Krv, dim i istina: Poetika Milice Stojanović

Piše: Vladimir Tomić

„Sumnjaj. / Slušaj. / Kopaj. / Rovari po sebi.” Tako počinje Hleba i cigara! i već u tim prvim imperativima Milica Stojanović uspostavlja temperaturu cele zbirke. Ovde se silazi u sopstvenu utrobu, raskopava se po živcu, po stidu, po besu, po onome što je ostalo zakopano pod tuđim glasovima, porodičnim talogom, lošim ljubavima i društvenim pozama. Pesma traži da se ide do kraja, čak i kada od tog kopanja „od tebe ništa ne ostane”. U paru sa „Kopačima”, pesma „Zatrpavači” otvara i drugu putanju, onu samoponištavanja, zatrpavanja sopstva, gaženja po sebi, života u tuđim predstavama. Između te dve komande, „kopaj” i „zatrpaj”, razvija se osnovna drama knjige.

U tom prostoru samoraskopavanja stoji i jedna od najjačih autopoetičkih pesama zbirke, „Zvali su me kurac na biciklu”. Tu Milica Stojanović skuplja čitavu buvljak-književnost tuđih imenovanja, tuđa poređenja, tuđe procene i tuđu needukovanu „stručnost”, pa ih okreće protiv njih samih. „Zovu me Srpski Hese, / Ženski Bukovski / i Nušić sa juga”, kaže glas pesme, a zatim kroz psovku, sprdnju i ritmičko samorazračunavanje odbija da pristane na bilo kakvu spolja nametnutu meru. Ta pesma udara pravo u srž problema: čim te imenuju, već su pokušali da te smeste. Milica iz tog kaveza izlazi galamom, ironijom i samosvešću. Taj glas zna da je oštar, zna da je prljav, zna da je smešan kad treba, i baš zato ostaje svoj.

Drugi ciklus, „Ništa lično (samo bezlično)”, steže knjigu oko vrata. Tu se iskustvo ljubavi, braka, razvoda, porodične traume i ženskog tela prelama kroz slike koje ostavljaju trag. „Uroboros” je među najupečatljivijim pesmama zbirke upravo zato što bračnu katastrofu upisuje u meso i organe: „drago kamenje / na štitnoj žlezdi”, „čir na dupetu / i nervozna creva”. Partneri u toj pesmi „jeli smo jedno drugo / sve dok se nismo oglodali do srži”, a slika uroborosa, zmije koja jede svoj rep, postaje tačna figura odnosa koji se hrani sopstvenim rasapom. Pesma ostaje dugo u telu čitaoca, jer je i sama nastala iz telesne istine, iz gađenja, iscrpljenosti i samouništenja koje više nema čime da se prikrije.

Sličnu snagu ima i „(P)Rezime”, gde promena prezimena posle razvoda izbija kao čin lične pobune i obračuna sa čitavim nasleđem po muškoj liniji. „Najebala milosne majke / po muškoj liniji, naravno” spada u one stihove koji odjednom sažmu i porodični roman, i bes, i sprdnju, i gađenje. Iza te sočne brutalnosti stoji duboko prepoznata genealogija oštećenja, čitav niz prenetih lomova, obrazaca i otrova koji se nasleđuju kao amanet bez „zrna zdravoga razuma”. U toj pesmi, kao i u „Kletvi”, „Ogoljenosti” i „Sonji”, Milica Stojanović iznosi na površinu sav onaj gusti porodični mulj iz kog se ženski subjekt pokušava iskopati bez garancije da će izaći čitav.

„Ogoljenost” je pritom jedna od ključnih pesama za razumevanje cele zbirke. Tu se subjekt kreće potpuno go kroz „slepe ulice”, kroz haustore, sekndhendove, memljive kapute, tuđe cipele, tuđe suknje, tuđe predstave o tome kako treba izgledati, kuda treba ići i kako treba voleti sebe. „Sve te njihove prnje” postaju materijalizacija društvenih i intimnih prisila. Svi nude zaštitu, svi imaju savet, svi hoće da obuku, prekroje, ograniče, sklone, poprave. A ogoljenost ostaje jedino mesto istine, bolno i neodbranjeno. Ta pesma sjajno hvata mehanizam društvene dresure, posebno one koja dolazi pod maskom brige, pristojnosti i navodne dobrote.

