Iluzija multipolarnog sveta i personalizovani pseudo - suverenizam

Vrt zemaljskih uživanja, Hijeronim Boš, izvor slike: wikimedia commons

Mnogi današnji antiglobalisti često previđaju jednu ključnu stvar: globalizam nije savremeni izum. On nije nastao sa internetom, neoliberalizmom, Evropskom unijom ili Silicijumskom dolinom. Naprotiv, globalizam je istorijski fenomen koji se razvija već hiljadama godina, kroz trgovinu, razmenu ideja i tehnologija, širenje religijskih doktrina, migracije i vojna osvajanja. Težnja ka povezivanju, ali i nadzoru i dominaciji, oduvek je pratila razvoj civilizacija.

Od najranijih trgovačkih mreža između Mesopotamije i doline Inda, preko Persijskog i Rimskog carstva, srednjovekovne islamske trgovine, Puta svile, pomorske ekspanzije evropskih imperija, pa sve do industrijskog kapitalizma, globalizam se menjao u mehanizmima, ali ne i u svojoj suštini. Njegova logika ostaje postojana: povezivanje kroz strukturu moći.

Upravo zato je naivno verovati da ideja multipolarnog sveta označava kraj globalizma. Ona je, u svom aktuelnom obliku, pre svega rebrendirani globalizam, sa starim ciljevima i novim narativima. Umesto jedne imperije, imamo prividno više centara moći. Umesto jedne valute, više rezervnih alternativa. Umesto jedne tehnološke dominacije, višestruke platforme nadzora i kontrole. Ali osnovna logika ostaje ista: održavanje svetskog poretka u rukama transnacionalnih struktura koje deluju van nezavisnog, slobodnog nadzora.

U 18. i 19. veku, prosvetitelji kao što su Kant, Gete, Šiler, pa i Dositej Obradović, promovisali su viziju sveta zasnovanu na univerzalnim principima: razumu, miru, obrazovanju, bratstvu među narodima i međukulturnom razumevanju. Njihov globalizam nije bio tržišni ni imperijalni, već prožet moralnim idealizmom. Kant u svom eseju „Večni mir“ zamišlja svet u kojem nacije, uz poštovanje suverenosti, formiraju zajednicu zasnovanu na pravu i uzajamnom poštovanju. Njegova vizija počiva na ideji da se suverenost meri sposobnošću da se svet uredi razumno, a ne silom.

U kulturnoj sferi, Johan Volfgang fon Gete i Fridrih Šiler razvijaju slične kosmopolitske vizije. Geteov pojam svetske književnosti nije zamišljen kao kulturna dominacija jednog naroda nad drugima, već kao uzajamna razmena kroz koju se prepoznaje zajednička ljudska supstanca. Poezija, govorio je, pripada čovečanstvu. Šiler je to dopunio idejom estetskog vaspitanja čoveka, verujući da se politički i moralni napredak događa kroz umetnost, ne kroz rat. Njihova vizija nije bila globalistička u ekonomskom smislu, već kosmopolitska u ljudskom.

Ali već početkom 20. veka, javljaju se autori koji izražavaju sumnju u modernitet i njegovu univerzalističku pretencioznost. Knut Hamsun, na primer, piše o životu duboko ukorenjenom u prirodu, pejzaž i zajednicu. Njegovi romani ne zagovaraju izolaciju, ali ukazuju na gubitak unutrašnje orijentacije u svetu ubrzanih razmena. Hamsunova kritika moderniteta nije bila nužno protiv globalne povezanosti, već protiv načina na koji ona guta sve razlike i pretvara svet u tržišni katalog.

Ipak, ta linija kritike, danas, često se banalizuje. Savremeni protivnici globalizma ne polaze od razumevanja njegovih istorijskih korena, već ga redukuju na savremene zapadne institucije, tehnologije i političke figure. Tako se stvara površna dihotomija: zapadni globalizam naspram alternativne, navodno oslobađajuće, multipolarnosti. U stvarnosti, mnoge od tih „alternativa“ samo preuzimaju istu infrastrukturu moći, istu logiku nadzora i isti finansijski jezik. Umesto da donesu novu viziju sveta, one proizvode novi spektakl globalne preraspodele, uz retorički naglasak na suverenitet i tradicionalne vrednosti.

U tom kontekstu postaje jasnije zašto multipolarnost ne znači oslobađanje od globalne dominacije, već često njenu konsolidaciju pod drugim simbolima. Odnosi moći se ne ukidaju, već premrežuju. Kontrola se više ne ostvaruje vidljivim kolonijalnim sredstvima, već mnogo razvijenijim i progresivnijim instrumentima: digitalnom infrastrukturom, algoritamskim profilisanjem, energetskom zavisnošću, dugovima i informacijama. A sve to pod velom „povratka nacionalne suverenosti“.

Tako dolazimo do pojma koji predlažem (jer ne znam da li ga je neko već predložio) - personalizovanog suverenizma. On označava specifično stanje savremenog sveta u kojem se narodu i pojedincima daje osećaj da imaju kontrolu, dok se ključne odluke donose izvan bilo kakvog demokratskog okvira. To je iluzija autonomije koja se proizvodi kroz tehnologiju, medije i političke narative. Građanima se nudi spektakl izbora: da komentarišu, lajkuju, glasaju, protestuju, identifikuju se s nacionalnim simbolima. Ali se ne dozvoljava pristup odlučivanju o monetarnim tokovima, digitalnoj infrastrukturi, zdravstvu, energetici, obrazovnom sistemu. Iluzija slobode postaje maska za algoritamski strukturisanu kontrolu.

U tom svetu ne trebaju više tenkovi. Potrebna je samo vešto dizajnirana personalizacija sadržaja. Nije neophodno ugušiti glas, već ga usmeriti. Nije nužno ućutkati opoziciju, već je učiniti funkcionalnim delom zabavnog i bezopasnog političkog spektakla. Lažni suverenizam se prodaje kao povratak nacionalnog dostojanstva, dok realnu moć imaju entiteti koje niko ne bira: korporacije, platforme, banke, informacione mreže.

U multipolarnom svetu, sve strane se takmiče za uticaj, ali nijedna ne dovodi u pitanje osnovne stubove postojećeg poretka: kapital, tehnologiju, infrastrukturu i podatke. Zapad, Istok, globalni Jug: svi koriste istu logiku moći, samo je jezički i simbolički preoblikuju. Sve strane govore jezikom „naroda“, ali deluju u interesu transnacionalnog sistema.

U takvom poretku, kritika prestaje da bude delotvorna. Otpor se pretvara u ritual. Sve izgleda kao da je dozvoljeno, osim stvarne promene.

Drugi blog tekstovi povezani sa temom: 

1. Sluđivanje i zbunjivanje ljudi (Panoptikon) 

2.Vlast, cenzura i simulakrum: Kako se kreira iluzija

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa