Đordano Bruno: beskonačni svetovi i jedan nepodnošljiv čovek
U periodu između 2006. i 2012. godine, dok sam još uvek mnogo vremena provodio po velikim internet forumima, najpre kao običan učesnik, a onda jedno kraće vreme i kao jedan od administratora i urednika na dva prilično živa mesta na kojima se još uvek verovalo da internet može biti nešto više od svakodnevice, reklame i prolaznog besa, postojala je jedna od onih rubrika koje su imale gotovo starinski šarm, rubrika koja se obično zvala Dogodilo se na današnji dan, i u kojoj bi se, zavisno od raspoloženja urednika, smenjivali ratovi, rođenja pesnika, smrti naučnika, početak nekog ustanka, kraj neke dinastije, otkriće neke zvezde, prvi let aviona, požar u biblioteci, potpisivanje mira za koji se kasnije pokazalo da je bio samo priprema za novi rat, i slične stvari od kojih se istorija, kada je gledamo izdaleka, pretvara u kalendar pun skrivenih hodnika i pećina u kojima se često pronađe nešto što nismo očekivali.
Tako je jednog dana, na dan kada je spaljen Đordano Bruno, izbačena vest da se toga i toga dana dogodilo to i to, da je jedan mislilac, bivši dominikanac, čovek koji je govorio o beskonačnom svemiru i mnogostrukim svetovima, spaljen na rimskom trgu Campo de’ Fiori, i da je među tačkama optužnice bila i ona koja se ticala poricanja nevinosti Hristove majke, Bogorodice, što je meni tada zazvučalo kao neobičan detalj, možda čak i kao ona vrsta detalja koja iznenada pokvari previše jednostavnu sliku o istoriji, jer čovek očekuje da pročita kako je neko spaljen zato što je rekao da postoje druga sunca, druge zemlje, drugi svetovi, a onda se usred tog kosmičkog prizora pojavi sasvim drugačija, crkvena, dogmatska, gotovo intimna optužba, optužba koja nema nikakve veze sa našom savremenom predstavom o astronomiji, teleskopima, planetama i dalekim galaksijama, nego sa devičanstvom, Hristom, majkom, telom, spasenjem, autoritetom i onim unutrašnjim prostorom vere u kome se dogma ne doživljava kao metafora, nego kao stub sveta.
Tada je jedan drugi sagovornik na forumu, čovek koji je znao ponešto o istoriji crkvenih procesa, napisao da se ne treba previše hvatati baš za tu jednu tačku, jer je u vremenu Inkvizicije takva vrsta optužbe često ulazila u širi paket jeretičkog dosijea, čak i onda kada optuženi nije nužno svoju misao gradio oko Bogorodice ili Marijinog devičanstva, nego se prosto našao u mreži teoloških sumnji u kojoj se, jednom kada te sistem zahvati, na tvoju glavu počinju nizati Trojstvo, Hristova priroda, sakramenti, misa, duša, zagrobni život, magija, čuda, sveci, nebo, zemlja i sve ono što čini jednu celinu sveta, pa je dodao da mu se čini kako su u Brunovom pogubljenju, pored teoloških razloga, verovatno igrali ulogu i politički, lični, institucionalni razlozi, ona vrsta razloga koja se retko jasno vidi u presudi, ali se oseća u načinu na koji se jedan čovek pretvara iz mislioca u problem.
Meni je tada prvi put palo na pamet nešto što mi se kasnije često vraćalo, a to je da je sasvim moguće da Bruno nije spaljen prosto zato što je tvrdio ono što je tvrdio, nego zato što je, na neki način, stao na žulj ljudima koji su imali moć, ljudima koji su možda mogli da podnesu spekulaciju, pa čak i jeres, ukoliko je ona bila dovoljno tiha, dovoljno učena, dovoljno oprezna, dovoljno umotana u latinski i poštovanje, ali nisu mogli da podnesu čoveka koji je svoje ideje izgovarao tako kao da svaku tuđu granicu smatra dokazom tuđe gluposti.
Ta sumnja mi je ostala zanimljivija od školske slike o Brunu kao čistom mučeniku nauke, jer školske slike često imaju tu manu da iz istorije izvade ono što je nama potrebno, a ostave ono što je istoriji davalo miris, vlagu, strah, krv, sujetu i nesporazum, pa tako od Bruna lako napravimo gotovo savremenog čoveka, ranog ateistu, nekoga ko je iz našeg sveta, samo greškom rođen u pogrešnom veku, čoveka koji je gledao u zvezde isto kao što mi gledamo u fotografije svemirskih teleskopa, čoveka koji je, po toj uprošćenoj verziji, stradao zato što je mislio kao mi, dok su njegovi neprijatelji mislili kao tamni ostaci prošlosti.
Ali Bruno nije bio čovek našeg vremena; to je možda prvo što treba reći ako hoćemo da mu se približimo bez jeftine romantike.
On nije bio sekularni racionalista, nije bio ateista u savremenom značenju te reči, nije bio astronom koji, sa hladnom preciznošću buduće nauke, dokazuje ono što će kasnije potvrditi teleskopi, spektri, matematičke formule i svemirske sonde, nego renesansni filozof, bivši dominikanac, čovek hermetičke tradicije, čitalac zabranjenih i poluzabranjenih autora, majstor mnemotehnike, mislilac koji je o pamćenju govorio kao o unutrašnjoj arhitekturi sveta, čovek koji je pod magijom često podrazumevao ne ono đavolsko prizivanje iz narodnih strahova, nego proučavanje skrivenih veza među stvarima, onih veza koje se ne vide, a deluju, kao što deluju pogled, slika, reč, želja, strah, čast, muzika, simbol, raspored zvezda i raspored slika u ljudskom umu.
Kada Bruno govori o beskonačnom univerzumu i mnogostrukim svetovima, naš savremeni um često požuri da u tome vidi filmski kosmos, kosmos studija i specijalnih efekata, nepreglednu scenografiju po kojoj putuju letelice, civilizacije i vanzemaljska bića, ali Brunov beskonačni svemir ne nastaje iz takve imaginacije, nego iz teološko-metafizičkog pritiska jedne mnogo starije i opasnije misli, jer ako je Bog beskonačan, ako božanska moć nema meru, ako priroda nije siromašno pozorište sa jednim centralnim mestom i nekoliko nebeskih kulisa, zašto bi onda svet bio konačan, zatvoren, podeljen na gore i dole, na plemenito nebo i kvarljivu zemlju, na jednu privilegovanu pozornicu spasenja i sve ostalo kao ukras oko nje.
Dakle, Bruno nije pokušao da ukine Tvorca, on ga je širio do one mere u kojoj je to i dan-danas nepodnošljivo Crkvi.
U tome je, za Crkvu njegovog vremena, bila jedna od najopasnijih stvari, jer je ateistu možda moguće razumeti kao neprijatelja koji stoji napolju, ispred zidina, dok je Bruno bio mnogo neprijatniji: on je došao iznutra, iz reda propovednika, iz jezika teologije, iz knjiga, iz samostanske discipline, iz latinskih rasprava, i onda je, umesto da kaže kako Boga nema, počeo govoriti kao da je Bog prevelik za zatvorenu crkvenu mapu kosmosa, prevelik za jednu Zemlju, jedan centar, jednu hijerarhiju, jedan poredak, jednu meru ljudskog spasenja, pa je njegova jeres, gledano očima tadašnje ortodoksije, bila strašnija od prostog bezbožništva, jer nije dolazila iz praznine, nego iz viška.
Tri ideje koje se obično vezuju za Bruna mogu se na prvi pogled učiniti odvojene: kosmički pluralizam, zvezde kao druga sunca oko kojih postoje drugi svetovi, i memorijski točkovi, ti čudni instrumenti unutrašnjeg pamćenja u kojima se slova, slike, pojmovi i kombinacije okreću kao mali mehanizmi jednog uma koji pokušava da obuhvati previše stvarnosti; ali kod Bruna te stvari nisu sasvim odvojene, jer spolja postoji beskonačni kosmos, pun svetova, iznutra postoji memorijska palata, puna slika, a između njih stoji čovek koji veruje da se svet i um mogu dovesti u vezu, da poredak slika u duši može na neki način odgovarati poretku stvari u prirodi, da pamćenje nije samo skladište činjenica nego umetnost preuređivanja sveta u sebi.