U samom srcu zbirke stoji „Margarita”, pesma velike snage i punog, razrađenog užasa. Od početnog zaziva „Gospode Bože, oprosti mi” do završnog sloma, pesma vodi subjekt kroz obor pun „pobesnelih svinja”, kroz kaljugu, balegu, čegrtanje kljova, gaženje, tovljenje, skrnavljenje i drobljenje. Telo, mleko, koža, sedef, suza, sve prolazi kroz proces obesvećenja. „Pojele su me svinje, Boško” dolazi kao razorna završnica, posle pesme koja je već prethodno izgradila čitav pejzaž duhovnog i telesnog obeščašćenja. Ova pesma nosi i biblijski ton, i grotesku, i žensku elegiju, i brutalnu satiru muškog sveta koji troši, melje, siše i gazi. U njoj se Milica Stojanović pokazuje kao pesnikinja koja ume da dugo drži jednu veliku sliku i da je dovede do tačke pucanja.

Treći ciklus, „Hleba i cigara! (Jer, dosta smo se igrali)”, širi pogled prema spolja, prema svakodnevnoj bedi društvenih poza, potrošačkog ukusa, jezičke pomodnosti i raspodele empatije. „Društvo za zaštitu životinja” spada među najoštrije pesme u zbirci. Tu Milica udara u licemerje sentimentalnosti, u selektivnu saosećajnost, u to kako se tuguje nad ribicom, psom, pačetom ili mačetom, dok ljudska beda ostaje deo vremenske prognoze, seoske nužde ili božje volje. Stih „vrednost nečije smrti / merilo je tvog ličnog raspoloženja” zvuči kao presuda čitavom jednom moralnom poretku. Pesnikinja vidi kako savremeni čovek raspoređuje nežnost prema sopstvenom komforu, a ne prema istinskoj meri stradanja.

U istom registru, ali kroz humor, jezičku sprdnju i gađenje, dolaze „Kako to?”, „Fonetika je čudo” i „Smisao pojmova”. Tu Milica Stojanović gađa pravo u zonu malograđanske estetske neuroze, u svet veštačkih nokata, latinskih i engleskih natpisa, „fajn dajninga”, hrane koja postaje društveni kostim, i jezika koji se šminka dok mu iznutra truli smisao. „Serem vam se na fajn dajning!” iz „Fonetike” zvuči tačno onako kako i treba da zvuči, kao psovački udar na svet u kojem se ukus meri izgovorom, a praznina pakovanjem. „Nije dom ako na otiraču ne piše ‚HOME’” iz „Smisla pojmova” hvata isti sindrom na drugom mestu, u jeziku etiketa, stikera, haštagova i dekorativnih reči koje više ne znače ništa ako nisu odštampane velikim slovima. Milica veoma dobro čuje savremeni govor, njegove prenemagane naglaske, njegove polupismene želje za statusom i njegovu opštu potrebu da glumi život umesto da ga živi.

Važan sloj zbirke leži i u tome što ona uspeva da ostane duhovita i kada seče najdublje. „Nisi sam”, sa „Karlom Gusom, tvojim čet dži-pi-tijem”, sjajno hvata usamljenost savremenog čoveka zasutog notifikacijama, reklamama, lažnim prisustvom i tehnološkim surogatima bliskosti. U toj pesmi ironija je precizna, hladna i vrlo savremena. Sa druge strane, „Motivaciona” sažima čitavu samoparodiju subjekta u nekoliko duhovitih stihova i pokazuje koliko je ovoj pesnikinji bliska autoironija. Ta sposobnost da se sopstveni pakao povremeno pretvori u crni humor daje zbirci dodatnu napetost. Čitalac ne ulazi u jednoličnu tamu, već u tekst koji menja registre, ubrzava, zastaje, reži, sprda se i opet zabija nož.

Završnica zbirke sabira sve to u zgusnutiji, tiši, čistiji ton. „Psihoterapija” otvara vertikalu dubine i površine, demona i svetlosti, dok završni haiku-zapisi spuštaju celu prethodnu dramu u nekoliko kratkih, ogoljenih linija. „Iza mene - strah”, „Ispred mene - bol”, „U meni - nada”, pa onda i završno „Oprosti sebi”. Posle sveg tog besa, gađenja, rasapa, porodičnih i ljubavnih lomova, društvene sprdnje i unutrašnjih monologa, ova rečenica dolazi kao teško osvojena mogućnost. U njoj nema utehe na popustu. U njoj ima iskustva.

Hleba i cigara! ostavlja utisak knjige koja je napisana iz pritiska, iz nagomilanog materijala života koji je morao da progovori punim glasom. Milica Stojanović piše hrabro, prljavo, duhovito, ogoljeno i bez pardona. Njeni najbolji stihovi ostaju jer su proživljeni, jer imaju meru stvarnog bola, stvarnog besa i stvarne sprdnje. Ova zbirka zna da zareži, zna da opsuje, zna da zaboli, zna da se podsmehne i zna da u nekoliko reči otvori čitav ponor. Zato se čita sa osećajem da pred sobom imamo glas koji je već formiran, samosvojan i prepoznatljiv. Glas koji se ne sklanja.

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate:

Donirajte putem PayPal-a