Oblak Kaktusa

Slika mrtvih valova i luka, inspirisana pesmom od Rata do rata, benda Atomsko Sklonište, digitalna izrada po instrukcijama za DALL-e „Ostaće nam samo Te betonske ruke I mrtva mora Bez valova i luke” Iz pesme "Od rata do rata", grupe Atomsko Sklonište Kada govorimo o transhumanizmu i njegovim težnjama da prevaziđe granice ljudskog bića, otvara se duboko filozofsko pitanje: šta zapravo znači biti čovek i da li tehnološki napredak može ili treba da zameni suštinske elemente ljudskog iskustva? Transhumanisti i tehnokrate često pronalaze svoje inspiracije u velikim filozofskim imenima i idealima, ali u toj svojevrsnoj inspiraciji umeju duboko da pogreše, promašujući suštinu onoga što ta učenja zapravo prenose. Među njima, Niče je jedno od imena koje se neretko i nepromišljeno koristi kao opravdanje za njihove snove o nadčoveku koji će, uz pomoć veštačke inteligencije, neuroloških implantata i genetskih modifikacija, nadmašiti sopstvene prirodne kapacitete i živeti bez bola i patnj...

    Izvor slike: wikimedia commons  Kada sam, kao srednjoškolac, bio polaznik jedne naučno-istraživačke stanice, tamo su me prvobitno prihvatili kao člana ne zbog mog školskog uspeha, nego zbog rada koji sam im u to vreme poslao, a koji se zvao:  Zloupotreba nauke tokom dvadesetog veka. Sada, dvadeset godina nakon toga, osim što opet imam potrebu da pišem o ovoj temi, smatram da imam i neku vrstu dužnosti da upozorim one koji ovo čitaju na razne opasnosti, zamke i iskušenja koje čekaju sve nas, posebno mlađe generacije u 21. veku.  U prvom delu „Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja” , ukazao sam na to kako se ljudi vezuju za svoja uverenja i stavove kao da su nerazdvojivi delovi njihovog identiteta. Ta rigidnost se, kako sam tada naveo, može posmatrati kao neka vrsta mentalne zarobljenosti, gde pojedinac odbija da preispita ili menja svoje stavove. Ovaj otpor promeni, simbolički prikazan kroz Ničeovu zmiju koja umire ako ne odbaci svoju kožu, duboko je uk...

simbol filozofskog kamena Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela čak i u originalu, obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno" ; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou p...

Nedavno, kolega s posla podsetio me na knjigu Erazma Roterdamskog, imenu koje odjekuje kroz vekove, a često je obavijeno plaštom ironije i satire. Kada bi se svet posmatrao kao ogromno pozorište, Erazmo bi bio onaj posmatrač koji, s osmehom u uglu usana, primećuje detalje koje drugi ignorišu. Njegovo delo, Pohvala ludosti , napisano na samom početku šesnaestog veka- nije običan pamflet namenjen zabavi, već ogledalo u kojem možemo sagledati grotesku društva, religije, politike, ideologije i same ljudske prirode. Erazmo je bio jedan od onih istinozboraca koji se usuđuju da se rugaju stvarima koje se uobičajeno ne dovode u pitanje, a Pohvala ludosti je njegov način da, uz smeh i šalu, postavi teška pitanja. Šta je Ludost ? U Erazmovom delu, ona nije samo karakter, već oličenje onoga što čini život živim.  „Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne liči na ludost?“  (1)  Ludost je ta ko...

Blejkov divlji cvet, digitalna obrada, Lili Bluz --Videti svet u zrnu peska i nebo u divljem cvetu, Držati beskonačnost na dlanu ruke I večnost u jednom satu.-- Vilijam Blejk Svet u kojem živimo nije onakav kakvim ga doživljavamo. Ovo nije poetska metafora niti nagađanje, već empirijski zaključak koji potvrđuju neuronauka, kvantna biologija kao i drevna mistična učenja. Naš perceptivni aparat nije sposoban da uhvati celu realnost – ne vidimo ultraljubičasto zračenje, ne čujemo infrazvuk, ne osećamo elektromagnetna polja onako kako ptice osećaju pravac Zemljinog magnetnog polja. Ali problem nije samo u tome što nam nedostaju čula za određene spektre realnosti – problem je što čak i ono što možemo percipirati, mozak i ceo naš organizam dodatno filtrira, sužava i oblikuje u ono što možemo konceptualno obraditi. Organ koji zovemo mozak je poput previše brižnog roditelja-  kao da zna šta je najbolje za nas, pa nam ne pokazuje sve. Ono što nazivamo "realnošću" nije objektivna rea...

„ Zmija koja nije u stanju da odbaci svoju kožu, mora da umre. Isto tako i umovi, koji su sprečeni da menjaju svoja mišljenja; prestaju da budu umovi." Fridrih Niče (1844-1900) Mnogo puta do sada susreo sam se sa ljudima koji se ponašaju kao da su njihovi stavovi delovi njihovog tela, na isti način kao da se radi o ruci, nozi, koži. Ukoliko se proba uticati na njihov stav na način da se, možda, promeni ili modifikuje, oni se počnu ponašati kao da se time vrši direktan napad ne samo na njihovu ličnost, već kao da im se time oduzima i bukvalno seče, dere neki deo njihovog tela koji je prirodno tu. Ova rigidnost se u psihološkom smislu može tumačiti na više načina, a o tome postoje i brojna, starija i novija naučna istraživanja koja se povezuju sa, na primer: autoritarnim sklopom ličnosti; ali u ovom tekstu neću se osvrtati na te naučne, psihološke interpretacije. U Ničeovom citatu koji sam priložio na početku, primer zmije nije tek slučajno naveden, jer se ista ovde pojavljuje kao ...

  Kamen Ničea, Švajcarska Surlej „ Volim onog ko svog Boga kaštiguje, zato što voli svog boga: jer on od gneva svog boga mora propasti; na taj način on rado ide preko mosta. ” Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra Sadržaj: Uvod: Prvi susret (zmija, samoća i sestra od tetke) „Smrt Boga“: Šta je Niče zapravo sahranio? Zaratustra: Pesnik, prorok i alter-ego u potrazi za ušima koje čuju Natčovek (Übermensch): Između vizije i tri velike zablude Literatura i izvori  Uvod: Prvi susret (zmija, samoća i sestra od tetke) Veče je kasnih devedesetih, jedno od onih letnjih na izdisaju kada se vazduh zgusne od mirisa pečenih, leskovačih crvenih paprika i tihe sete. Ja sam na prekretnici, onoj maloj maturi posle osmog razreda, klinac u čijoj glavi još uvek odjekuju magijski realizam i stogodišnja sudbina porodice Buendija. Nedeljama nisam prestajao da mislim o Markesovom romanu Sto godina Sam...