Priznaj me, dakle postojim: Hegel pleše uz Depeche Mode
Mnogo je toga.
Mnogo, zaista mnogo.
Mnogo kao... život.
Igra je nova, vidiš,
igra u kojoj stvarnost ima dodatak.
Ti me spuštaš na kolena,
tretiraš me kao psa,
a mi to zovemo: gospodar i sluga.
Jer ovo je mnogo nalik životu,
ta igra među čaršavima:
ti si gore, ja sam dole,
zaboravimo na jednakost,
hajde da igramo igru gospodara i sluge.
Hajde da igramo gospodara i slugu.
Mnogo je to nalik životu
i zato privlači.
Ako prezireš taj prolazni osećaj,
ako ti je muka od zabave za jednokratnu upotrebu,
onda je ovo... ona prava.
Vladanje je ime igre.
U krevetu ili u životu,
isti je obrazac.
Samo što se u jednoj,
na kraju dana, ispuniš.
Hajde da igramo gospodara i slugu.
Dođi.
Hajde.
Gospodar i sluga.
Mnogo je toga.
Mnogo, zaista mnogo.
Mnogo kao ... život.
I baš zato zavodljivo.
Ako prezireš prazninu
posle potrošnog zadovoljstva,
onda je ovo ta igra.
Hajde da igramo gospodara i slugu.
Dođi.
Hajde.
Gospodar i sluga.
Sadržaj:
Karikatura koja postavlja pitanje
Arena svesti: borba na život i smrt
Ironični preokret: kako gospodar gubi, a sluga pronalazi sebe
Odjeci dijalektike: od fabrike do postkolonijalne rane
Digitalni presto i algoritamski bič
Sintetički ritam pokornosti: Depeche Mode u igri moći
Povratak pred ogledalo: car je go, i klanja se
Sloboda kao uzajamni pogled
Literatura i izvori
Sluga i gospodar: ogledalo priznanja i slobode
Karikatura koja postavlja pitanje
 |
| Slika: Šesti izum: Dva muškarca, svaki misleći da je onaj drugi na višem položaju, sreću se Godina: 1903. Paul Kle |
U ovoj slici, kao u ogledalu, naslućuje se jedna od najpoznatijih epizoda Fenomenologije duha Georga Vilhelma Fridriha Hegela. Za početnike u hegelovskim lekturama možda je najbolji pristup da u filozofsko apstraktno uđemo preko konkretnih slika, pesama, pop-kulture ili privatnih anegdota. Kleova grafika je takav ulaz. Ona vizuelizuje tenziju između želje za priznanjem i straha od poniženja, između želje da drugi vidi našu veličinu i panike da će nas drugi nadmašiti. Upravo ta tenzija čini osnovu Hegelove dijalektike sluge i gospodara. Ali pre nego što zagazimo u filozofsku analizu, zadržimo se još malo na ovoj slici.
Kle ju je napravio na početku dvadesetog veka, kada su evropske monarhije, naizgled moćne, zapravo stajale na tankom ledu. Njegovi „gospoda“ su goli jer su ogoljeni od tradicije, simbolike i autoriteta; oni su jednaki jer nemaju više ništa osim svoje predstave o sopstvenoj važnosti. Nema prisutne treće instance (bogova, naroda, zakona) da presudi ko je iznad. Zato nastaje smešno, ali i tragično kolebanje: svaki se klanja drugome, verujući da je onaj drugi „na višem položaju“. Tako u jednom potezu dobijamo ironiju hijerarhije i definiciju apsolutne zavisnosti od pogleda drugog. Iz ove slike prirodno izvire pitanje: šta se događa kada se dve svesti sudare, svaka tražeći priznanje, svaka spremna da uništi drugu da bi sebe potvrdila? Hegelov odgovor oblikovao je čitavu modernu misao.
Arena svesti: borba na život i smrt
U četvrtom poglavlju Fenomenologije duha Hegel prikazuje susret dve „samosvesti“ kroz dramatičnu borbu za priznanje. Pre nego što se susretnu, svaka svest sebe doživljava kao meru svih stvari; sve se meri njenim željama, osećanjima i moći. Susret je šok: odjednom postoji drugi koji polaže isto pravo na istinu. Da bi odmerile svoje snage, svesti moraju da „strepe do smrti“. Tek rizikujući sopstveni život, one mogu da potvrde svoju slobodu. Hegel u klasičnoj formulaciji piše da se odnos dve samosvesti konstituiše kroz „borbu na život i smrt“ u kojoj svaka teži uništenju druge, „jer jedino tako može da se stekne objektivna istina“². Onaj ko nije stavio život na kocku može biti priznat kao osoba, ali, dodaje Hegel, „nije stekao istinu tog priznanja kao nezavisna samosvest“².
