 |
| Fotografija majke migrantkinje tokom Velike depresije, 1936. Dorothea Lange, izvor slike wikimedia commons |
Pre nekoliko meseci, sasvim spontano, otkrio sam pesmu Photograph Micka Harvey-a. Ne znam da li je bio trenutak, raspoloženje ili nešto u njenom melanholičnom tonu, ali zadržala me je. Podstakla me je da razmišljam o fotografiji ne samo kao o slici uhvaćenog trenutka, već i o njenoj dubljoj, filozofskoj dimenziji. Šta fotografija zaista jeste? Kako je doživljavamo? Može li slika prošlog trenutka biti nešto više od pukog vizuelnog zapisa?
Ta pitanja su me dovela do Camera Lucida, Svetle komore Rolana Barta, knjige koja nema monotoni akademski ton, već sadrži intimu tvorca, jer autor unosi svoj unutrašnji život i nostalgiju u ovo delo. Bart, jedan od ključnih teoretičara književnosti i semiotike 20. veka, u ovom delu ne analizira fotografiju kao kulturni fenomen, već kao lično iskustvo, prožeto sećanjem, gubitkom i prolaznošću. Njegova razmišljanja nisu suvo teorijska, već potiču iz sopstvene boli, iz pokušaja da kroz fotografiju sačuva uspomenu na majku koja je preminula.
Ta pitanja su me dovela do Camera Lucida, Svetle komore Rolana Barta, knjige koja nema monotoni akademski ton, već sadrži intimu tvorca, jer autor unosi svoj unutrašnji život i nostalgiju u ovo delo. Bart, jedan od ključnih teoretičara književnosti i semiotike 20. veka, u ovom delu ne analizira fotografiju kao kulturni fenomen, već kao lično iskustvo, prožeto sećanjem, gubitkom i prolaznošću. Njegova razmišljanja nisu suvo teorijska, već potiču iz sopstvene boli, iz pokušaja da kroz fotografiju sačuva uspomenu na majku koja je preminula.
 |
| Dete sa flašom vina, fotografija, Henri Cartier-Bresson, 1954. izvor slike: wikimedia commons |
Bart započinje knjigu postavljanjem fundamentalnog pitanja: šta je to što fotografiju čini jedinstvenom u odnosu na druge oblike reprezentacije, poput slikarstva, filma ili književnosti? Njegov zaključak je da je fotografija neponovljivo vezana za stvarnost na način na koji nijedan drugi medij nije. Fotografija ne može postojati bez svog referenta, ona nije slika fikcije, već dokaz da je nešto zaista bilo. Ova ideja sažeta je u njegovoj poznatoj frazi to je bilo (ça a été), kojom opisuje neizbežnu vezu između fotografije i prošlosti. Svaka fotografija svedočanstvo je nečega što je u trenutku snimanja postojalo pred objektivom, ali u trenutku posmatranja više ne postoji u istom obliku.
 |
| Fotografija čoveka koji skače preko bare u Parizu, njegov odraz u vodi hvata se u savršenom trenutku. Snimljena u sekundi pre nego što se stopalo spusti i razbije odraz, izvros liek wikimedia commons |
Posebno značajan doprinos Svetle komore Bart daje kroz distinkciju između dva osnovna načina na koja doživljavamo fotografije: studium i punctum. Studium je opšti kulturni i intelektualni interes koji možemo imati prema nekoj fotografiji. On se odnosi na njenu kompoziciju, temu, tehničku izvedbu ili istorijski kontekst. Studium je ono što nam omogućava da racionalno analiziramo i interpretiramo fotografiju, ali ne uključuje duboko emotivno angažovanje. Punctum, s druge strane, predstavlja onaj nepredvidivi, lični detalj koji nas „ubada“ i izaziva trenutnu, nesvesnu reakciju. Punctum nije univerzalan. Ono što jednog posmatrača pogađa, drugog može potpuno ostaviti ravnodušnim. To može biti način na koji svetlost pada na nečije lice, neobičan izraz očiju ili nešto sasvim obično, ali na neki način uznemirujuće. Bartova analiza punctuma unosi subjektivnost u teoriju fotografije, ukazujući na to da značenje slike ne leži samo u njenom sadržaju, već i u odnosu koji posmatrač razvija prema njoj.
 |
| Man Ray – "Le Violon d'Ingres" (1924), izvor slike wikimedia commons |
Specifičnost Bartove terminologije leži u etimološkom izboru reči studium i punctum, koje preuzima iz latinskog jezika kako bi preciznije objasnio ovu razliku. Studium dolazi iz latinskog studere, što znači „posvetiti se nečemu“, „biti zainteresovan“, „marljivo proučavati“. U antičkom latinskom kontekstu, studium je označavalo intelektualni trud, ali bez strasti ili dubljeg emocionalnog angažmana. Bart ga koristi kako bi opisao način na koji većina ljudi doživljava fotografije, kao objekte kulturnog interesovanja, ali ne i intimne afektivnosti. Suprotno tome, punctum dolazi iz latinskog pungere, što znači „ubosti“, „probadati“, „napraviti rupu“. Ova reč nosi višeznačnu simboliku. Punctum je rana, probod, ali i tačka, oznaka na slici koja iznenada probija svest posmatrača i emotivno ga pogađa. Bart koristi ovaj termin jer mu nijedna reč iz francuskog jezika nije mogla precizno preneti taj osećaj iznenadnog emotivnog udara koji dolazi iz nesvesnog.
 |
| Camera Lucida, izvor slike: wikimedia commons |
Naziv Camera Lucida, koji je Rolan Bart odabrao za svoju knjigu, nije slučajan i nosi višeslojno značenje. Etimološki i istorijski, termin Camera Lucida dolazi iz latinskog i može se prevesti kao „svetla komora“ ili „svetla soba“. Međutim, njegovo značenje u kontekstu Bartove knjige nije tako jednostavno i zahteva dublje razumevanje. Prvobitno, Camera Lucida naziv je za optički uređaj koji je korišćen u 19. veku kao pomoć pri crtanju i precrtavanju. Ovaj instrument, koji je patentirao fizičar Vilijam Hajd Volaston 1807. godine, omogućavao je umetnicima da vide reflektovanu sliku predmeta na papiru kako bi je lakše precrtali. U suštini, Camera Lucida bila je alatka koja je omogućavala precizniju reprezentaciju stvarnosti, nudeći umetniku neku vrstu iluzorne dvostruke slike, onu realnog sveta i onu koju je trebalo preneti na papir.
Ovo je zanimljivo u kontekstu Bartove knjige jer on fotografiju vidi ne samo kao sredstvo za beleženje stvarnosti, već i kao iluziju prošlog trenutka. Kao što je optički uređaj Camera Lucida omogućavao umetnicima da prenesu realnost na papir, tako fotografija prenosi realnost u svoj zamrznuti vizuelni zapis. Međutim, kao što Bart pokazuje u svojoj knjizi, ta prenesena realnost nikada nije potpuna. Ona je istovremeno prisutna i odsutna, stvarna i iluzorna. Fotografija nije samo slika prošlosti, već i memento mori, podsetnik na prolaznost, dokaz da ono što gledamo više nije deo sadašnjosti.
 |
| Fotografija palog vojnika, Robert Kapa, izvor slike: izvor slikw wikimedia commons. |
Bartova Svetla komora nije knjiga o tome kako da razumemo fotografiju. Ona je knjiga o tome kako da razumemo sebe dok je gledamo. Fotografija nije samo alat za beleženje realnosti, već i alat gubitka. Ona ne može da vrati prošlost, već samo da potvrdi njenu smrt. Ako smo mi danas opsednuti fotografisanjem više nego ikada, zar to ne znači da smo postali još svesniji prolaznosti, još uplašeniji pred ništavilom? U svetu u kojem su slike svuda oko nas, da li smo postali imuni na njihovu moć ili smo, naprotiv, postali zarobljenici pokušaja da zamrznemo trenutke koji nam stalno izmiču?
.jpg) |
| Fotografija Čarli Čaplina tokom šetnje iz filma Trump, izvor slike wikimedia commons. |
Ono što Bart ne kaže direktno, ali što proizilazi iz njegovog tumačenja, jeste da fotografija otkriva našu nemoć pred vremenom. Ona nije tu da nam pruži utehu, već da nam otvori ranu. Kada gledamo stare fotografije, mi ne samo da ih tumačimo, već ih i osećamo. U njima vidimo ne samo prošlost, već i njen kraj. To je ono što punctum čini tako moćnim. On nije samo detalj na slici, već iznenadni udar sopstvene prolaznosti.
Bart nas suočava s pitanjem koje je staro koliko i sama ljudska egzistencija. Da li fotografije čuvaju tragove našeg postojanja ili su one samo podsetnici da je svaki uhvaćeni trenutak već nepovratno iza nas?
Literatura i izvori
1. Bart, Rolan. Svetla komora: Beleška o fotografiji. Prevod: Slavica Miletić. Beograd: Kulturni centar Beograda, 2019.
2. An Introduction to the Structural Analysis of Narrative
Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment