Kant među pčelama: Čovek u demo-verziji kosmosa
Moj prvi ozbiljniji susret sa Kantom dogodio se onda kada se filozofija još uvek doživljava kao nešto između tajne mape, tuđe bolesti i obaveze iz indeksa, dakle negde oko devetnaeste godine, u trenutku kada je trebalo napisati seminarski rad o „Kritici čistog uma”, toj knjizi koja ima sve osobine velikog planinskog masiva: znaš da je važna, vidiš da se nadvija nad evropskom mišlju, osećaš da bi trebalo da joj priđeš sa poštovanjem, a ipak, posle nekoliko stranica, shvatiš da pred tobom stoji autor koji ume da misli kao graditelj, ali često piše kao geometar koji je zaključao prozore.
Kant je, barem u srpskim i hrvatskim prevodima koje sam tada čitao, imao stil koji mladom čoveku deluje kao neka vrsta utegnutog šljunka pod zubima; rečenica ide, ide, pa se još malo vraća da proveri sopstveni pasoš, zatim podigne tri kategorijalne rampe, pa tek onda, uz strogo lice pruskog službenika večnosti, dopusti čitaocu da uđe u sledeći pasus. Ipak, iza te suvoparne fasade stoji jedna od najvažnijih promena u modernom mišljenju, jer Kant, sa onom svojom čuvenom rečenicom da su misli bez sadržaja prazne, a opažaji bez pojmova slepi, ne pravi bukvalnu školsku podelu između čula i razuma, već pokazuje da ljudski svet nastaje u susretu onoga što nas pogađa spolja i onoga čime naš um tu građu uređuje iznutra. [1]
Jedan moj tadašnji poznanik je to rešio mnogo praktičnije. Video je, kako je rekao, da Kant „Kritiku čistog uma” piše kao čovek od preko pedeset godina, zaključio da on ima devetnaest, i otišao na žurku. U toj rečenici, koliko god bila studentski neozbiljna, ima neke gotovo filozofske iskrenosti, jer svaka velika knjiga ima svoje vreme, svoga čitaoca i svoj stepen zrelosti, a Kant je naročito nezgodan za mladog čoveka zato što traži strpljenje onoga ko je već nekoliko puta video kako mu se stvarnost raspada i ponovo sklapa pred očima.
A možda je baš zato danas zanimljivo vratiti Kanta među pčele, moljce, komarce, pse, slepe miševe, algoritme, reklame, pametne telefone, tržne centre, supermarket iz animiranog filma „Sausage Party” i sve one male svakodnevne prizore u kojima postaje jasno da čovek svet uglavnom uzima kao svoju prirodnu imovinu, dok se svet, sve vreme, odvija u bezbroj drugih registara, frekvencija, mirisa, hemijskih tragova, svetlosnih nijansi i čulnih mapa koje naše telo jedva dodiruje.
Kantova stvar po sebi, ono čuveno Ding an sich, može se početniku približiti bez onog uobičajenog profesorskog mrštenja ako zamislimo najobičniji sto u sobi. Mi ga vidimo kao ravan predmet, tvrd, smeđ, koristan za knjige, komp, čašu, račune i sve one male gomile papira koje čovek naziva radnim prostorom dok zapravo polako pravi arheološko nalazište sopstvene lenjosti. Ali sto za termita ima sasvim drugu vrednost, za mačku je visoravan sa koje se nadgleda stan, za bakterije površina kolonizacije, za fizičara raspored čestica i sila, za dete tvrđava, za pisca mesto na kome se odlaže krivica što roman još stoji u fascikli. Kant bi rekao da mi nemamo pristup stvari po sebi kao čistoj, ogoljenoj, apsolutnoj stvarnosti, već stvarima onako kako nam se pojavljuju kroz uslove našeg opažanja i mišljenja; biologija, kada joj dopustimo da uđe u filozofsku sobu, dodaje da čovekova pojava sveta predstavlja samo jednu od mnogih pojava koje se preklapaju na istom mestu. [1]
Tu se pojavljuje Jakob fon Ikskil sa pojmom Umwelt, tom jednostavnom i moćnom idejom da svako biće živi u sopstvenom okolnom svetu, u mreži znakova koji za njega imaju značenje, pa tako krpelj, pčela, pas, jež, hobotnica, lasta i čovek ne nastanjuju samo isti geografski prostor, već različite svetove koji se dodiruju kao providne mape položene jedna preko druge. [2] Mi mislimo da pas „njuši banderu”, a pas verovatno čita lokalne novine u mirisnom izdanju, sa vestima o tome ko je prošao, kada je prošao, u kakvom je stanju bio, koliko je bio uplašen, raspoložen, bolestan, teritorijalno ambiciozan ili sentimentalno uznemiren. Za nas je bandera komad gradske infrastrukture, za psa je arhiva.
Pčela, opet, cvet čita drugačije od nas. Mi vidimo boju, oblik, možda malo simetrije, pa ako imamo izgrađene estetske nazore kažemo da je cvet lep, a ako smo na društvenim mrežama kažemo da je „predivan” i odmah ga pretvorimo u pozadinu za citat o zahvalnosti. Pčela, zahvaljujući sposobnosti da opaža ultraljubičaste obrasce, vidi i one šare koje nama ostaju skrivene, male putokaze, kontraste i nektarske vodiče koji je usmeravaju ka središtu cveta. [3] Dakle, cvet nije jedan prizor sa više tumačenja, već prava mala diplomatska služba biljke, organizovana prema čulima onih bića koja joj trebaju, dok čovek, koji se tu zatekao sa svojim okom i svojim romantičnim navikama, često ponašanje prirode prevodi u sopstveni album lepote.
Moljac u noći živi u svetu koji naš sluh jedva ume da zamisli. Za nas je letnji mrak često samo pozadina za dosadne sijalice, komarce, udaljene automobile i onu posebnu balkansku akustiku u kojoj komšija uvek nešto pomera baš onda kada ti pokušavaš da zaspiš; za moljca je noć prostor ultrazvučne opasnosti, jer su mnogi noćni insekti razvili sluh osetljiv na ultrazvučne pozive slepih miševa, u opsegu koji je za njih pitanje preživljavanja. [4] Kada kažemo da je tiho, mi zapravo izgovaramo skraćenicu za ljudsku tišinu, a ljudska tišina često je samo ogromna galama koja se odvija izvan našeg dometa.
Komarac, taj mali letnji teolog krvi, približava se čoveku kroz čitavu mapu tragova: ugljen-dioksid iz daha, toplotu kože, vlagu, mirise tela, hemijske signale koje velikim delom proizvode bakterije naše kože. [5] Mi sedimo na terasi i mislimo da smo, makar na kratko, izašli iz civilizacijskog haosa, dok oko nas kruži sićušna biologija koja nas čita preciznije nego mnogi naši poznanici, jer komarcu čovek nije biografija, karakter, profesija, ukus za film, politički stav ili bolna porodična istorija, već pokretni koordinatni sistem večere.
Iz svega toga izbija jedna neprijatna, ali oslobađajuća misao: čovek je biće velikih apstrakcija i malog senzornog ulaza. Mi možemo misliti beskonačnost, Boga, smrt, pravdu, istoriju, simfoniju, poreklo svemira, smisao patnje i razlog zbog koga nam neko nije odgovorio na Fejsbuk poruku, ali naš neposredni čulni aparat hvata samo mali deo onoga što se oko nas zbiva. Naša veličina, ako je ima, počinje tek onda kada prestanemo da svoje ograničenje proglašavamo merom stvarnosti.
Zato je antropocentrizam smešan u jednom dubljem, gotovo tragičnom smislu. Svako živo biće, na izvestan način, ima centar u sebi, jer svet mora nekako da se organizuje oko tela koje opaža, želi, beži, lovi, voli, pari se, spava, pamti i trpi. Problem čoveka počinje onda kada od te neizbežne centriranosti napravi kvazi-duhovnu titulu, pa zaključi da je njegovo iskustvo krunsko izdanje stvarnosti, dok su druga bića tek fusnote, resursi, ukrasi, pretnje ili simpatični dodaci porodičnom životu.
Pogledajmo samo dvorište. Čovek pokosi travu do nivoa zelenog tepiha i kaže da je uredio prostor, dok je za mnoge insekte upravo napravio pustinju sa lepim ivicama. Upali reflektor iznad ulaza i kaže da je dobio sigurnost, dok moljcu i drugim noćnim bićima menja nebo u lažni signal. Pusti muziku pored reke i kaže da se zabavlja, dok ptice, žabe, insekti i ribe dobijaju zvučnu smetnju u komunikaciji, orijentaciji ili parenju. Savremena ekologija zato govori o senzornom zagađenju, o buci, veštačkoj svetlosti i hemijskim signalima koji životinjama kvare samu čitljivost sveta, jer ljudski trag u prirodi deluje i kao fizička sila i kao falsifikovana poruka. [6]
Tu Kant postaje začuđujuće savremen. On nije pisao o LED reklamama, pesticidima, zvučnicima na plaži, telefonima koji nam kradu pažnju i gradovima koji noću svetle kao da se plaše mraka, ali njegovo pitanje, šta mogu da znam, danas se prirodno širi u pitanje kroz kakav aparat znam, kome svojim aparatom smetam, čiji svet brišem dok sređujem svoj, kakvu slepoću proizvodim kada sopstvenu udobnost nazivam napretkom.