U ovoj borbi se jedan akter, suočen sa smrću, povlači – bira goli život umesto slobode ... i postaje sluga (rob). Drugi, spreman da umre, postaje gospodar. No, pobeda gospodara je paradoksalna: on je priznat od onog koga sam prezire, čiji je pogled za njega beznačajan. Sluga, pak, kroz poraz stiče svest o sopstvenoj ograničenosti i počinje da radi. Iz poraza se rađa svest o tome da je čovek smrtnik, da nije „bog“, kako navodi jedna interpretacija: poraženi postaje svestan da „nije objektivni standard istine u svetu“³. Ovaj obrt, da poraz može biti izvor samospoznaje; uvodi nas u sledeći sloj dijalektike.
Ironični preokret: kako gospodar gubi, a sluga pronalazi sebe
Odmah po uspostavljanju poretka gospodar–sluga, Hegel ubacuje ironijsku petlju: gospodar se odriče rada. On uživa u plodovima koje sluga stvara, ali time gubi kontakt sa stvarnošću. Hegelov tekst slikovito opisuje kako je gospodar „nezavisan“ i u stvari uživa „posredstvom“ sluge: drugi radi, oblikuje svet, suočava se sa stvarima, dok gospodar samo konzumira². Sluga, prisiljen na rad, stiče discipline, veštine i snagu. „Rob oblikuje gospodarov svet svojim radom i priznaje ga kao gospodara“³, navodi jedan univerzitetski prikaz, ali u isto vreme rob kroz rad počinje da vidi svoje misli i imaginaciju materijalizovane u stvarima; njegov rad postaje ogledalo njegove kreativne moći. U tom procesu on se polako emancipuje; „rob shvata da nema fundamentalne razlike između njega i gospodara“³. Gospodar ostaje zavisan, duhovno prazniji, jer ne vidi sebe u delu drugog; sluga, suprotno, postaje svesniji sopstvene slobode.
Filozofi i teoretičari društva često ističu da je u ovoj epizodi rođena moderna ideja o preobražavajućoj snazi rada. Nije slučajno što je Karl Marks, tumačeći Fenomenologiju, video u hegelovskoj dijalektici anticipaciju klasne borbe: proleter (sluga) stvara materijalni svet, a buržuazija (gospodar) ga parazitira. Ali u hegelovskom okruženju sluga nije večni rob; on kroz rad i strah prevazilazi svoju podređenost i postiže sopstvenu slobodu, makar samo unutar sopstvene svesti. Moderni komentatori ističu da je Hegel ovde opisao prve korake do „obostrane samosvesti“ u kojoj obe strane priznaju zavisnost i time ukidaju asimetriju⁴. Bez uzajamnog priznanja, ni gospodar ni sluga ne mogu biti istinski slobodni.
Odjeci dijalektike: od fabrike do postkolonijalne rane
Pitanje rada u hegelovskoj priči otvara put ka istorijsko-materijalističkim tumačenjima. Marks je u Ekonomsko-filozofskim rukopisima prepoznao da rad prevazilazi sredstvo preživljavanja, već je i modus ljudskog samoostvarenja. Problem kapitalizma je što rad postaje otuđen; radnik ne prepoznaje sebe u proizvodu, jer mu ga poslodavac oduzima. Kod Hegela, međutim, rad je upravo ono što oslobađa roba: kroz oblikovanje materije on stiče moć nad prirodom i nad sobom. U tome vidimo koren radničkih i antikolonijalnih pobuna. Franc Fanon, psihoanalitičar i antikolonijalni teoretičar, primenio je hegelovsku dijalektiku na odnose kolonizatora i kolonizovanog. U delu Crna koža, bele maske Fanon pokazuje kako kolonizovani subjekat internalizuje pogled evropskog gospodara i gubi sopstveni identitet. Otpor, bilo kroz nasilje, rad ili kulturu; postaje način da se uspostavi sloboda.
Psihoanalitičar Žak Lakan, o kome smo govorili u jednom kraćem blogu ranije, takođe se poziva na dijalektiku gospodara i roba kako bi objasnio formiranje subjekta kroz Želju Drugog. Za njega gospodar predstavlja simbol zakona i jezika; sluga je nesvesni subjekt koji preuzima tu strukturu i kroz analiziranje je transformiše. Žil Delez i Feliks Gatari, pak, kritikuju hegelovsku dijalektiku, tvrdeći da borba ne mora nužno biti binarna; umesto borbe između gospodara i roba, oni nude sliku „rizoma“ - mreže bez centra, gde se uloge stalno menjaju. Ipak, i oni priznaju da je hegelovska priča i dalje duboko ukorenjena u našim predstavama o moći.
