Iluzija mira (Deo prvi: Kratak istorijski pregled)

Personifikacija Aresa, digitalna obrada, LB

„Sva ratna taktika zasniva se na obmani. Stoga, kada možemo da napadnemo, treba da izgledamo kao da ne možemo; kada koristimo svoje snage, treba da delujemo kao da smo neaktivni; kada smo blizu, moramo uveriti neprijatelja da smo daleko; kada smo daleko, moramo ga uveriti da smo blizu.“
― Sun Cu, Umeće ratovanja


„Neka tvoji planovi budu tamni i neprobojni kao noć, a kada se pokreneš, udari kao grom.“
― Sun Cu, Umeće ratovanja


„Vrhovna veština ratovanja je pokoriti neprijatelja bez borbe.“
― Sun Cu, Umeće ratovanja

Istorija, koja nas nažalost skoro nikad ništa ne nauči- govori nam da mir, često veličan kao najuzvišeniji ideal, ume da bude savršen instrument manipulacije. Vladari i političke elite nebrojeno puta su koristili retoriku mira kako bi prikrili svoje prave namere, pripremili teren za ratove ili stvorili iluziju stabilnosti. Ovaj obrazac, koji se ponavlja vekovima, imao je razorne posledice i oblikovao sudbine čitavih naroda.

Povratak Alkibijada u Atinu, izvro slike: wikimedia commons

Tokom Peloponeskog rata, potpisan je takozvani Tridesetogodišnji mir, sporazum čiji je cilj bio da okonča sukobe između dve velike sile antičke Grčke – Sparte i Atine. Iako je formalno predviđeno trideset godina mira, on je trajao svega 14 godina. Za to vreme, obe strane su se pripremale za nove sukobe, jačajući vojne kapacitete i šireći saveze. Na kraju, sukobi su se nastavili s još većom žestinom, što je dovelo do konačne devastacije Atine i slabljenja cele Grčke. Reči o miru bile su samo maska za strateške pripreme rata. (1)

Opsada Carigrada, izvor slike wimiedia commons

Sličan obrazac vidljiv je tokom opsade Carigrada 1453. godine, kada su Osmanlije, predvođene Mehmedom II Osvajačem, koristile pregovore o miru kako bi oslabile otpor Vizantije. Mehmed je slao miroljubive poruke vizantijskom caru Konstantinu XI Paleologu, obećavajući mir u zamenu za danak i ustupke. Istovremeno, neumorno je gradio vojsku, konstruisao gigantske topove i pripremao opsadu koja je završena padom Carigrada. Pregovori nisu imali za cilj postizanje trajnog mira, već stvaranje lažnog osećaja sigurnosti dok se Osmanlije nisu potpuno pripremile za odlučujući napad. (2) 

Napoleonov pohod na Rusiju. izvor slike wikimedia commons

Napoleon Bonaparta je još jedan primer majstora manipulacije mirom. Tokom Tilzitskog sporazuma 1807. godine, Napoleon je postigao prividni mir sa Rusijom i Pruskom, koristeći ga da konsoliduje svoju vlast i pripremi naredne vojne kampanje. Njegova retorika mira često je služila kao maska za ekspanzionističke ambicije. Dok je obećavao stabilnost, neumorno je širio svoje carstvo, planirajući invazije na Španiju i Rusiju, što je na kraju dovelo do njegovog pada. (3)

Potpisivanje Minhenskog sporazuma

Primer manipulacije retorikom mira može se pronaći i u modernoj evropskoj istoriji. Godine 1938, nakon Minhenske konferencije, britanski premijer Nevil Čemberlen izjavio je da donosi „mir za naše vreme“, verujući da je Hitler obuzdan dogovorom koji je dozvoljavao Nemačkoj da anektira Sudetsku oblast u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Iza ove fasade mirovnih pregovora, Adolf Hitler je nastavio da jača svoj vojni potencijal i ubrzano pripremao agresivno širenje Nemačke. Minhenski sporazum bio je samo taktička pauza koja je Nemačkoj omogućila da ojača pre nego što je pokrenula Drugi svetski rat. (4)

Berlinski zid iz perioda 1986.m godine, izvor slike: wikimedia commons

Tokom Hladnog rata, retorika detanta – smanjenja tenzija između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza – korišćena je kao simbol napora ka očuvanju globalnog mira. Međutim, iza zavese razgovora o miru, oba bloka su nastavila intenzivnu trku u naoružanju, uključujući razvoj nuklearnog arsenala, i učestvovala u posredničkim ratovima u zemljama trećeg sveta. Detant nije bio ništa više od privida koji je omogućavao obe strane da kupuju vreme i nastavljaju svoje geopolitičke igre. (5)

Svi ovi primeri pokazuju kako mir skoro nikada nije bio stvaran cilj, već sredstvo za ostvarivanje moći. Vladari i političke elite kroz istoriju su shvatili da retorika mira smiruje narod, omogućava mobilizaciju resursa i pruža vreme za stratešku pripremu. Reči o miru retko su praćene delima – češće su služile kao uvod u sledeći sukob.

Danas, u vremenu kada se mirovni pregovori često prenose uživo, a ratne strategije osmišljavaju iza zatvorenih vrata, ključno je zapitati se: da li je mir samo oruđe u igri moći? U svetu gde se rat vodi dronovima, algoritmima i propagandom, reči o miru često postaju maska za geopolitičke interese i ekonomske kalkulacije. Da li smo spremni da prepoznamo tu manipulaciju i odbijemo da budemo njeni saučesnici? Ili ćemo, poput generacija pre nas, dopustiti da budemo uvučeni u beskrajni ciklus obećanja, prevara i sukoba? Možda prava dilema našeg doba nije samo kako postići mir, već kako osloboditi mir od onih koji ga koriste kao još jedno oružje u svojim rukama.

Izvori i literatura: 

1. "Peloponeski rat"
2. "Pad Carigrada"
3. "Minhenski sporazum"

4. "Tilzitski mir"
5. "Hladni rat"

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa