Plava presa i An Awesome Wave: alt-J u laboratoriji za beton
|
| Slika: Laboratorija zvuka, Enter Carpion |
Postoji jedna čudna vrsta mira koji nastaje tek kada buka pređe određenu granicu. Godine 2012. i 2013. moj život je imao zvučnu kulisu hidrauličnih presa i drobilica, kao i mnogih drugih uređaja i mašina. Radio sam tada u laboratoriji za ispitivanje građevinskih materijala. Presa na kojoj su pucale betonske kocke bila je plava, ogromna, hladna, ali meni neobično umirujuća. Nije me toliko umarala mehanika; lom betona, vibracija mašine koliko ljudi oko nje: terenski haos, ogovaranja, sitne hijerarhije. Mašina je bila jasna, dosledna – ljudi nisu.
Moj radni dan bio je podeljen na tri dela: boravak u laboratoriji, terenski rad po gradilištima i tiši deo za računarom, uz baze podataka i tehničke prevode. To je bio posao egzaktnosti: mere, paskali, njutni, tačke pucanja. A ja sam, po svojoj prirodi, neko ko loše pamti cifre. Tačnu udaljenost Sunca od Zemlje pročitao sam hiljadu puta i hiljadu puta zaboravio. Ali unutrašnju dinamiku fuzije u zvezdinom jezgru, način na koji vodonik prelazi u helijum i vraća nam svetlost; to mogu da prizovem u svako doba. Pamtim suštine i procese, ne brojeve.
Negde između plave prese, buke laboratorije i tišine ekrana pronašao sam zvučni zaklon: album An Awesome Wave benda alt-J. Na prvi pogled još jedan „indie“ album prijatan za uho. Ispod površine, međutim, nalazila se gusta intertekstualna mreža: nasilje, silovanje, rat, film, književnost. Dok je jedan svet oko mene pucao pod pritiskom, drugi je u slušalicama pokušavao da estetizuje isti taj pritisak.
Album me je paradoksalno smirivao. Nije mi sklanjao pogled sa užasa već ga je precizno uokviravao. U laboratoriji gde su betonske kocke pucale do kontrolisanog loma, alt-J su radili nešto slično ljudskom iskustvu: dovodili su ga do granice izdržljivosti, ali u obliku pesme.
Fitzpleasure i Tralala: pesme o Padu
Centralna tačka albuma, u to vreme, za mene je bila numera „Fitzpleasure“. Težak, kotrljajući bas, ritam koji deluje kao da se vuče po asfaltu, uvodni delovi koji zvuče kao neki arhaični ritual pre nego što sintetički udar krene da razlaže sve pred sobom. Prvi put sam je slušao dok sam čekao rezultate testa čvrstoće betona. Dok je broj na monitoru rastao, a uzorak ulazio u fazu pucanja, taj zvuk mi je delovao istovremeno i drevno i krajnje savremeno.
Tek kasnije sam otkrio odakle ta pesma zapravo dolazi. „Fitzpleasure“ nije nikakva apstraktna mračna igra rečima, već muzička adaptacija jednog od zloglasnih poglavlja američke književnosti 20. veka – priče o Tralali iz romana Poslednje skretanje za Bruklin (Last Exit to Brooklyn) Hjuberta Selbija.
Selbijev roman (1964) je sirova anatomija američkog urbanog dna: siromašni, obespravljeni, radnici, alkoholičari, prostitutke, huligani. Nema „lepe“ proze, nema navodnika, nema uljane naracije; tekst ide kao niz udara, kao džez improvizacija koja se pretvara u lom. Priča o Tralali prati prostitutku koja u svetu bez nade pokušava da se dočepa makar nekakve moći – makar iluzije da vlada bar sopstvenim telom.
Kraj te priče je gotovo neizdrživ: grupno silovanje na parkiralištu, scena toliko surova da većina ljudi instinktivno poželi da zatvori knjigu. Nasilnici na kraju posežu i za drškom metle – detalj koji Selbi ne izostavlja, baš kao ni alt-J. U stihovima „Tra-la-la, in your snatch fits pleasure, broom-shaped pleasure…“ sakriven je eho tog trenutka u kojem telo prestaje da bude telo, a čovek prestaje da bude čovek.
Roman je kasnije ekranizovan u filmu Poslednje skretanje za Bruklin (1989), u režiji Ulija Edela, sa Dženifer Džejson Li kao Tralalom. Film ekstremno verno prenosi Selbijev pakao na ekran, ali „Fitzpleasure“ radi nešto drugo: ne prikazuje nasilje, već njegov odjek.
Spot za „Fitzpleasure“, u režiji Emila Sornina, ne rekonstruiše silovanje, što bi bilo još jedno re-eksploatisanje žrtve – nego prikazuje deformisane, groteskne likove, kao da su ispali iz noćne more nekog slikara koji nam prikazuje ono najgore u ljudima. Lica se rastežu, tela se uvijaju u nemoguće forme, kao da je sam moralni poredak sveta bio polomljen. Gledao sam betonske kocke kako pucaju pod pritiskom prese, a u glavi mi je ostajao taj isti motiv: forma koja ne izdržava, struktura koja ne može da ponese ono što je na nju svaljeno.
Taro: Robert Kapa, Gerda i kratki vek hrabrosti
Druga tačka albuma koja mi se urezala u iskustvo laboratorije je pesma „Taro“. Ako „Fitzpleasure“ govori o uništenju tela, „Taro“ govori o tome šta ostaje od života kada telo nestane – o trenutku smrti kao mogućnosti susreta.
Pesma je posvećena ratnom fotografu Robertu Kapi i njegovoj partnerki i koleginici Gerdi Taro. Njihova zajednička biografija je skoro kao mit: mađarski Jevrejin rođen kao Endre Erne Fridman, koji postaje simbol ratne fotografije, i fotografkinja koja gine u Španiji 1937. godine, pregažena tenkom dok dokumentuje povlačenje republikanaca.
Kapa nastavlja dalje: Španski građanski rat, Kina, Drugi svetski rat, iskrcavanje na Normandiju. Njegove fotografije sa plaže Omaha – serija koja je kasnije dobila naziv „Veličanstvena jedanaestorica“ (The Magnificent Eleven) – zrnaste su, mutne, drhtave. Tehnički gledano, „loše“ fotografije. Ali upravo ta nesavršenost je postala mera istine o Danu D: zamućen kadar je verno svedočanstvo o nečijoj drhtavoj ruci u vodi do grla.
Te scene su mi se vraćale dok sam u laboratoriji gledao brojke na displeju prese, kako rastu do trenutka loma. Tehničar u meni mogao je da kaže: „podaci nisu čisti“, ali pisac u meni je razumeo da je istina često baš tamo gde se forma raspada.
„Taro“ se bavi Kapinom smrću u Indokini 1954. godine – izlaskom iz džipa, pokušajem da se priđe bliže koloni vojnika, nagaznom minom, telom koje se otvara. U tekstu pesme, međutim, taj eksplozivni trenutak je opisan nežno, gotovo kao ljubavno pismo. Alt-J tretiraju smrt ne kao kraj, već kao tunel ka GerdI. Muzika je energična, gotovo slavljenička, kao da peva o ponovnom susretu, a ne o amputaciji noge u blatu.
U pozadini svega ovoga stoje i Kapine knjige i biografije: autobiografija Blago izvan fokusa (Slightly Out of Focus), u kojoj Kapa, između ostalog, opisuje kako svesno nije fotografisao koncentracione logore jer je osećao da svaka nova slika užasa smanjuje ukupni efekat, i biografija Aleksa Keršoa o njegovom životu, čiji se naslov može prevesti kao Krv i šampanjac: život i doba Roberta Kape (Blood and Champagne: The Life and Times of Robert Capa). Sve to čini okvir u kojem „Taro“ funkcioniše kao mala, kondenzovana elegija za dvoje ljudi koji su rat pretvorili u vizuelni dokument.
Matilda, Leon i Bloodflood: arhitektura emocija
Treći stub albuma za mene je pesma „Matilda“. Ona je mekša, filmičnija, ali ne i manje mračna. Direktna je posveta filmu Leon: profesionalac (Léon: The Professional) Luka Besona, priči o profesionalnom ubici i devojčici koja uči da preživi u svetu koji je već dugo bez moralnog centra.
Stih „This is from Matilda“ – poruka koju Leon, kroz bombu, ostavlja korumpiranom policajcu Stansfildu – u filmu je trenutak osvete. U pesmi, taj isti motiv postaje nežna balada. Alt-J istu situaciju uokviruju drugačije: umesto eksplozije granate, dobijamo eksploziju tihe, prigušene emocije.
Dok sam hodao po gradilištima, među stubovima, armaturom i oplatom, „Matilda“ je bila jedan od onih trenutaka toplote. U svetu u kome se sve meri u klasama novca, betona i rokovima, taj odnos između Leona i Matilde podseća nas na to da i u najgrubljim strukturama postoji nešto krhko što pokušava da opstane.
Tu je i „Bloodflood“, pesma koja spaja fiziologiju straha i urbanu paniku. „Flood of blood“ – nalet krvi, srce koje ubrzava, telo koje se sprema za „bori se ili beži“. Ritam te pesme savršeno se poklapao sa mojim korakom dok sam se vraćao sa posla, anesteziran od buke dana. Tekst govori o napetosti, o napadu panike, ali muzika pravi neku vrstu mehura oko slušaoca.
Na albumu se stalno ponavlja isti obrazac: film, roman, biografija, ratna fotografija; sve to ulazi u pesme, ali nikada kao puka ilustracija. Uvek kao materijal za novu arhitekturu emocije.
Posle talasa: šta ostaje posle prese
Danas, više od decenije kasnije, kada pustim An Awesome Wave, ne sećam se više tačnih brojeva, marke betona, niti konkretnih uzoraka. Sećam se plave prese, metalnog škripanja, krhotina koje ostaju nakon loma. Sećam se i toga da mi je često više smetao žamor kolega, prvokacije, „ljudska buka“, nego sama mehanika mašina.
Album je bio moj tihi sagovornik. U prostoru gde se materija dovodi do tačke pucanja da bi se izmerila njena nosivost, alt-J su mi pokazivali šta se dešava kada se do iste tačke dovede ljudsko iskustvo.
Selbijev roman Poslednje skretanje za Bruklin je artikulisao užas jezikom; Robert Kapa je hvatao trenutak raspada kroz objektiv; alt-J su to pretvarali u pesme koje istovremeno bole i smiruju. Meni je tada zadatak bio „samo“ da lomim beton i pratim krive napona, ali slušajući ovaj album imao sam utisak da sam priključen na širi sistem: da posmatram kako se kroz umetnost obrađuje ono što inače ostaje neartikulisan šum – strah, nasilje, gubitak, višak bola.
Možda baš zato album koji je pun smrti i nasilja nije delovao depresivno, već stabilizujuće. Ne zato što ublažava ono o čemu govori, već zato što ga jasno pokazuje muzikom. Kao kada prvo put vidite precizan dijagram sile koja lomi neko telo: ništa u realnosti nije postalo manje opasno, ali je odjednom razumljivije.
Beton se u prese stiska dok ne pukne. Ljudske priče u književnosti, fotografiji i muzici stiskaju se do iste te tačke. Ono što ostaje posle loma – bilo da je to krhotina betona, zrnasta fotografija sa Dana D, ili glas koji peva o Tralali – nije uteha, nego nešto drugo: jasan, neizbežan oblik istine.
Reference i preporučena literatura / filmografija
- Hjubert Selbi: Poslednje skretanje za Bruklin (Last Exit to Brooklyn). Srpsko izdanje: Laguna, Beograd, 2012, prevod Aleksandar Petrović.
- Poslednje skretanje za Bruklin (1989), film, režija: Uli Edel.
- Robert Kapa: Blago izvan fokusa (Slightly Out of Focus).
- Aleks Keršo: Krv i šampanjac: život i doba Roberta Kape (Blood and Champagne: The Life and Times of Robert Capa).
- Leon: profesionalac (Léon: The Professional, 1994), film, režija: L. Beson.
- alt-J: An Awesome Wave (2012), m. album.
Comments
Post a Comment