubi svaki kapacitet da razlikuje autentično znanje od komada papira, istinsku muškost od sirove agresije, bogatu tradiciju od brutalne neukosti, i nedužno dete od konstruisanog ideološkog neprijatelja, onda dijagnozu moramo tražiti u samom kolektivu. Suočeni smo sa društvom koje je toliko radikalno intelektualno osiromašilo i atrofiralo, da ga u stanje paničnog terora može dovesti i jedan najobičniji komad obojenog konca.
Comments
Post a Comment