Iluzija čvrste ruke: ili kako diktatura uništava državu

Video link: Quo Vadis, scena sa Neronom na YouTube-u

Piše: Vladimir Tomić 

Postoji jedan film o Neronu koji me je, možda baš zbog jedne scene, više nego mnoge velike knjige o vlasti, tiraniji i ljudskom strahu, inspirisao da razmišljam o ovoj temi. Naziv sam, naravno, opet bio zaboravio, kao što često zaboravimo naslov nečega, a zapamtimo samo prizor koji nas je jednom pogodio, ali film je Quo Vadis, onaj stari film sa Peterom Ustinovom kao Neronom. U njemu postoji scena u kojoj svi dvorski savetnici, senatori, ljudi oko cara, moraju da hvale Nerona, odnosno njegovu glupu, patetičnu, samoljubivu poeziju, kao da prisustvuju rađanju nečeg genijalnog. Nije tu reč o poeziji, jer ona je ovde samo povod. Prava tema je strah, jer ko ne pohvali, ko pogrešno zaćuti, ko ne pogodi izraz lica - lako može završiti pod rukom dželata.

Jedan od njih, Petronije, ne general, kako mi je ostalo u sećanju, nego čovek ukusa, dvoranin, arbitar elegancije, ipak je dovoljno promućuran da razume kako se istina u blizini tiranina ne sme izgovoriti gola. On u jednom trenutku kaže Neronu da pesma nije dobra, i svi se, naravno, zgranu, jer u takvom prostoru jedna obična estetska primedba može zvučati kao smrtna presuda. Međutim, Petronije odmah okreće stvar. Ne radi se o tome, care, kao da mu kaže, da je vaša pesma loša u običnom smislu, nego ona prosto nije dostojna onoga što vi možete da stvorite, nije dostojna vašeg božanskog dara, vašeg talenta, vašeg mogućeg genija. I Neron se, umesto da ga kazni, usplahiri, oduševi, gotovo razneži, jer je dobio ono što mu je bilo najpotrebnije: laskanje koje se prerušilo u istinu.

Ta scena je gotovo savršena slika diktature, ali ne zato što pokazuje bukvalno jednog ludog cara koji hoće da bude pesnik, nego zato što pokazuje čitav mehanizam sveta u kojem niko ne sme da kaže da je careva pesma loša. Svi znaju da je loša; svi znaju da svi znaju. Ali znanje ne sme da postane rečenica. Istina mora da se presvuče, da klekne, da stavi na sebe odeću komplimenta, da se pretvara da je divljenje, jer u blizini apsolutne vlasti ni najjednostavnija rečenica ne pripada više jeziku, nego režimu preživljavanja.

I odatle, zapravo, treba krenuti.

Diktature se uvek brane time da bi se država raspala da nije njih, da ne bi bila dovoljno snažna i slične stvari. Međutim, to je potpuna zamena teza, besmislica, jer istorija nas uči da upravo diktature slabe državu, i to na duže staze. Čak i kad država privremeno izgleda jako pod nekim diktatorom, to nikad ne traje dugo, nikad ne može da premaši 100 godina, jedan vek, a da se ne preobrazi, ne istruli iznutra ili ne ostavi iza sebe neku vrstu istorijske ruševine. Ima mnogo razloga zašto se diktatori tako brane, ali osnovni je možda najprostiji: oni moraju da sakriju činjenicu da državu ne čuvaju, već je postepeno pretvaraju u produžetak sopstvenog tela.

Diktator uvek, na ovaj ili onaj način, govori kao da je on poslednji zid pred ponorom. Ako ode, sve će se raspasti...  Ako se vlast promeni, nastaće haos. Ako se pojavi neko drugi, država će izgubiti snagu. Ako ljudi dobiju previše slobode, poješće sami sebe. U toj rečenici ima nečeg duboko uvredljivog. Ona ljudima zapravo kaže: vi niste sposobni da živite kao odrasli ljudi; vi niste društvo, vi ste masa. Vi niste narod, vi ste gomila koju treba držati za vrat. Čvrsta ruka se tako predstavlja kao očinska briga, a u stvari je prezir prema ljudima.

Slika: Džon Vilijam Voterhaus, Miljenici cara Honorija , 1883.

Diktatura najpre onesposobi državu, a zatim tu onesposobljenost nudi kao dokaz svoje neophodnosti. Ona razbije nezavisne institucije, obesmisli sudove, ponizi profesore, ukroti medije, ućutka sindikate, kupi elitu, korumpira policiju, preplaši činovnike, pretvori parlament u pozorište, a izbore u ritual. Posle svega toga kaže: pogledajte, bez mene bi nastao haos. Pa naravno da bi nastao haos, jer je upravo ona godinama vadila šrafove iz svake konstrukcije koja je mogla da stoji samostalno.

To je politički trik star koliko i sama vlast. Najpre poseješ nemoć, zatim se proglasiš za lek protiv nje. Kao što Hana Arent piše (ako je parafraziramo): „Najpre čoveku polomiš noge, zatim mu prodaješ štake kao milost. Najpre zatruješ bunar, zatim deliš flaširanu vodu sa svojim likom na etiketi.”

Zato diktature spolja često izgledaju snažno. One vole uniformu, simetriju, strojeve, zastave, kongrese, velike sale, aplauze koji traju predugo, govore koji se ne prekidaju, slike vođe na mestima gde bi trebalo da stoji zakon. Sve je pod konac, jer niko ne sme da kaže da je konac istrulio. Sve je stabilno, jer se sve ukočilo. Sve je mirno, jer je strah obavio posao pre nego što je bilo ko podigao glas.

Ali država nije jaka zato što ćuti. Groblje je takođe mirno.

Snažna država je ona u kojoj greška može da se vidi, izgovori, ispravi, kazni, razume. U demokratijama ima buke, sujete, gluposti, sporosti, teatralnosti, svađa, odvratnih kompromisa, ali postoji jedan ozbiljan mehanizam: vlast može da ode bez rušenja krova. Diktatura taj mehanizam mrzi, jer on pokazuje da nijedan čovek ili probrana grupa ljudi nisu sudbina države.

Najveća slabost diktature prevazilazi nasilje, cenzuru i propagandu. Njena najveća slabost je glupost koju sama proizvodi. Vremenom, oko diktatora ostaju ljudi koji znaju da klimaju glavom. Najpre nestaju hrabri, zatim pametni, zatim dostojanstveni, zatim i oni prosečno sposobni. Na kraju ostaju najprilagodljiviji, najbrži u saginjanju, najspretniji u pogađanju tuđe volje. Takvi ljudi mogu da čuvaju fotelju, ali ne mogu da čuvaju državu.

Diktature zato nemaju prirodan dodir sa stvarnošću. One stvarnost primaju kroz izveštaje ulepšane iz straha. Svaka loša vest putuje ka vrhu kao bolesnik kroz niz čekaonica, i na kraju stigne našminkana, prekrštena, smanjena, prećutana. Činovnik ne kaže šta se dogodilo, nego šta sme da kaže. Ministar ne javlja šta ne valja, nego šta neće naljutiti vođu. Mediji ne obaveštavaju javnost, nego štite sliku. A slika, kada jednom postane važnija od života, počinje da jede život.

Tako nastaje čudovišna situacija: što diktator ima više moći, to manje zna; što više kontroliše, to je sleplji, i konačno, što mu više aplaudiraju, to se manje usuđuju da mu kažu istinu. On živi u sobi ogledala, ali misli da gleda kroz prozor. On ne dobija stvarnost, nego verziju stvarnosti koja je prošla kroz niz uplašenih ruku. I tu se scena sa Neronom vraća kao savršena metafora: car ne čuje da je pesma loša, jer više ne postoji svet u kojem se caru može reći da je pesma loša. Postoji samo svet u kojem se čak i kritika mora pretvoriti u dokaz njegovog božanskog dara.

Diktatura troši institucionalni kapital koji nije sama stvorila. Ona se hrani starim školama, starim znanjem, starim moralom profesija, starim navikama poštenih ljudi, starom birokratijom koja još pamti vreme kada pečat nije bio samo partijski znak. Prva generacija pod diktaturom još nekako funkcioniše, jer u njoj ima ostataka prethodnog poretka. Druga već uči da je bolje ćutati. Treća više i ne zna šta znači ne ćutati. Tada država spolja može da ima fasadu, ali iznutra više nema noseće zidove.

Zato se diktature istorijski ne ruše uvek dramatično, uz velike slike i velike datume. One se najpre rasipaju nevidljivo. Rasipaju se u školi u kojoj nastavnik više ne veruje onome što predaje; u sudnici u kojoj sudija zna presudu pre rasprave; u redakciji u kojoj se istina meri posledicama. U bolnici u kojoj sposobnost manje vredi od veze; u kancelariji u kojoj se zakon čita posle telefonskog poziva, i konačno - u porodici u kojoj roditelji šapatom objašnjavaju deci šta sme da se kaže napolju. Diktatura pada mnogo pre svog zvaničnog pada. Pada svaki put kada čovek proguta rečenicu koju je morao da izgovori.

Hana Arent je pisala o tome kako totalitarni poredak ne želi bukvalnu poslušnost, već promenu same ljudske spontanosti, tog prostora u čoveku iz kojeg može nastati nepredvidiva sloboda. Modernije studije autoritarizma, od Milana Svolika do Gurieva i Treismana, pokazuju da autokrate opstaju kroz kontrolu informacija, kupovinu lojalnosti, proizvodnju privida i stalno upravljanje strahom. Acemoglu i Robinson su, drugim jezikom, pisali o ekstraktivnim institucijama, o porecima koji ne šire društvenu energiju, već je izvlače, skupljaju, zarobljavaju i troše u korist uskog kruga. Sve se to, na kraju, svodi na istu stvar: diktatura državu tretira kao rudnik, ne kao zajednicu.

Zato je smešna tvrdnja da diktator čuva državu. On čuva režim koji se zakačio za državu kao bršljan za staru kuću. Iz daljine se možda čini da zelenilo drži zidove, ali ono ih zapravo vlaži, pritiska, širi pukotine, uvlači korenje tamo gde bi trebalo da bude kamen. Kada se jednog dana bršljan skine, vidi se ono što je dugo bilo pokriveno: zid je oštećen baš tamo gde je najduže bio „zaštićen”.

Diktatorima je potrebna priča o raspadu jer ih samo mogućnost raspada čini neophodnima. Oni ne smeju da dopuste da narod zamisli običnu, dosadnu, radnu, smenjivu vlast. Vlast koja dolazi ujutru na posao, polaže račune, gubi izbore, odlazi kući, odgovara pred sudom ako krade, ne traži pesme o sebi i ne očekuje da joj se narod zahvaljuje što postoji. Za diktaturu je najopasnija upravo ta običnost slobode. Ne revolucija, ne veliki zanos, ne istorijski vatromet, nego mirna pomisao da država može da živi bez jednog lica na svim zidovima.

Zbog toga se diktature toliko trude da unište poverenje među ljudima. Građanin koji veruje drugom građaninu već je početak društva. Komšija koji ne pristaje da bude doušnik već je početak slobode. Profesor koji ne pristaje da laže pred studentima već je mala institucija. Novinar koji proverava činjenicu, sudija koji se drži zakona, lekar koji odbija poniženje struke, činovnik koji ne izvršava protivzakonit nalog, sve su to mesta na kojima se država vraća sebi.

Diktatoru ne smeta samo opozicija; njemu smeta svaka vertikala savesti koja ne prolazi kroz njega.

Zato je problem diktature mnogo dublji od same politike. Ona kvari meru, jezik i pogled. Kvari sposobnost ljudi da razlikuju hrabrost od ludosti, oprez od kukavičluka, patriotizam od podaništva, red od straha, stabilnost od mrtvila. Posle dugog života u takvom poretku, čovek počinje da se stidi svoje potrebe za slobodom, kao da je sloboda detinjasta želja, luksuz, pitanje mode, poetska slabost, a ne osnovna stvar ljudskog dostojanstva.

Diktature najviše vole reč „opstanak”. Sve je uvek zbog opstanka. Zbog opstanka se ćuti, trpi, glasa, potpisuje, odustaje, pristaje, okreće glava. Ali kakav je to opstanak ako se u njemu izgubi ono zbog čega vredi opstati? Država koja preživi tako što se pretvori u zatvor svojih građana daleko je od spasenja. Ona je samo odložila priznanje poraza.

I zato, kada diktator kaže da bi se država raspala bez njega, treba ga pažljivo slušati. U toj rečenici ima nehotične istine. On možda zaista zna da je sve postalo krhko. Zna da institucije ne stoje, nego glume da stoje. Zna da lojalnost nije ljubav, nego interes i strah. Zna da se mnogi klanjaju dok čekaju trenutak da se usprave. Zna da je zemlju vezao za sebe kao bolesnika za aparat, ali prećutkuje da je bolest upravo on godinama proizvodio.

Diktature ne traju duže od jednog veka zato što ne umeju da obnove život. One mogu da zamrznu društvo, da ga disciplinuju, uplaše, pokriju parolama, umore propagandom, podele privilegijama, ali ne mogu neprekidno da stvaraju poverenje, smisao, znanje i odgovornost. A država bez toga postaje velika zgrada sa svečanim ulazom i praznim sobama.

Na kraju, svaka diktatura dođe do istog pitanja: šta ostaje kada nestane strah?

Ako je odgovor: ništa, onda diktator nikada nije ni čuvao državu. Samo je dugo stajao ispred ruševine koju je sam pravio, ubeđujući prolaznike da je on jedini razlog što se ona još nije srušila.

Preporučena literatura i izvori

1. Quo Vadis, režija: Mervyn LeRoy, 1951.
   Filmski povod za uvodnu scenu sa Neronom, Petronijem i dvorom koji mora da hvali carevu poeziju.
   IMDb: https://www.imdb.com/title/tt0043949/

2. Henrik Sjenkjevič, Quo Vadis.
   Roman prema kojem je film nastao; dostupan je u raznim prevodima.

3. Hana Arent, Izvori totalitarizma.
   Klasično delo o totalitarizmu, masama, ideologiji, teroru i uništavanju političke spontanosti.

4. Daron Aćemoglu i Džejms A. Robinson, Zašto narodi propadaju.
   Knjiga o institucijama, ekstraktivnim porecima i dugoročnom slabljenju društava u kojima moć ostaje zarobljena u rukama uskog kruga.