U čast prirode

Ponekad želim da nisam pročitao nijednu knjigu.

Da nikad nisam otvorio nijednu novinu,

i da nisam čuo za televiziju.

Da nikad nisam video nijedan grad

i da nikad nisam čuo za reči kao što su:

„politika”, „bog”, „crkva”, „kultura”, „tradicija”, „ideologija”,

„pornografija” .

Da iz velike šume muzike nikad nisam izašao i da mi je ceo svet zauvek ostao Čudo,

kojem se niti klanjam niti istim vladam, već u njemu samo postojim i čudački činim čudilo.

Svaka životinja, svaka biljka i svako drvo bili bi moji prijatelji;

i ja bih bio njihov prijatelj.

Svaki užas bi se onda na meni slomio, kao talas o stenu,

i pred licem lepote svaka bi zver stala i izgubila se u tišini.

I ja kada bih plakao, svaku moju suzu nosila bi reka i stvarala jednu novu veliku reku a kada bih se smejao;

svaki moj osmeh nosili bi vetrovi i ptice u daleke gore,

i velike planine bi odjeknule moje pravo ime koje nijedan ljudski jezik ne poznaje.

I ja više ne bih bio čovek

nego Čudak u Čudu.

Vladimir Tomić, Razneseni Svemir 

(Oblak Kaktusa)

7. Avgust 2020,

Beograd. Posvećeno Milenku Čoloviću.