Vulgarna era, narandžasta mačka i treći govor o ljubavi
O zbirci pesama Treći put ti govorim o ljubavi... Pavla Gligorovića
Piše: Vladimir Tomić
Knjiga počinje posvetom: „za moju majku, srećan 80-ti rođendan.” Posle nje stoji citat Česlava Miloša koji se završava pitanjem: „Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?” Već na tom mestu uspostavljena je glavna napetost zbirke. Sa jedne strane nalazi se osamdeseti rođendan, sasvim određeni ljudski život koji traje dovoljno dugo da postane čitava mala istorija. Sa druge je svet, golema ravnodušna naprava koja zaboravlja i pobednike i poražene. Intimna posveta majci postaje prvi odgovor Milošu. Ako svet zaboravlja, pesma će makar zapisati kome je knjiga namenjena. Književnost je ponekad mala protivadministracija zaborava: popisuje sitnice izvan zvanične istorije, jednu majku, jedno lice, jedan rođendan, jun u Rimu, pjegava leđa na parketu, cigaretu pod mesecom.
Naslov Treći put ti govorim o ljubavi... obećava ponavljanje i spiralno kretanje. Ova knjiga prati čoveka koji je prvi put pogrešio, drugi put ponešto razumeo, a treći put progovorio iz drugačijeg mesta u sebi. Lirski subjekt vraća se istim ženama, gradovima, prozorima, hodnicima, strahovima i nedorečenostima, samo što ih svaki put zatiče pod novom unutrašnjom svetlošću. Treći govor dolazi posle saznanja da reči ponekad ostavljaju stvari netaknute, dok ih ćutanje briše. Ljubav se ovde izgovara kao sredstvo opstanka, kao način da čovek izdrži ono što je od nje ostalo.
Jedan od tajnih centara zbirke nalazi se u pesmi Pitanje. U njoj Gligorović daje sliku sveta koja je istovremeno komična, tužna i neprijatno precizna:
koja zna samo jedno, da juri za konzervom ribe.
Ta mačka je dovoljno živa da još ima nagon, a njen plen je već industrijski obrađen, zatvoren u lim i pretvoren u robu. Svet je povređen, rep mu je okrnjen, a ipak nastavlja da trči za sopstvenom konzervom. U toj slici prepoznajem duh našeg vremena: kretanje je ostalo, cilj se pokvario; apetit postoji, smisao je zamenjen ambalažom. Zato je važan i stih da je subjekt „indolentan prema ambiciji da bude poseban”. U epohi u kojoj je svako dužan da proizvodi verziju sebe za javnu upotrebu, odbijanje posebnosti postaje jedna od retkih pristojnih pobuna. Gligorovićev čovek bira ljudskost umesto brenda, a već i samo očuvanje čoveka u sebi traži ozbiljan napor.
Grad je saučesnik, nekad svedok, nekad pritvor. Semafori, trotineti, kontejneri, prigradska naselja, bolničke barake, plastične stolice, Pekićeva ulica, Ohrid, Rim i Saranda pojavljuju se kao tačke na kojima se unutrašnji život lomi o spoljašnji raspored stvari. Ulice se sapliću nad ljudima, hodnici se umnožavaju, a mostovi mere udaljenost. Grad pamti ljubavnike gore od njih samih, pa ih neprestano vraća jedne drugima kroz pogrešan autobus, ugao zgrade, svetlo na semaforu ili miris memljive sobe.
U pesmi Šapni Rimljanima privatni kraj jedne ljubavi ulazi među ruševine mnogo veće istorije. Žena dolazi u Rim „sa svojim enciklopedijama prošlosti”, kao da se prošlost može uredno spakovati u kofer, a pesnik je šalje među Koloseum, buku mopeda i odbačene ljude sa Karavađovih slika. Najčudniji i najlepši glagol u pesmi je „akcentovati”.
šapni Rimljanima da u junu
ne postojimo više
ni ti
ni ja.
Akcentovati nekoga znači dati mu unutrašnji naglasak, učiniti da njegovo ime dobije posebnu intonaciju. Upravo kada dobije taj naglasak, subjekt traži da Rimljanima bude saopšteno da su njih dvoje iščezli. Ta vest izgleda sitno pred gradom koji je nadživeo careve, gladijatore, bogove i sopstvene ruševine, pa ipak zahteva izgovaranje. Šapat je ovde najmanji mogući javni spomenik. Rim ostaje ravnodušan pred krajem dvoje ljudi u junu, dok pesma čuva tačan mesec njihovog iščeznuća.
Pesma Drvo kratka je gotovo do opasnosti, a u njoj se nalazi čitava prekinuta metamorfoza:
koje pluta rijekom.
Nesputano.
Nasmijano.
Neuhvatljivo.
Drvo bi trebalo da bude ukorenjeno, vezano za jednu zemlju i jednu tačku, dok Gligorovićevo drvo pluta. U njemu su spojene dve teško spojive želje: imati srž uz slobodu od korena, posedovati čvrstinu i ostati neuhvatljiv. Subjekt zatim želi da postane sama „srž drveta”, dok mu se mahovina hvata po koži, kao da se telo zaista približava biljnom stanju. Završetak vodi ka priznanju koje ruši svaku romantičarsku pozu: „Osim samoće, / nisam imao hrabrosti / ni zašta drugo...” Samoća je jedina ostvarena metamorfoza. Čovek se približava drvetu iz straha pred ljudskim svetom i sopstvenom nemoći da mu priđe. Upravo ta samoironija daje pesmi težinu. Usamljenost se pojavljuje ogoljena, bez oreola.
U Djeci Palestine čitava istorijska katastrofa staje u nekoliko vertikalno raspoređenih reči:
letećih kornjača
bezbrižnog djetinjstva
topilo se
kamenje
u letu.
Leteće kornjače pripadaju logici deteta: upravo zato što su spore, teške i vezane za zemlju, mašta ih pušta da lete. Rat preuzima taj let i predaje ga kamenju. Igra prelazi u putanju razaranja. Raspored stihova čini da reči padaju niz stranicu, kao da je i sama pesma pogođena gravitacijom nasilja. Na kraju dolaze gmazovi sa tamnim naočarima i upozorenje na „dolazak Moloha”. Moloh je ovde ime stare mašine koja menja vekove, zastave i uniforme, a zadržava isti apetit prema deci. Pesma čuva glasovni prostor palestinskoj deci i njihovu patnju sažima u nekoliko slika, daleko od retoričke predstave. Ona pokazuje šta je došlo umesto letećih kornjača. Posle toga tišina nosi veći etički teret od svakog dodatnog komentara.
U pesmi Odlučio sam biti kao Vi prilagođavanje je predstavljeno kao niz malih moralnih preobražaja. Da bi postao prihvatljiv, čovek mora da bude „muva”, „lažni revolucionar” i „propaganda”, zatim „fotelja”, „kauč” i „daljinski upravljač”. Mora, dakle, istovremeno postati insekt, parola, komad nameštaja i aparat za menjanje kanala.
muva
lažni revolucionar
i propaganda...
Ali previše je napolju takvih kao Vi
da neko mora ostati
i usamljena kukavica.
Recitovanje pesme „Odlučio sam biti kao Vi”. Pogledajte snimak na YouTube-u.
Završni obrt bira figuru „usamljene kukavice” umesto očekivanog pobunjenog heroja. Lirski subjekt samog sebe određuje tim izrazom i upravo tako stiže do možda najhrabrijeg mogućeg završetka. Heroj očekuje publiku, potvrdu i budući spomenik. Kukavica ostaje bez tih pogodnosti. Njegova neprilagođenost ostaje lična, ogoljena i bez nove uniforme. U svetu prepunom lažnih revolucionara, priznati strah može biti poslednji oblik poštenja.
Druga celina počinje pesmom Pjegava leđa hodaju mrakom i stihom koji zvuči kao dijagnoza čitave civilizacije:
A renesansi umjetnici mrtvi su svi.
Na ničijoj zemlji
u današnjoj kulturu
nema mjesta za pubične dlake
i djecu Vudstoka.
Pesma polazi iz čežnje za stvarnim telom koje je pornografska epoha zamenila standardizovanom slikom tela. Golotinja dominira, dok dlaka, pega, nesavršenost, starenje, politička pobuna i pojedinačna koža postaju smetnja. Pjegava leđa iz naslova zato su važna: pege su trag po kojem se jedno telo razlikuje od svih njegovih kopija. Ona bacaju odbljeske po parketu, hodaju mrakom i čuvaju hrapavost živog tela pred glatkom površinom namenjenom potrošnji.
Stih „Epoha je pornografije” u mom čitanju otvara i jednu sporednu, kroulijevsku kapiju prema izrazu Era Vulgaris. Tu vezu čitam kao čitalački doprinos pesmi, nezavisno od autorove namere. Ponekad veza pripada čitaocu, a ipak osvetli pesmu. Vulgarna era je vreme u kojem je sve izloženo, a malo šta zaista viđeno; tela su dostupna, dok telesnost iščezava; informacije nas zasipaju, a dodir jedva dopire do nas. Kod Gligorovića vulgarna era izlazi sa ekrana, ulazi u istoriju i geopolitiku, pa stiže pravo u ljubavnu sobu:
u tim dugim nogama
prljavi Jugos,
tvoja Njemačka se opet sprema za rat.
Ljubavnik je emigrant čak i u telu koje želi. Erotika ovde nosi istoriju, jer sa dvoje ljudi u sobu ulaze njihove zemlje, klasni prezir, gastarbajterska iskustva, stari ratovi i novi strahovi. Izraz „prljavi Jugos” nosi više od provokativne samooznake: u njemu je istorijska etiketa zalepljena na kožu. Pjegava leđa prerastaju erotsku sliku i postaju granica preko koje prelaze čitavi vekovi.