Kada čovek kaže da je šuma mirna, to često znači da se šuma dovoljno udaljila od njegovog jezika. U njoj se i dalje odvijaju hemijske, zvučne, vizuelne i taktilne poruke, ali čovek voli one oblike života koji mu se obraćaju dovoljno jasno ili dovoljno korisno. Ptica koja peva ulazi u njegovu estetiku, komarac koji zuji ulazi u njegovu nervozu, pčela koja oprašuje ulazi u njegovu ekonomiju, pas koji ga voli ulazi u njegovu sentimentalnu sliku samog sebe, dok bezbroj drugih bića ostaje u velikom skladištu neprimećenog.
Šopenhauer je Kantovu stvar po sebi preveo u mnogo mračniji i dramatičniji ključ. Ako je Kant držao granicu između pojave i stvari po sebi, Šopenhauer je, polazeći od Kanta, iza sveta predstave prepoznao Volju: slepu, upornu, bezličnu silu htenja koja se kroz nas i kroz prirodu stalno probija, gladuje, želi, pati, nastavlja se. [7] U svetu pčela, moljaca i komaraca, Šopenhauer bi se osećao sasvim kod kuće, verovatno sa izrazom čoveka koji je u oprašivanju, letu, bekstvu, parenju i ubodu prepoznao isti kosmički mehanizam koji tera ljude da pišu knjige, grade imperije, zaljubljuju se u pogrešne osobe i pate zbog stvari koje će za sto godina biti prah.
Niče, koji iz Šopenhauera izlazi kao iz neke velike tamne škole, uzima taj problem volje i pomera ga prema snazi, tumačenju, rastu, borbi, samoprevazilaženju i stvaranju novih vrednosti. Kod njega se svet sve manje javlja kao prostor u kome bi trebalo otkriti jednu konačnu istinu koja mirno stoji iza svega, a sve više kao polje sila i perspektiva, kao mesto gde život stalno tumači, nameće oblik, lomi stare table vrednosti i stvara nove. [8] Tu se sa životinjskim svetovima može povući oprezna, ali korisna paralela: svako biće ima svoj režim značaja, svoj izbor bitnog i nebitnog, svoju vrstu mape, svoju ekonomiju pažnje.
Današnji čovek, naravno, ima još jedan problem koji Kant nije mogao da zamisli u tehničkom smislu, mada bi ga verovatno razumeo u filozofskom. Mi više živimo i u digitalnom Umweltu. Telefon nam je dodatni organ, algoritam dodatni instinkt, notifikacija mali elektronski komarac koji nas ubada u pažnju, a društvene mreže ogromna cvetna livada na kojoj svaka boja, zvuk, uvreda, slika, vest, poluistina i reklama pokušavaju da nas privuku kao oprašivača sopstvenog profita. Kao što pčela vidi cvet kroz pčelinji aparat, tako savremeni čovek vidi događaj kroz kadar, naslov, isečak, mim, komentar, preporuku, bes, zavist i automatski odabranu sledeću objavu.
Zbog toga je priča o antropocentrizmu danas i priča o medijskoj pismenosti. Čovek koji kaže „video sam svojim očima” često je video očima aplikacije, kamere, montaže, platforme i tuđeg poslovnog modela. Njegovo iskustvo sveta prolazi kroz uređaje koji su dizajnirani da pojačaju određene nadražaje, naročito strah, želju, gnev i osećaj da je baš on otkrio ono što drugi još nisu shvatili. Kantov problem granica saznanja ovde dobija dnevnu, gotovo kafansku verziju: pre nego što poveruješ svom utisku, pitaj se ko ti je podesio osvetljenje.
Tu pop-kultura ponekad uradi posao bolje od udžbenika. „Sausage Party”, uprkos namernoj vulgarnosti, ima jednu odličnu filozofsku osnovu: hrana u supermarketu živi u sopstvenoj kosmologiji, veruje da kupci predstavljaju neku vrstu božanskih posrednika i da odlazak iz prodavnice vodi ka obećanom onostranom prostoru, dok se iza tog mita nalazi ljudska kuhinja, klanje, gutanje i metabolizam. [10] To je mala epistemologija kobasice, komična i prljava, ali korisna, jer pokazuje kako zatvoren svet proizvodi velika uverenja na osnovu vrlo uskog iskustva. Mi se smejemo hrani koja pogrešno razume ljudsku ruku, ali ostaje pitanje koja ogromna ruka stoji izvan našeg supermarketa pojmova, navika i institucija, dok mi uredno pevamo himnu svojim policama.
Zvanični trejler filma Sausage Party pogledajte i direktno ovde: YouTube link.
„WALL-E” nudi drugu, melanholičniju sliku: robot koji čisti planetu zatrpanu otpadom, posle sedam vekova razvija ličnost, radoznalost i neku vrstu nežne arheologije ljudskog smeća. [10] Ako je „Sausage Party” groteska spoznaje iz perspektive proizvoda, „WALL-E” je elegija o civilizaciji koja je toliko širila svoju udobnost da je za sobom ostavila pustoš, dok poslednje tragove ljudskosti skuplja mašina namenjena otpadu. I u jednom i u drugom primeru stvarnost menja oblik kada je pomerimo iz uobičajene ljudske perspektive.
Zvanični trejler filma WALL-E pogledajte i direktno ovde: YouTube link.
Tomas Nejgel je u eseju „Kako je biti slepi miš?” otvorio pitanje subjektivnog iskustva drugog bića, naročito onog koje svet opaža sonarom, dakle kroz oblik percepcije koji možemo opisati naučno, ali teško možemo iznutra zamisliti. [9] To pitanje ima veliku književnu i filozofsku snagu, jer nas podseća da znanje o drugom biću ima više nivoa: možemo znati anatomiju, frekvenciju, ponašanje, evolucijsku funkciju, neuronski mehanizam, ali unutrašnja noć slepog miša ostaje nešto što naš jezik dodiruje spolja, kao čovek koji dlanom prelazi preko zatvorenih vrata.
Iz toga se rađa jedna skromnost koja nema veze sa poniženjem čoveka. Čovek zaista ima neobičnu moć: može da zamisli ono što ne vidi, da proširi čula instrumentima, da napravi mikroskop, teleskop, spektrogram, UV fotografiju, sondu, teoriju, roman, simfoniju, film, filozofski sistem, šalu i lažnu potvrdu o bolesti. Ali baš ta moć trebalo bi da ga učini pažljivijim, jer instrumenti kojima proširuje svet istovremeno mu pokazuju koliko je njegov prvi, neposredni svet bio uzak.
Kada sledeći put vidimo cvet, možemo zamisliti da stojimo pred tekstom čiji veliki deo štampe ostaje nevidljiv našem oku. Kada nas ubode komarac, možemo ga i dalje oterati, naravno, jer filozofija nema obavezu da se pretvori u mazohističku službu za ishranu insekata, ali možemo razumeti da smo za njega bili mapa, toplota, mirisni trag, hemijski oglas. Kada pas zastane kod iste bandere, možemo prestati da ga zamišljamo kao biće koje nas namerno nervira sporom šetnjom, pa makar na trenutak pomisliti da je upravo stigao do najzanimljivijeg pasusa lokalnog romana. Kada noću ostavimo upaljeno svetlo u dvorištu, možemo se setiti da svetlost, za drugo biće, ponekad znači pogrešan mesec.
Kant među pčelama, dakle, prevazilazi ovde bukvalnu dosetku za naziv. To je slika jednog filozofa koji, sa svim svojim teškim rečenicama i pruskim pojmovnim nameštajem, odjednom stoji usred vrta u kome ga pčele prevazilaze u jednoj konkretnoj stvari: one vide ono što njegov ljudski vid propušta. On, naravno, razume granice saznanja bolje od njih, ali one granice čine vidljivim kroz let. Filozofija kaže da svet koji poznajemo prolazi kroz uslove našeg opažanja i razuma; pčela dodaje ultraljubičastu fusnotu na latici.
Možda je najbolja slika savremenog čoveka upravo ona iz podnaslova: čovek u demo-verziji kosmosa. Demo-verzija radi: ima sjajne mogućnosti, povremeno se ruši, često precenjuje sopstveni značaj, ima ograničen pristup bojama, zvucima, mirisima i tuđim iskustvima, ali stalno iskače prozor sa porukom da je moguće ažuriranje. Filozofija, biologija, umetnost i ekologija zajedno predstavljaju taj paket ažuriranja, ukoliko čovek pristane da ga instalira bez uverenja da time gubi krunu.
Jer izlazak iz antropocentrične slepoće ne traži od čoveka da prestane biti čovek, već da svoju ljudskost prestane mešati sa celinom sveta. U tome ima i etike i poetike. Etike, jer biće koje priznaje druge svetove lakše prestaje da ih gazi. Poetike, jer se stvarnost odjednom umnožava, cvet dobija skriveno pismo, noć dobija ultrazvučne hodnike, telo dobija hemijsku auru, šuma dobija nevidljivi saobraćaj znakova, a svakodnevica, ona ista svakodnevica kroz koju smo do juče prolazili kao kroz dosadnu ulicu, postaje polifonija života u kojoj čovek, najzad, čuje da njegov glas ima mesto, ali nema monopol.
I možda je to najlepša posledica čitanja Kanta posle devetnaeste godine, posle žurki, seminara, odustajanja, povrataka, prevoda koji škripuću i rečenica koje traže zrelijeg čitaoca. U mladosti nam se čini da filozofija treba da nam otkrije tajnu sveta; kasnije shvatimo da je često dragocenija kada nas nauči meri. A mera čoveka, u svetu pčela, moljaca, komaraca, pasa, slepih miševa, algoritama i cvetova sa nevidljivim šarama, počinje onog trenutka kada prestane da se ponaša kao vlasnik kosmosa i prihvati mnogo zanimljiviju ulogu: da bude radoznali gost u stvarnosti koja se sve vreme odvijala i pre njegovog dolaska.
Reference i literatura
[1] Imanuel Kant, „Kritika čistog uma”; za osnovno objašnjenje Kantovog transcendentalnog idealizma, razlike između pojava i stvari po sebi, kao i granica ljudskog saznanja, vidi pregled u Internet Encyclopedia of Philosophy.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[2] Jakob fon Ikskil, „Šetnja kroz svetove životinja i ljudi”; pojam Umwelt označava okolni, perceptivni svet bića, a Ikskilova ideja polazi od toga da biološko razumevanje životinje počinje od njenog sveta opažanja.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[3] O pčelama, ultraljubičastim šarama i nektarskim vodičima na cvetovima: USDA Forest Service navodi da su UV obrasci na mnogim cvetovima nevidljivi ljudima, dok pčelama pomažu da pronađu središte cveta.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[4] Ryo Nakano, Takuma Takanashi i Annemarie Surlykke, „Moth hearing and sound communication”; pregled pokazuje da su mnogi moljci razvili sluh osetljiv na ultrazvučne pozive slepih miševa, naročito u opsegu 20–60 kHz.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[5] O komarcima i traženju domaćina: savremeni pregled „Human attractive cues and mosquito host-seeking behavior” opisuje kako ženke komaraca kombinuju miris, ugljen-dioksid, vid, toplotu i vlagu.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[6] O senzornom zagađenju: rad u Nature Ecology & Evolution objašnjava kako buka, veštačko svetlo i hemijski agensi mogu maskirati, odvlačiti ili pogrešno usmeravati životinjske signale.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[7] Artur Šopenhauer, „Svet kao volja i predstava”; za objašnjenje Šopenhauerovog oslanjanja na Kanta i razvoja pojma Volje vidi Internet Encyclopedia of Philosophy.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[8] Fridrih Niče, posebno problemi perspektive, volje za moć, stvaranja vrednosti i odnosa prema Šopenhaueru; pregled u Internet Encyclopedia of Philosophy naglašava različita tumačenja Ničeove volje za moć i njegovog odnosa prema metafizici.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[9] Tomas Nejgel, „Kako je biti slepi miš?”; esej problematizuje subjektivni karakter iskustva i granice našeg razumevanja bića koja svet opažaju kroz drugačije čulne sisteme.
Tekst o tome pogledajte ovde.
[10] Pop-kulturni primeri: „Sausage Party” kao groteskna priča o proizvodima iz supermarketa koji otkrivaju istinu o svom postojanju, i „WALL-E” kao priča o robotu koji čisti planetu zatrpanu otpadom i posle 700 godina razvija ličnost.
Tekst o filmu „Sausage Party” pogledajte ovde.
Tekst o filmu „WALL-E” pogledajte ovde.
Comments
Post a Comment