Beslovesno na tronu: Princeps Stultitiae (Ogled o Antihristu)
O antihristu, kralju Heliopolisa, đavolu kao erektivnosti materije i pacijentu svetske bolnice
Piše: Vladimir Tomić
Posle dvadesetak dana pauze, avgust Oblaka Kaktusa otvaram Antihristom. U mesecu lava, poneki gnostički raspoložen čitalac mogao da pomisli na (ne)čuvenu figuru Jaldabaota, ali to bi bio velik promašaj hodnika kroz koji ovde prolazim. Ovo pisanje vodi u drugu sobu, bledo-žućkastu, močvarno zelenu, sterilnu i prepunu igala. Inspiracija za početnu sliku došla mi je nakon čitanja odličnog, lucidnog teksta „Crna mumija” na blogu Bafomitras. Dorijan Nuaj je tamo zamislio Antihrista kao besvesnu političku ljušturu, crnu mumiju u staklenom sarkofagu, biće čiju ličnu nemoć čitav svetski aparat pretvara u vrhovnu moć. Baš takva slika mi je ostala u glavi: besvesno na iglicama svetske infuzione bolnice, okruženo lekarima, sveštenicima, naučnicima, tumačima i administratorima koji iz svakog praznog trzaja proizvode zapovest.
Svetina često zamišlja Antihrista kao zlog genija. Ali u ovoj viziji, on je daleko od genija, zapravo najdalji je od njega. Genijalnost bi u njemu bila poslednja iskra Logosa, a potpuna suprotnost Hristu traži mnogo dublji ponor. Antihrist mora biti vankonkurentno najgluplje i najtupavije biće u vasioni! Pored njega bi i najgluplji čovek na planeti izgledao kao kralj Solomon, Leonardo i Tesla sabrani u jednoj osobi. Laž bi za njega predstavljala nedostižan intelektualni podvig, jer onaj ko laže prvo mora da prepozna istinu. Plan takođe zahteva pamćenje, predviđanje i odnos uzroka i posledice. Antihrist nema čak ni mogućnost greške jer greška podrazumeva pokušaj mišljenja.
Hrist pripada sasvim dugoj solarnoj simbolici u kojoj svetlost označava vid, znanje, pravednost, hrabrost i kraljevsko dostojanstvo. Jevanđelje po Jovanu naziva ga Logosom, Rečju kroz koju sve postaje, dok Poslanica Kološanima u njemu smešta sva blaga mudrosti i znanja. U rozenkrojcerskoj imaginaciji možemo ga nazvati Kraljem Heliopolisa, najvećim eruditom među nama, pri čemu erudicija ovde nema veze sa populističkim shvatanjem inteligencije, IQ skora niti sa nekakvom količinom pročitanih knjiga ili upijenih informacija. Njegovo znanje je živo i solarno; on razume zato što se njegovo biće ne razdvaja od istine koju izgovara. Pravednost, mudrost i hrabrost kod njega čine jednu istu uspravnu liniju.
Otuda logična inverzija; Hrist razume čak i one koji ga razapinju. Antihrist ne razume ni da postoji. Hrist govori sopstvenim glasom dok Antihrist zahteva čitavu industriju prevodilaca za svoje mumlanje. Hrist nosi sopstveni krst, a Antihristu planeta nosi infuziju. Hrist daje svoje telo svetu, dok svet Antihristu, bez da on to traži, daje krv, struju, lekove, novac, žrtve i neprestano održavanje. Njegova besmrtnost bila bi najbednija, groteskna parodija vaskrsenja; medicinski produžena nemogućnost da se živi i dovrši umiranje.
.jpg)
Čak nam i biblijski raspored ostavlja prostor za ovakvo tumačenje. Reč antihrist javlja se u Jovanovim poslanicama, gde se govori i o mnogim, drugim različitim bićima i pojavama. Otkrivenje raspoređuje druge i potpuno drugačije figure: Zmaja, izričito nazvanog Đavolom i Satanom, zatim Zver iz mora i drugu Zver koja podstiče obožavanje prve i kasnije dobija ime Lažni prorok. Svetina ih danas rado sabira u jednog filmskog super-uber-zlikovca, ali meni je njihova razdvojenost mnogo plodnija odnosno zanimljivija u istraživanju. Satani pripada princip, Zveri sistem, Lažnom proroku jezik, Antihristu izolovan bolnički krevet.
Antropomorfni Satana, gospodin sa rogovima koji u kosmičkoj kancelariji sastavlja paklene planove, umetnički je razumljiv a filozofski prilično siromašan. Satanu ovde možemo posmatratiti kao princip same materije, tačnije kao njenu erektivnost[5]. Reč spaja erekciju i aktivnost: napon koji se podiže, pokreće, prodire, oplođuje, umnožava i prevodi mogućnost u oblik. Materija u tom smislu počinje kao živa napetost: seme koje puca, biljka koja probija asfalt, krv koja udara kroz arteriju, magma koja izbija i polni organ koji dobija smer.
Kroulijev Tot tarot ovu simboliku bez stida crta pred nama. Karta Đavo predstavlja stvaralačku energiju u njenom najmaterijalnijem obliku i naglašeno mušku generativnu silu. Čitava kompozicija deluje kao monumentalni falus, dok dve sfere pri dnu nose logiku testisa i zametaka budućih oblika. Čak mi i Vejtova karta, sa velikom središnjom figurom i muškarcem i ženom okovanim pri njenom podnožju, izgleda kao prikriveni genitalni dijagram: Đavo kao falus, a ljudski par kao dva kosmička jajeta. Ko želi, može to proglasiti optičkom drskošću; pretpostavljam da će simbol preživeti i takvo viđenje.
Đavolu, možda zato treba ostaviti dostojanstvo pokreta. U njemu ima nemerljivo više života nego u Antihristu. Pokret sam po sebi još uvek nosi mogućnost dodira, plodnosti, stvaranja i ekstaze. Zver nastaje kada se ta erektivnost organizuje u mašinu koja se kreće radi sopstvenog kretanja, i tada dobijamo proizvodnju bez stvaranja, pobuđenost bez erosa, cirkulaciju bez dolaska, trajanje bez života. Banke računaju, mreže prenose, laboratorije mere, vojske marširaju, mašine obrađuju, a čitava ta svetska erekcija služi održavanju jednog potpuno impotentnog središta.
Lažni prorok obavlja najvažniji posao. Antihrist nema misli koje bi se mogle preneti, pa ih prorok proizvodi. Nehotičan trzaj prsta postaje politički program; promena pulsa dobija status objave. Grč se tumači kao proročanstvo, zvuk respiratora kao sveta formula, a ćutanje kao dokaz nedokučive dubine. Što je idol prazniji, tumači postaju zaposleniji. Čitava pamet sveta okuplja se oko najglupljeg bića u vasioni da bi mu sastavila jednu jedinu misao.
Tu se javlja i neprijatno moralno pitanje jer krivica zahteva svest, izbor i makar skromnu sposobnost razumevanja posledica. Antihrist nema nijedan od tih luksuza. Njegova tupavost leži izvan dobra i zla, skoro kao crna rupa subjekta. Pravo zlo tada prelazi na svet koji je sopstvenu odgovornost položio pred njegov krevet. Lekari samo održavaju, sveštenici samo tumače, političari samo izvršavaju, mediji samo prenose, građani samo slušaju. Svi peru ruke pred voljom koja nikada nije postojala.
Čitalac može sve ovo razumeti kao ezoteriju, psihologiju mase, političku grotesku ili čistu fantaziju. Interpretacija ostaje izvan ovog teksta. Hristu bi mogli pripisati simbol sunca, Đavolu iskru pokreta, Zveri njenu mašinu, a Antihristu krunu u jedinoj disciplini u kojoj ga niko ne može nadmašiti. Možda mu pripada i trunka sažaljenja; čak i kosmička tupavost zaslužuje makar toliko ceremonijalne učtivosti. Ali, s druge strane, sažaljenje bi ovde bilo samo još jedna samozadovoljna pa i ohola greška razuma; jer možda upravo njegova besvesnost privlači one u crnom bratstvu koji bi da se oslobode tereta sopstvenih misli, a u ponekom ritualu ta privlačnost može poprimiti i sasvim telesan; možda čak, paradoksalno, i seksualni naboj privučen impotencijom. Trik je u tome što nas njegova tupavost ne uzdiže iznad njega; ona mnoge ljude, poziva ili zavodi da joj se približe.
Po ovoj logici, Kralj Heliopolisa živi u svetlosti i govori svojim glasom. Kralj svetske bolnice leži ispod bolničke lampe, priključen na aparate, nesposoban da izgovori čak i „ja”. Milijarde ljudi to „ja” izgovaraju umesto njega. Destrukcija tada dobija oblik kolektivnog odricanja od mišljenja pred svetom nulom, daleko od trijumfa natprirodne inteligencije. Antihrist ništa ne zna, ništa ne razume i ništa ne odlučuje. Svet oko njega zna, razume i odlučuje, a zatim sve svoje odluke pripisuje njegovom besvesnom ćutanju.
Izvor (nici) i podsticaji:
- Dorijan Nuaj, „Crna mumija”.
- Novi zavet: Jevanđelje po Jovanu, glava 1, Poslanica Kološanima 2:3, Prva Jovanova poslanica 2:18, Otkrivenje Jovanovo, glava 12, glava 13 i 19:20.
- Alister Krouli, Knjiga Tota, Atu XV: Đavo.
- Artur Edvard Vejt, Slikovni ključ tarota, XV: Đavo.
- [5] Erektivnost se u ovom tekstu koristi kao autorski neologizam, a ne kao ustaljeni termin standardnog srpskog jezika. Reč je skovana spajanjem erekcije i aktivnosti. Osnova erekt- vodi preko latinskog erectio do glagola erigere („podići, uspraviti, pobuditi”), sastavljenog od e- („iz, naviše”) i regere („usmeravati, držati pravo”); drugi deo upućuje na srednjovekovno latinsko activitas, izvedeno od activus i glagola agere („delati, pokretati”). Starogrčko ἐγείρω („probuditi, podići, pobuditi”) predstavlja blizak semantički pandan, dok je ὀρέγω („pružiti, istegnuti”) srodno latinskom regere preko indoevropskog korena *reg-. U ovom ogled termin označava pokretačku, uspravljujuću i generativnu napetost materije. Izvori za etimologiju: Lewis–Short, erigo, Etymonline, erection, Etymonline, activity, ἐγείρω i ὀρέγω.
Ostali blog tekstovi na Oblaku Kaktusa povezani sa temom:
- Triptih tri eseja o dobu Vodolije pod naslovom: Filozofija Doba Vodolije
- Tekst pod nazivom Magijska namera ili moto: Maksima životnog puta
- Tekst o Platonovom shvatanju pojma pravde i magiji pod nazivom Etimologija reči pravda: od Platonove države do tarota
Podrži naš blog!
Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić
Za PayPal uplate:
Коментари
Постави коментар