Zbog toga je njegov rad na pamćenju toliko važan za razumevanje njegovog karaktera, a možda i njegove propasti, jer čovek koji veruje da se um može urediti kao kosmos teško podnosi tuđu zbrku, tuđe sporo mišljenje, tuđu ograničenost, tuđe pedantno ponavljanje formula koje su njemu već mrtve, pa se kod njega, kako izgleda, izuzetna intelektualna smelost mešala sa prezirom, vizija sa uvredom, filozofija sa temperamentom koji nije umeo da se zaustavi pred činjenicom da i glup čovek može imati moć, a da moć, kada je povređena, ne mora da razume argument da bi ga kaznila.
Bruno je bio svadljiv čovek. To ne treba ublažavati, jer bi se time izgubila ona mračna strana bez koje od njega pravimo ikonu, a ikone su opasne upravo zato što iz ljudskog lica uklone senku.
On se sukobljavao sa katolicima, sa kalvinistima, sa luteranima, sa profesorima, sa pokroviteljima, sa učenim ljudima, sa mediokritetima, sa onima koji su ga mogli zaštititi i sa onima koji su ga mogli prijaviti, i deluje kao čovek koji je možda znao da je pametniji od mnogih ljudi oko sebe, ali nije znao šta sa tim saznanjem treba učiniti osim da ga pretvori u rečenicu koja ranjava; njegova istina, čak i kada je bila dublja od tuđe, često je dolazila u obliku poniženja, a poniženje je, naročito kada ga pretrpi čovek sa vezama, titulom, kućom, imenom i pristupom vlasti, mnogo opasnije od običnog neslaganja.
Tu se pojavljuje Đovani Močenigo, venecijanski patricij koji je pozvao Bruna da ga uči veštini pamćenja, i koji će ga na kraju prijaviti Inkviziciji.
Kada istoriju posmatramo kao inspiraciju za književnu priču, ta epizoda deluje gotovo savršeno, jer ne počinje odmah velikim sukobom ideje i institucije, nego mnogo sitnijim, ljudskijim, prljavijim nesporazumom između učitelja i učenika, između čoveka koji možda očekuje tajnu, tehniku, recept, neku vrstu moći nad znanjem i ljudima, i čoveka koji umesto recepta donosi čitav kosmos, pa se iz te razlike rađa uvreda, a iz uvrede prijava, i tada privatna sujeta počinje da govori jezikom javne dogme.
Tako Bruno najpre biva uhapšen u Veneciji 1592. godine, zatim izručen Rimu, gde će, od 1593. do 1600. godine, provesti gotovo sedam godina u zatvorima Svetog oficijuma, u dugom, iscrpljujućem procesu koji je, koliko možemo rekonstruisati iz sačuvanih i kasnije pronađenih spisa, više ličio na sporo institucionalno mlevenje nego na naglu egzekuciju; tu je važno ne zamišljati ga odmah kao čoveka koji od prvog dana spokojno ide u smrt, jer je u venecijanskoj fazi pokušavao da se brani, da ublažava, da razlikuje filozofske tvrdnje od dogmatske jeresi, da se izvuče, pa se čak, prema sažecima procesa, pojavljuje slika čoveka koji traži oproštaj i pokazuje spremnost da ispravi ono što sudije vide kao grešku.
Kasniji Bruno, onaj iz rimske završnice, kada mu se predlaže da opozove određene tvrdnje, deluje kao drugi čovek ili kao isti čovek koji je posle godina zatvora došao do tačke na kojoj mu je život postao manje važan od rečenice koju bi morao da izgovori da bi ga sačuvao.
To je možda najtragičniji deo cele priče: Inkvizicija nije nužno od početka želela mrtvog Bruna, jer je za instituciju često korisniji pokajani jeretik nego spaljeni jeretik, pošto pokajani jeretik potvrđuje moć Crkve da vrati zabludelog, dok spaljeni jeretik lako postaje simbol, rana, kasniji mit, ime oko kojeg će se vekovima okupljati oni koji u njemu vide mučenika slobodne misli; zato je verovatno tačno da su mu davane prilike da se pokaje, da su od njega tražili odricanje, da su pokušavali da ga navedu da izgovori pravu formulu, ali upravo u toj formuli leži užas, jer se od njega nije tražilo samo da preživi, nego da preživi kao neko ko priznaje da je njegova misao morala biti prevedena na jezik njegovih sudija.
Kada danas čujemo da je Crkva kasnije govorila o Brunovom pogubljenju kao o tužnoj epizodi, da je izražavala žaljenje zbog nasilnog kraja, ali ga nije doktrinarno rehabilitovala onako kako se može govoriti o Galilejevom slučaju, treba razumeti tu razliku, jer Galilej se, uz sve dramatične nijanse, mogao uklopiti u priču o sukobu naučnog otkrića i pogrešnog tumačenja Biblije, dok je Bruno dirao u mnogo dublje slojeve: u odnos Boga i sveta, u pitanje da li je priroda samo stvorenje ili na neki način živa božanska beskonačnost, u Trojstvo, u Hristovu prirodu, u Ovaploćenje, u sakramente, u ličnu dušu, u metempsihozu, u magiju, u samu arhitekturu spasenja.
Zato je Galilej mogao postati greška koju Crkva, posle mnogo vremena, lakše priznaje, dok Bruno ostaje problem koji se ne može tako jednostavno očistiti od sopstvene hereze, jer njegova misao, čak i kada nam je danas uzbudljiva, nije postala katolička time što je njegovo spaljivanje postalo neprihvatljivo; on se može žaliti kao žrtva nasilja, može se braniti kao mislilac slobode, može se razumeti kao čovek koji je stradao od sveta koji nije imao prostora za njegovu beskonačnost, ali se ne može lako pretvoriti u pravovernog hrišćanina koga je samo zadesio nesporazum.
Ipak, ovde treba biti oprezan sa savremenom ohološću, jer nije dovoljno reći da su oni bili mračni, a mi prosvetljeni.
Svet Inkvizicije imao je svoju unutrašnju logiku, jezivu upravo zato što nije uvek bila logika pukog sadizma, nego logika spasenja, bolesti, zaraze i opomene; jeretik se nije doživljavao kao čovek sa drugačijim mišljenjem u liberalnom smislu, nego kao opasnost po duše drugih, kao neko ko kvari zajednicu dublje nego što falsifikator kvari novac, pa se u teološkoj mašini tog vremena moglo misliti da je bolje da telo izgori kratko nego da duša, njegova ili tuđa, propadne zauvek, što nama danas zvuči kao čudovišna zamena milosrđa i nasilja, ali baš zato književno i filozofski ne smemo to svesti samo na karikaturu.
Najstrašnija okrutnost je ona koja za sebe veruje da je lek. U tom smislu, Inkvizicija je mogla sebe videti kao čuvara duše, poretka i istine, dok je Bruno, sa svoje strane, mogao sebe videti kao čuvara beskonačnosti, kao čoveka koji ne sme dozvoliti da se svet ponovo zatvori u malu, korisnu, administrativno preglednu kutiju; jedni su imali milosrđe koje ubija, drugi istinu koja ranjava, i između te dve vrste vatre stajalo je jedno ljudsko telo, izmoreno zatvorom, starije nego kada je uhapšeno, možda bolesno, možda iscrpljeno, možda i dalje dovoljno sujetno da ne ume da ćuti, možda dovoljno hrabro da ne pristane na laž, možda i jedno i drugo istovremeno, jer čovek bez senke postoji samo u propagandi.
Sedam godina zatvora pre lomače menja način na koji treba zamišljati njegov kraj.