Digitalni presto i algoritamski bič
Ako likovi Paula Klea izgledaju kao da su zalutali iz nekog kabineta karikatura, njihove uloge se danas mogu pronaći u najbanalnijim okruženjima. U radnoj svakodnevici doživljavamo mini-dijalektike: šef i zaposleni, profesor i student, roditelj i dete, influenser i pratilac. U digitalnom dobu borba za priznanje dobija nove maske. Društvene mreže pretvaraju „lajk“ u valutu priznanja. Influenser izgleda kao gospodar pažnje, ali je potpuno zavisan od algoritamskog pogleda i klikova „sluge“. Pratilac, u potrazi za samopotvrdom, ulaže vreme i emocije u tuđi sadržaj. Paradoksalno, „gospodari“ digitalnog sveta gube slobodu jer moraju da održavaju sliku moći, dok „sluge“ kroz komentare i memove ponekad preuzimaju moć narativa. Dijagnoza iz Fenomenologije ostaje aktuelna: bez uzajamnog priznanja nema autentične komunikacije, a svako ostaje rob slike koju želi da održi.
Ova dinamika se preliva i u politiku. Populistički lideri igraju ulogu gospodara; nude jednostavne identitete i zahtevaju lojalnost. Građani, u želji za stabilnošću, prihvataju ulogu sluge. Ipak, kroz proteste, radničke štrajkove i društvene pokrete, sluge se organizuju, uzvraćaju i traže novo priznanje. Hegel bi rekao da se duh kreće kroz istoriju upravo preko takvih konflikata, „jer je drugačije nemoguće postići obostrano priznanje“⁴.
Sintetički ritam pokornosti: Depeche Mode u igri moći
Osamdesetih godina prošlog veka, britanski elektro-pop bend Depeche Mode dao je hegelovskoj terminologiji erotski i ironičan obrt pesmom „Gospodar i sluga“ (Master and Servant). Muzički kritičar portala PopMatters ističe da je to bila pesma „eksplicitno o BDSM-u, tema koju bend obrađuje i tekstualno i zvučno punim žarom“⁵. Dok industrijski ritmovi i pucanje bičeva sugerišu disciplinu i kontrolu, tekst igra dvostruku igru: „It’s a lot like life / This play between the sheets / With you on top and me underneath / Forget all about equality“⁵. Prevod ne mora biti doslovan da bi se osetila ironija: „Igra između čaršava je vrlo nalik životu; ti gore, ja dole, zaboravi na jednakost“. Na površini, pesma romantizuje igre dominacije i pokoravanja; u pozadini, upućuje na svakodnevne asimetrije moći, od spavaće sobe do kancelarije. Autor teksta primećuje da su provokativni stihovi zapravo „paravan“, jer je bendu važnija bila muzička perfekcija i kopiranje debelog bas zvuka hita „Relax“⁵. Uprkos tome, pesma je zazvučala kao komentar na doba Margaret Tačer u Britaniji u kojem su autoritet, disciplina i izrabljivanje bili ispod sjajne površine konzumerizma.
Uključivanje pesme grupe Depeche Mode u razgovor o Hegelu možda deluje neobično, ali ona osvetljava koliko je imaginarij gospodara i sluge ušao u popularnu kulturu. Neko će reći da bend nema nikakve veze sa filozofijom; ali upravo činjenica da termin „gospodar“ evocira igre moći govori o tome koliko su hegelovski motivi propali u masovnu svest, često bez svesnog pozivanja na njih. Pesma se može čitati i kao parodija na Hegelov patos borbe na život i smrt: ovde se igra ne vodi do smrti, već do zadovoljstva; subverzivni BDSM shvaćen društveno, a ne seksualno kod Depeche Mode poručuje da se moć i pokoravanje mogu transformisati u igru uzajamnog pristanka. Time se otvara pitanje: da li možemo prevazići dijalektiku gospodara i sluge kroz ironiju i igru, ili samo potvrđujemo njenu sveprisutnost?
Povratak pred ogledalo: car je go, i klanja se
Vratimo se Kleovoj grafici. Dva gologlava lika, oba uvijena u istu pozu servilnosti, predstavljaju dvostruku iluziju. Oni misle da je drugi jači i zato se klanjaju, što rezultuje situacijom u kojoj niko nema realnu moć. U hegelovskoj dijalektici ovo stanje bi bilo pre borbe; to je trenutak latentne napetosti koji može dovesti do eksplozije ili do smeha. U svakodnevnom životu često ostajemo zarobljeni u takvim šemama: pretpostavljamo da je „onaj drugi“ bolji, pametniji, lepši ili da ima više uticaja. Na radnom sastanku ljudi govore ono što misle da šef želi da čuje; na društvenim mrežama pravimo slike koje misle da publika očekuje. Tako svi igramo uloge sluge, a verujemo da se klanjamo gospodarima. Još gore, ponekad se klanjamo jedni drugima i niko ne sme da kaže da je car go.
Hegelova dijalektika sadrži u sebi hrabrost. Ona nas podseća da priznanje nije beskonačan niz lažnih komplimenata, nego rizik. Treba nam hrabrost da pogledamo drugoga kao sebi ravnog, da ne potcenjujemo ni precenjujemo njegove moći, da napustimo igre predomišljanja. Borba za priznanje može biti destruktivna, ali može biti i oslobađajuća ako se preoblikuje u dijalog. Na primer, kada umetnik objavi delo, rizikuje kritiku i odbijanje. Ali samo kroz taj susret sa Drugim (čitajući, komentarišući) umetnost postaje društvena. Isto važi i za nauku, politiku, ljubav. Uvek postoji trenutak kada se susreću dve svesti, kada svaka mora da „stavi svoj život na kocku“ u širem smislu, da izađe iz sebe i prizna drugoga². Bez tog rizika nema razvoja.
Sloboda kao uzajamni pogled
Dijalektika gospodara i sluge, bez obzira da li je čitamo u originalnom hegelovskom kontekstu, marksističkoj kritici, postkolonijalnoj analizi ili pop-pesmi, ostaje izazov za razumevanje odnosa moći i identiteta. Hegel je smatrao da sloboda nije dato stanje, već rezultat istorijskih borbi, kompromisa i rada. Gospodar se čini slobodan, ali je zarobljen zavisnošću od tuđeg priznanja; sluga se čini porobljen, ali radom stiče unutrašnju slobodu. Tek kada oba aktera shvate da nisu apsolutni, kada priznaju međuzavisnost, otvara se mogućnost uzajamne samosvesti⁴.
Za početnika u filozofiji, priča o gospodaru i sluzi je često prvi susret sa dijalektikom. Zbog toga je važno prevesti je na savremeni jezik, pronaći je u umetnosti, muzici, politici. Kleova grafika nas uči da moć i poniznost ponekad stoje maskirani jedno pored drugog, da se figure vlasti mogu ogoliti i postati predmet satire. Depeche Mode nas podseća da je dinamika moći prisutna i u intimnim igrama, da granica između uživanja i dominacije zavisi od pristanka. A Hegel nas podseća da bez rada, bez straha i bez priznanja drugih, nema istinske slobode.
Možda je najveća pouka hegelovske parabole to da biti slobodan znači biti sposoban da promenimo perspektivu, da u drugome prepoznamo deo sebe i da u radu na svetu prepoznamo sebe kao kreativno biće. U vremenu u kojem su svi opsednuti time da budu „gospodari“- gospodar sopstvenog brenda, vreme, tela; Hegel nas poziva da razmislimo šta nas zaista oslobađa. Je li to status bez rada i odgovornosti, ili upravo rad koji nas povezuje sa svetom? Da li nas broj pratilaca pretvara u gospodara, ili nas čini još zavisnijim od tuđe pažnje? Odgovori nisu jednostavni, ali jedno je sigurno: bez obostranog priznanja i spremnosti da se preuzme rizik komunikacije, ostajemo zarobljeni u Kleovoj slici: dva čoveka, oba misle da je drugi iznad, oba robovi sopstvene iluzije.
Literatura i izvori:
„Paul Klee“ (odlomak o grafici na wikipediji naslovljen kao „Zwei Männer, einander in höherer Stellung vermutend, begegnen sich“).
G. V. F. Hegel ,Fenomenologija duha. II izdanje. Beograd: Dereta, 2024. ISBN 978-86-6457-505-8.
Central College, „Hegel’s Master-Slave Dialectic: the search for self-consciousness“ („Hegelova dijalektika Gospodar-Rob: potraga za samosvešću“).
Internet enciklopedija filozofije Stanford, „Hegel: Social and Political Thought“ („Hegel: Društvena i politička misao“).
Ej Džej Ramirez, „Depeche Mode - ‘Master and Servant’“ (PopMatters, 20. novembar 2009).
Comments
Post a Comment