Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Svet u kojem živimo nije onakav kakvim ga doživljavamo. Ovo nije poetska metafora niti nagađanje, već empirijski zaključak koji u mnogome potvrđuju neuronauka, kvantna biologija kao i drevna mhermetička učenja.
Naš perceptivni aparat nije sposoban da uhvati celu realnost – ne vidimo ultraljubičasto zračenje, ne čujemo infrazvuk, ne osećamo elektromagnetna polja onako kako ptice osećaju pravac Zemljinog magnetnog polja. Ali problem nije samo u tome što nam nedostaju čula za određene spektre realnosti – problem je što čak i ono što možemo percipirati, mozak i ceo naš organizam dodatno filtrira, sužava i oblikuje u ono što možemo konceptualno obraditi.
Organ koji zovemo mozak je poput previše brižnog roditelja- kao da zna šta je najbolje za nas, pa nam ne pokazuje sve. Ono što nazivamo "realnošću" nije objektivna realnost, već operativni model realnosti – neka vrsta korisničkog interfejsa koji nam omogućava da se krećemo kroz svet bez preopterećenja. Informacije koje dolaze do svesti nisu reprezentacija onoga što je stvarno tamo, već interpretacija - svedena, selektovana i često izobličena verzija.
Ali šta se dešava kada se taj filter isključi? Kada ga nešto zaobiđe? Kada ga nešto poremeti?
Psihoaktivne supstance su samo jedan od načina da se taj filter oslabi – ali nisu jedini. Mistici i filozofi vekovima su razvijali različite metode za proširenje percepcije – meditacija, lucidni snovi, ekstremna fizička iskustva, stanja transa, spontani uvidi, pa čak i određene neurološke promene mogu otvoriti vrata proširenoj percepciji.
Oldos Haksli, poznat po svom delu Vrata percepcije, nije bio neuronaučnik, ali je imao sposobnost da razmišlja izvan konvencionalnih okvira. Oslanjajući se na istraživanja britanskog filozofa i neuronaučnika Čarlsa Dodsvorta Broda, tvrdio je da mozak nije uređaj koji stvara svest, već filter koji ograničava koliko realnosti nam je dostupno u svakom trenutku.
Mozak se, dakle, ponaša kao strogi vratar noćnog kluba – pušta samo informacije koje ne remete iluziju stabilnosti realnosti. Sve ostalo ostaje napolju, na kiši.
Moderni neuronaučnici danas potvrđuju ono što su mistici znali vekovima – da ljudska percepcija funkcioniše kroz Default Mode Network (DMN), mrežu u mozgu koja reguliše unutrašnji dijalog, osećaj identiteta i filtriranje podataka. Kada je DMN aktivan, realnost izgleda stabilno, predvidljivo, poznato. Kada se on isključi – bilo kroz duboku meditaciju, bilo kroz psihoaktivna iskustva – percepcija postaje fluidnija, direktnija, manje ograničena uobičajenim konceptima.
Ovo nije gola teorija, eksperimenti sa Psilocibin-supstancompokazali su da on značajno smanjuje aktivnost DMN-a, omogućavajući mozgu da povezuje informacije na način koji nije moguć u svakodnevnom stanju svesti. U tom stanju, granice između subjekta i objekta se brišu, a percepcija postaje manje hijerarhijska i linearnija.
Ali ovde dolazimo do ključne tačke – da li percepcija zavisi samo od mozga?
Redukcionistički pristup nauci često podrazumeva da je mozak primarni centar svesti. Ali šta ako je percepcija složeniji proces, u koji je uključeno celo telo?
Neuronauka danas priznaje da crevni nervni sistem (ENS), poznat kao "drugi mozak", ima više neurona nego kičmena moždina i da aktivno učestvuje u regulaciji emocija i percepcije. Nije ni čudo što često kažemo da nešto "osećamo u stomaku" – jer naše crevne bakterije proizvode čak 90% serotonina, neurotransmitera odgovornog za osećaj blagostanja. Ako je naš drugi mozak u crevima, onda nije ni čudo što se neke životne odluke donose iz stomaka, a ne iz glave.
Osim toga, srce nije samo pumpa – ima sopstveni neuronski sistem koji može direktno uticati na percepciju i stanje svesti. Naučnici iz oblasti neurokardiologije tvrde da srce šalje signale mozgu koji mogu promeniti način na koji obrađujemo informacije, i da postoji nešto što bi se moglo nazvati "svesnošću srca".
Ako uzmemo u obzir da mozak, srce, creva i verovatno i drugi aspekti tela aktivno učestvuju u percepciji, onda se nameće pitanje – šta se dešava kada promenimo energetski i biološki balans celog organizma?
Ovo nas dovodi do nečega što je Karlos Kastaneda tvrdio u svojim knjigama – da ljudska percepcija nije samo filtrirana, već aktivno manipulisana. Njegov učitelj Don Huan govorio je o "predatorima", nevidljivim entitetima koji se hrane ljudskom energijom i ograničavaju svest na uske okvire svakodnevnog života o čemu sam više pisao u Grabljivim umovima.
Predatori baroka, digitalna obrada, Lili Bluz
Kastaneda je tvrdio da se percepcija može "pomaknuti", ali ne samo kroz rad mozga – već kroz promenu energetskog stanja celokupnog bića.
Ovo može delovati kao mistična spekulacija, ali savremena kvantna biologija istražuje mogućnost da svest nije lokalizovana isključivo u mozgu, već da se prostire kroz celokupno elektromagnetno polje tela. Postoje hipoteze da čak i ćelijske strukture učestvuju u perceptivnim procesima, što bi značilo da percepcija nije zatvoren sistem, već deo šireg spektra interakcija sa okruženjem.
I tu dolazimo do Artura Klarka, koji je napisao: "Svaka dovoljno napredna tehnologija ne može se razlikovati od magije." Ako tehnologija može stvoriti iluziju, kako znamo da već nismo u nekoj vrsti iluzije?
Važno je naglasiti da niko ne propagira drogiranje, kako bi fanatici i slaboumni mogli da protumače ovaj tekst. Suština nije u tome da se konzumiraju psihoaktivne supstance da bi se "videla istina". Suština je u tome da shvatimo da način na koji opažamo svet nije jedini mogući način.
Ako su Haksli, Kastaneda, Hofman i mnogi drugi istraživači u pravu, onda je ono što mi nazivamo realnošću samo jedan segment mnogo složenijeg sistema postojanja.
Ostaje pitanje – da li želimo da zadržimo filter ili da pokušamo da vidimo iza njega?
I još važnije – ako uspemo da vidimo više, hoćemo li uopšte razumeti ono što se otkriva?
Vladislav Šlevinski, slika iz krakovskog nacionalnog muzeja, wikimedia commons
Preporuke literature i izvori iz mojih prethodnih blogova:
U sumrak ćemo poći Možda daleko od svih Sami kroz oblačni odsjaj Možda i blizu svih onih ljudi što ih nikada videli nismo A uvek su tu kraj svih onih prozora obojenih čekanjem i slutnjama Možda ćemo videti srebrne mostove i zlatni grad koji se sakrio duboko ispod maglene planine Možda ćemo obilaziti oko svih onih kuća u kojima se skrivaju napuštena deca Igraju žmurke u čast nadolazeće noći Čupaju žbunje i lišća I zovu nas "Čudaci" Svaki autobus postaće bus-čekanja Na vazda besciljnom putu večitog svetskog kretanja Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Fotografija: Milica More Milovanović 22. 2. 2023 I Одлазићемо на мостове Да посматрамо људе, И ужурбане Аутомобиле који одлазе на Места која се не померају И не могу побећи- Крајње бесмислено. Хиљаду прича Радничке класе Коју на овом свету Може да утеши једино музика И град под светлом Младог месеца Заједно као велики Хор воде кораке у Рита...
U tvom pogledu je Vudstok 69 Na tvom licu je zaštitni znak starca svih vremena Kada te učiteljica pita kakve su prave u prirodi ti joj kažeš da su krive Dok hodaš ostavljaš za sobom tragove neodsvirane pesme koje neznalački prelaze prolaznici Oni ne znaju da muziku ne stvaraju instrumenti U tvom društvu su beskućnice, zmajevi i fabrički radnici S njima praviš žurke i ostale svečanosti gde nestaju vođe, idoli i pratioci novih moda Uzimaš afričku masku i noge od zemlje i kamenja da se vratiš u postojbine Divljana IIII-jeee! IIII-jee III-jee! III-jee više nisu reči One su sada tvoja Boja! Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa), posvećeno Luki B. Beograd, 17. 10. 2021, 20: 37
Nisi sama Ti si moja sestra i moj najbolji prijatelj Ovo je tvoja pesma Pesma onih koji su prijatelji drveća, šuma i velikih mora nad kojima sija Mesec koji ništa ne traži Stare slike tvoje dečje radosti nisu izgubljene I tvoja krila nikada nisu bila slomljena Niti će ih iko ikada moći oteti U tvom plesu je skrivena žar-ptica Tvoji koraci prate ritam tajnog grada Koji se krije iza svakog žbuna iza svake kuće i svakog prozora U imenu koje sam ti nekad poklonio i smislio za tebe je ime zvezde koja pada na lica putnika da im osvetli put Da povede u preporod i povratak radosti Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa), posvećeno Marijani, Tajni grad, Hajdučki rastanak , 8. 11. 2021.
Коментари
Постави коментар