On nije iz jedne rasprave odmah odveden u vatru, nego je godinama živeo u predvorju presude, u prostoru u kome se čovek neprestano vraća sebi, svojim rečima, svojim porazima, svojim uvredama, svojim ranijim bežanjima, svojim knjigama, svojim učiteljima i neprijateljima, pa je književno gotovo nemoguće ne zamisliti šta se dešavalo sa umom koji je ceo život pravio memorijske palate, točkove slika, unutrašnje sisteme znakova, kada je taj um zatvoren među četiri zida, kada nema više univerzitetske sale, dvora, štamparije, putovanja, grada, rasprave, nego samo kamen, vlaga, slama, čuvar, zapisnik, pitanje, čekanje i noć.
.jpg)
Ne znamo da li je Bruno u zatvoru imao vizije, i pošteno je reći da to ne znamo, ali za pisca je gotovo neodoljivo zamisliti da je čovek koji je svet zamišljao kao beskonačnu mrežu vidljivog i nevidljivog, čovek koji je slike u umu dovodio u vezu sa poretkom kosmosa, morao u tamnici osetiti kako mu se unutrašnji kosmos buni protiv spoljašnjeg zatvaranja; možda su mrlje od vlage postajale kontinenti, možda je pauk u uglu bio bolji geometar od nekih profesora koje je prezirao, možda su koraci čuvara proizvodili ritam nebeskih sfera, možda mu se detinjstvo u Noli vraćalo ne kao mirna uspomena nego kao provala mirisa, svetlosti i vulkanskog pepela, možda je dečak koji je nekada ušao u dominikanski red razgovarao sa čovekom koji sada odbija da izgovori rečenicu spasa.
Tu bi se mogla otvoriti prava priča o Brunu, ako se ikada bude pisala kao novela, ali pre te priče treba u eseju zadržati jednu osnovnu sliku: Bruno nije dobar lik za svetu ikonu slobodne misli, jer je suviše svadljiv, suviše gord, suviše hermetičan, suviše čudan, suviše nelagodan za našu želju da istorija ima čiste junake, ali nije dobar ni za sliku običnog jeretika koga je Crkva s pravom slomila, jer je u njegovoj misli, ma koliko bila upletena u magiju, hermetizam i metafizičke smelosti koje ne pripadaju modernoj nauci, postojalo nešto od one vatre koja širi prostor ljudskog mišljenja.
Njegova najveća književna vrednost možda leži baš u tome što se opire pojednostavljenju.
Ako ga napravimo samo mučenikom nauke, lažemo o njegovom vremenu. Ako ga napravimo samo tvrdoglavim jeretikom, lažemo o njegovoj veličini. Ako ga napravimo modernim ateistom, ne razumemo njegovog Boga. Ako ga napravimo svecem, ne razumemo njegovu gordost. Ako ga napravimo žrtvom zlih ljudi, ne razumemo strašnu iskrenost sistema koji je mislio da nasiljem može služiti spasenju.
I možda je zato, mnogo godina posle one forumske rubrike, posle kratke vesti o danu njegovog spaljivanja i one usputne napomene o optužbi da je poricao nevinost Hristove majke, meni i dalje najzanimljivija slutnja da je Bruno stradao i zato što je svojim idejama, ali još više načinom na koji ih je nosio, dirao moćnike tamo gde su najosetljiviji, ne u njihove argumente, nego u njihovo pravo da budu poštovani.
Jer postoje ljudi koji mogu podneti da im kažeš da nisu u pravu.
Mnogo ih je manje koji mogu podneti da im pokažeš da su mali.
A Bruno je, čini se, imao upravo taj dar, ili taj porok, da svoju beskonačnost izgovara tako da svi oko njega osete sopstvenu meru.
Zbog toga je njegova lomača na Campo de’ Fiori, 17. februara 1600. godine, više od jedne epizode iz istorije sukoba nauke i religije, jer se tu, u toj vatri, sreću renesansna magija, hrišćanska dogma, institucionalni strah, lična sujeta, politička moć, filozofska smelost, sedam godina zatvora, izgubljene propozicije, neizgovorene rečenice i jedan jezik koji je, prema svedočanstvima, na kraju morao biti fizički ućutkan.
Možda je baš to najtačnija slika.
Čoveku kome se sudilo zbog reči, pred smrt su oduzeli govor.
A onda su vekovi nastavili da govore umesto njega.
Comments
Post a Comment