Posle gustih kulturnih i istorijskih slojeva dolazi pesma Sve što znam, skoro sasvim očišćena od svega osim cigarete, Meseca i nekoliko glagola:
gledam u mjesec.
Čekam.
Dešava se.
Nestaje.
To je sve što znam
o životu.
Možda mjesec zna
ponešto
o našem ludilu.
„Čekam. Dešava se. Nestaje.” To je formula ove zbirke, možda i najpoštenija kratka definicija života koju knjiga nudi. Cigareta pripada linearnom, ljudskom vremenu: sagoreva, skraćuje se i završava pepelom. Mesec pripada cikličnom vremenu i vraća se posle nestanka. Čovek stoji između ta dva oblika trajanja, sa premalo znanja za veliki sistem i sa dovoljno svesti da vidi nestanak. Zato je reč „možda” presudna. Mesec ostaje mogući svedok našeg ludila, možda njegov tihi poznavalac, možda samo nemi posmatrač koji ponavlja svoju putanju. Pesma otvara pitanje i veruje tišini više nego objašnjenju.
Gligorovićeva intertekstualnost je prirodna. Pekić, Basara, Enzensberger, Majakovski, Munk, Karavađo, Rafael i T. S. Eliot pojavljuju se kao unutrašnji sagovornici, ponekad kao poslednji ljudi kojima se subjekt može obratiti kada razgovor sa živima zamukne. Kulturne reference najbolje funkcionišu onda kada privatni bol spoje sa većim civilizacijskim lomom. Karavađovi odbačeni ljudi ulaze u rimske ulice, renesansno telo sudara se sa pornografskom slikom, Eliot leži mrtav u rukama čoveka koji treći put pokušava da govori o ljubavi. Kultura produbljuje jezik i uvodi ličnu ranu u širi civilizacijski prostor.
Posebna zanimljivost ove knjige nalazi se u načinu na koji govori o muškoj ranjivosti. Lirski subjekt nastupa kao suprotnost kamenom muškarcu koji povremeno dopusti jednu suzu kako bi i dalje izgledao snažno. On je uplašen, bolestan, depresivan, nesnađen, neprilagođen, ponekad sujetan, ponekad kukavica, često bez dovoljno hrabrosti da pita devojku kako se zove ili da napusti grad iz kojeg godinama planira odlazak. Ovde slabost ulazi u telo, u operaciju, znoj, vilicu, kičmu, čekaonicu i strah. Ljubavna poezija tako ulazi u celinu života i meša se sa medicinom, radom, politikom, starenjem, propuštenim prilikama i sramotom zbog sopstvene pasivnosti.
Zbog toga je važan stih iz završne naslovne pesme: „Sva vještina pamćenja je preslikani bol.” On objašnjava zašto se ova zbirka toliko vraća gradovima, imenima i predmetima. Pamćenje svaki događaj ponovo proizvodi, menja mu svetlost i preslikava ga preko sadašnjeg bola. Treći govor o ljubavi dolazi kasnije od prva dva, opterećeniji je i svesniji sopstvene nemoći. Čovek govori iz kopije događaja koja i dalje boli.
Malo koja savremena zbirka koju sam čitao poslednjih meseci uspeva da u istom prostoru zadrži narandžastu mačku, Molohovu senku, Karavađove odbačene ljude, pubične dlake, pjegava leđa, bolničke hodnike, drvo koje pluta i čoveka koji pali cigaretu pod Mesecom, a zatim ih poveže u jedinstven pesnički organizam. Kod Gligorovića ih spaja isti početni impuls: strah da će sve biti zaboravljeno i tvrdoglava potreba da se ipak izgovori. Česlav Miloš na početku pita čemu pobeda ili poraz kada će nas svet zaboraviti. Ova knjiga odgovara popisom. Majka puni osamdeset godina. Marijana prelazi ulicu. Dvoje ljudi iščezavaju u junu. Deca gledaju kamenje tamo gde su mogle leteti kornjače. Jedna leđa još imaju pege. Jedna mačka juri konzervu. Jedan čovek čeka da se nešto dogodi, a čim se dogodi, gleda kako nestaje.
Svet zaboravlja stvar po stvar, lice po lice. Pesma ide obrnutim smerom i vraća ih makar na trenutak. Treći put se govori nakon gubitka vere u savršene reči, zato što su prve dve već progutali vreme, grad i vulgarna era. Govori se još jednom, pred tuđi rođendan, pred ruševinama Rima, pred Mesecom koji možda nešto zna. Upravo u tom trećem, zakasnelom i nesigurnom glasu nalazi se najdublja snaga Gligorovićeve knjige.
Коментари
Постави коментар