Baraka: majmun na kraju sveta i podsećanje na ljudski rod

Слика
Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Постави коментар

Kratak razgovor u zoo-vrtu i ptica s rogovima

ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSA Čitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.

 

-        Idemo kod prolaza ptice sa rogovima. Ja sam već bio tamo, a setio sam da ćeš ti doneti fantastično Ružino vino.

-        Ja sam donela slačke.

-        Šta su slačke?

-        Kako ne znaš. To su jestivi delovi slagalice koje sam napravila. Ne znaš da li da pre jedeš ili slažeš?

-        Stvari se tako brzo menjaju.

-        Ne menjaju se stvari već osećanja.

-        Ptica je to rekla to isto ili sam je bar tako razumeo. Ona ne peva niti grokće kao druge ptice, niti zabada kao ponekad orlovi i usamljenici. Njen rog je treće...

-        Piramida! Da li vidiš? Prošli smo pored nje i ona je nestala?

-        Ali, ovde nema piramida i prekinula si me...

-        Neznalica...Nema veze! Zastoj vozila, idemo dalje. Ne volim toliko ptice.

-        Smatram da ih u stvari voliš, ali si malo ljubomorna na njihovu slobodu. Malo više?

-        Nisam ljubomorna.

-        Znači jesi, HaHa...

-        Aha, sada je vidim. Rogom se orijentiše i pronalazi svoje mesto u svetu.

-        Kod Nabokova drveće hodočasti i sve vreme je u pokretu. Ako se dobro sećam negde je nazvao drveće  najvećim hodočasnicima.

-        Drvobradi hodočasnik! Institucija! Jeeej...

-         „Ja sam se rodio ispod gusenica” , ko ovo beše rekao?

-        Pesma Block Out-a. Možda je mislio na tenkiće.

-        Moguće, svakako je veoma depresivna.

-        Slika je pala u vodu. Idi vidi!

-        To su omoti za film Stalker, Andreja Tarkovskog. Ne znam otkud ovde? Film je star 42 godine.

-        Nisam gledala.

-        Izgleda mi kao da je to film o našim željama, odnosu našeg života i onoga što u istom  želimo.

-        Prođi pored trafike i uzmi nam jagode.

-        Sa šlagom?

-        Volim, ali sada bez. Treba mi kiselina.

-        Evo je opet. Rogata ptica. I uvek je tako vidiš, po strani kao da se prikrada iza oka, mada nekad proleti i direktno, ali previše brzo za nas.

-        Ja sam je dovoljno videla. Sada mi je jasno. To je ptica s kojom se možeš povezati. Možeš videti sve predele koje i ona vidi.

-        Kako?

-        Nauči da letiš. Slušaj tajnu letenja i poseti obale večnog vetra.

 

Zgrada u Zoološkom vrtu, Milica Milovanović 

Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa) Beograd 18.6. 2021;  20:50

Posvećeno Milici  (zoo-vrt)


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Gnosticizam za početnike (Deo prvi: Simon Čudotvorac u priči Danila Kiša)

Слика
Filipino Lipi, konfrontacija Apostola Pavla i Petra sa Simonom Magom, izvor slike: wikimedia commos Priča „Simon Čudotvorac“ iz zbirke Enciklopedija mrtvih Danila Kiša priča je o sukobu ideja, o sudaru vere i sumnje, o ljudskoj težnji da spozna istinu izvan granica nasledne, obavezujuće istine. Kiš, majstor literarne preciznosti, u Simona ugrađuje sve ljudske kontradikcije – radoznalost i opsenarstvo, slobodu i greh, filozofiju i akrobaciju. Njegova pojava, s minđušom u obliku zmije koja guta sopstveni rep, postavlja nas pred pitanje: da li je svet večno zarobljen u ciklusu stvaranja i uništenja, vere i obmane? Simon, lutalica i čudotvorac, javlja se na „prašnjavim putovima koji presecaju Samariju“ (1) sedamnaest godina posle smrti Isusa Nazarećanina. Njegov izgled već nosi naznaku mita: „Jedno mu je oko bilo veće od drugog, što je davalo njegovom licu pomalo sarkastičan izraz.“ (2) U levom uvu nosi minđušu uroborosa, simbola beskonačnog ciklusa, dok se opasuje lanenim konopcem...
Pročitaj više»

Baraka: majmun na kraju sveta i podsećanje na ljudski rod

Слика
Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Pročitaj više»

Krv, prašina i izvetrelo pivo: Put kroz nasilje Kormaka Makartija

Слика
„Vaše su ideje užasne, a vaša srca slaba. Vaša dela sažaljenja i okrutnosti nemaju smisla, činite ih bez spokoja, kao da im se ne može odoleti. Konačno, sve se više bojite krvi. Krvi i vremena.“ Pol Valeri Piše :  Vladimir Tomić Kažu da knjige imaju svoju sudbinu ( habent sua fata libelli ), ali retko kada sudbina samog fizičkog primerka knjige tako savršeno korespondira sa onim što piše između njenih korica, kao što se to desilo meni sa Makartijevim remek-delom „ Krvavi meridijan “. Sve je počelo pre oko dve godine jednom sasvim benignom, prijateljskom pozajmicom. Moj prijatelj, dosta mlađi od mene, pripadnik one vrste mladosti koja još uvek veruje da se knjige moraju čuvati kao sakralni predmeti, neokaljani i netaknuti - dao mi je svoj primerak. Uručio mi ga je sa onim specifičnim oprezom, držeći ga obema rukama, kao da mi predaje tek rođeno dete ili napunjen pištolj sa izbrušenim orozom. Obećao sam da ću paziti. Dao sam mu reč, knjišku reč. I za...
Pročitaj više»