Kese smo nevezane na vetru: ili obrnut čovek

Foto: V. T. za Oblak Kaktusa-blog

Piše: Vladimir Tomić

Opet mi je čovek na pijaci vezao kesu, kao što to imaju običaj i u onim manjim prodavnicama, kada kupujete povrće, voće i neke semenke. Većini ljudi to, izgleda, odgovara; čak govore kako im je tako lakše, praktičnije, urednije, civilizovanije, a ja odmalena, umesto da se uklopim u tu opštu geometriju svakodnevnih radnji, nekako krenem iz suprotnog smera, iz krivine, iz korena, iz neke svoje zbrkane, ali vrlo uporne unutrašnje mape sveta.

Obrnut, da. Mada ta reč odmah zvuči kao poza, kao namerna razlika, kao onaj dosadni trenutak kada čovek sam sebe proglašava posebnim, a stvar je mnogo prostija i, za mene, mnogo starija od svake namere. Većina ljudi je u tom praktičnom smislu svakako bolja od mene, spretnija, neposrednija, tehnički sposobnija za procesuiranje stvarnosti. Oni vide predmet, funkciju, pravac, upotrebu; ja često najpre vidim pogrešan ugao, rub, dršku koja je vezivanjem izgubila smisao, početak tamo gde bi većina već završila posao, završetak tamo gde bi većina mirno i bez mnogo razmišljanja počela.

Čak i način na koji držim olovku odmalena jeste nekako obrnut od onoga kako je svi oko mene drže, što se može videti iz priložene slike. A stvar se, naravno, širi na hod, trčanje, šutiranje lopte, držanje tela, na celokupan taj čudni telesni sporazum sa prostorom. Kao dete sam, između prvog i četvrtog razreda osnovne, i loptu šutirao nekako drukčije, pod svojim uglom, bez jasnog plana da budem drukčiji, pre kao da telo samo izvede ono što je u meni već odavno odlučeno, pre nego što sam ja o tome mogao bilo šta da mislim.

Foto: V. T. za Oblak Kaktusa-blog

U jednoj davnoj pesmi zapisao sam da šetam „isprekidano, u cik-cak, kao da izbegavam drvene grobove”. To mi se sada vraća kao sasvim precizan opis, možda precizniji od svih kasnijih objašnjenja: hod kroz prostor koji za mene nikada nije bio prazan, gladak, geometrijski čist, nego naseljen nevidljivim preprekama, tragovima, mrtvima, senkama, drvećem, mestima preko kojih se prelazi oprezno, ukoso, gotovo obredno.

Pesma je ovde pod nazivom NEHAJ.

U drugoj pesmi, posvećenoj Luki B., stoji: „Kada te učiteljica pita kakve su prave u prirodi / ti joj kažeš da su krive.” Pesma govori Luki, ali taj trenutak pripada i meni, možda čak jednom od mojih najranijih unutrašnjih nesporazuma sa školskom stvarnošću. I dan-danas se sećam učiteljice Ljilje, četvrtog razreda, tog pitanja o pravama, mog odgovora da su prave u prirodi krive, i njenog smeha. Iskidala se od smeha, iako sam tada bio vukovac i dobar učenik, jer, zaboga, kako prave mogu biti krive, naročito u srpskom jeziku, gde sama reč „prava” već aludira na nešto pravo, uspravno, pravilno, geometrijski poslušno.

A ja sam, očigledno, umesto table, krede, udžbenika i očekivanog školskog odgovora, gledao svet oko nas: grane, korenje, reke, oblake, tela, puteve, sve te linije koje žive samo dok se savijaju. Možda sam već tada, bez ikakve svesti o tome, odgovorio iz prirode, a ne iz lekcije.

Ta pesma je ovde pod nazivom DEČAK IZ PODRUMA.

Zato mi je i s ananasom slično. Ono zeleno gore, što većina ljudi samo odseče, odstrani, skloni kao nejestivu krunu, meni se pri prvom pogledu uopšte ne pojavljuje kao ukrasni višak, nego kao početak, kao izbijanje, kao nekakav koren okrenut nagore, kao mesto odakle je cela stvar krenula da bude to što jeste. Ljudi, koliko znam, uglavnom krenu od donjeg dela, ili odmah odseku i taj zeleni vrh da bi ananas doveli u red za sečenje, a meni baš taj deo, taj zeleni čuperak, ta biljna eksplozija na vrhu, deluje kao prvo mesto dodira, kao početak oblika, kao ono odakle bi moja ruka instinktivno krenula. Tu se, valjda, opet pokaže ta moja pogrešna, ili barem zakrivljena logika: drugi u tome vide nešto što treba ukloniti da bi se došlo do ploda, ja u tome vidim znak da plod uopšte počinje.

Ananas u prirodi, foto: N. N.

Sa kesama je ista stvar, samo mnogo smešnija i mnogo pijačnija. Kada mi neko veže kesu, ostanem bez mogućnosti da je nosim za one dve plastične drškice, zbog kojih kesa, po mojoj logici, uopšte i ima taj oblik. Osim ako sam poneo ceger, pa je strpam unutra kao neku pokorenu, onesposobljenu stvar. Međutim, danas sam prvi put prodavca, čikicu, penzionera na pijaci, pitao zbog čega svi to rade. Bez svađe, bez drame; naprotiv, čikica je potpuno skapirao šta tu meni nije logično kao svima, dao mi drugu, veću kesu u koju mogu staviti stvari, i još je imao jeftinije trešnje nego bilo gde u Beogradu, i jagode.

Foto: Trešnje, V. T. za Oblak Kaktusa-blog

Skapirao je ovu moju drugačiju logiku, koju bismo, ah, davno sam zaboravio svoj gimnazijski udžbenik logike po Gaju Petroviću, možda mogli nazvati fuzzy, ili bismo je, van toga, mogli nazvati nekako srpsko-koptsko-orijentalnom, periferno-gradskom logikom korenja kao ishodišta svega; logikom čoveka koji u pravoj vidi krivinu, u početku kraj, u zelenom vrhu ananasa koren okrenut nagore, u dršci smisao predmeta, u hodu nevidljive grobove, u trešnjama dokaz da svet ipak povremeno ume da bude blag prema onima koji ga čitaju pogrešnim redosledom.

Iskreno, rekao bih da odmalena nisam baš normalan kao drugi, iz raznih razloga koji ne mogu svi stati u jedan blog post, niti u jednu pijačnu anegdotu, od načina na koji hodam, držim olovku i šutiram loptu, do načina na koji odmalena posmatram seks, nagon, telo, sram, želju, bliskost, strah i sve one stvari koje čovek obično sakrije u sebi pre nego što ih i sam razume. To će, ako bude sreće i hrabrosti, završiti u romanu.

A svet, naravno, ide svojim pravilnim smerom. Ljudi vezuju kese, seku ananas kako treba, odsecaju zeleni vrh, drže olovke kako treba, hodaju pravo, šutiraju loptu punim stopalom, odgovaraju učiteljici da su prave prave, i sve to, verovatno, čini svakodnevicu mnogo jednostavnijom. Ja, ovako obrnut, sedim uz kafu i trešnje sa pijace, gledam vezanu kesu, svoju šaku, olovku, tanjir, sopstveni hod kroz godine, i setim se rečenice koja se pripisuje Alberu Kamiju: „Niko ne shvata da neki ljudi troše ogromnu energiju samo da bi bili normalni.”

Posebno u društvu.

I sad, dok pišem ove redove, shvatam da sam možda upravo započeo autobiografski roman o čoveku koji je odmalena zakrivljen prema svetu koji se pretvara da je prav.

Autorska prava štite Metaversum, ALPHABET kompanija i moji virtuelni i stvarni prijatelji, kojima je, nadam se, sve ovo smešno.