Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Svet u kojem živimo nije onakav kakvim ga doživljavamo. Ovo nije poetska metafora niti nagađanje, već empirijski zaključak koji u mnogome potvrđuju neuronauka, kvantna biologija kao i drevna mhermetička učenja.
Naš perceptivni aparat nije sposoban da uhvati celu realnost – ne vidimo ultraljubičasto zračenje, ne čujemo infrazvuk, ne osećamo elektromagnetna polja onako kako ptice osećaju pravac Zemljinog magnetnog polja. Ali problem nije samo u tome što nam nedostaju čula za određene spektre realnosti – problem je što čak i ono što možemo percipirati, mozak i ceo naš organizam dodatno filtrira, sužava i oblikuje u ono što možemo konceptualno obraditi.
Organ koji zovemo mozak je poput previše brižnog roditelja- kao da zna šta je najbolje za nas, pa nam ne pokazuje sve. Ono što nazivamo "realnošću" nije objektivna realnost, već operativni model realnosti – neka vrsta korisničkog interfejsa koji nam omogućava da se krećemo kroz svet bez preopterećenja. Informacije koje dolaze do svesti nisu reprezentacija onoga što je stvarno tamo, već interpretacija - svedena, selektovana i često izobličena verzija.
Ali šta se dešava kada se taj filter isključi? Kada ga nešto zaobiđe? Kada ga nešto poremeti?
Psihoaktivne supstance su samo jedan od načina da se taj filter oslabi – ali nisu jedini. Mistici i filozofi vekovima su razvijali različite metode za proširenje percepcije – meditacija, lucidni snovi, ekstremna fizička iskustva, stanja transa, spontani uvidi, pa čak i određene neurološke promene mogu otvoriti vrata proširenoj percepciji.
Oldos Haksli, poznat po svom delu Vrata percepcije, nije bio neuronaučnik, ali je imao sposobnost da razmišlja izvan konvencionalnih okvira. Oslanjajući se na istraživanja britanskog filozofa i neuronaučnika Čarlsa Dodsvorta Broda, tvrdio je da mozak nije uređaj koji stvara svest, već filter koji ograničava koliko realnosti nam je dostupno u svakom trenutku.
Mozak se, dakle, ponaša kao strogi vratar noćnog kluba – pušta samo informacije koje ne remete iluziju stabilnosti realnosti. Sve ostalo ostaje napolju, na kiši.
Moderni neuronaučnici danas potvrđuju ono što su mistici znali vekovima – da ljudska percepcija funkcioniše kroz Default Mode Network (DMN), mrežu u mozgu koja reguliše unutrašnji dijalog, osećaj identiteta i filtriranje podataka. Kada je DMN aktivan, realnost izgleda stabilno, predvidljivo, poznato. Kada se on isključi – bilo kroz duboku meditaciju, bilo kroz psihoaktivna iskustva – percepcija postaje fluidnija, direktnija, manje ograničena uobičajenim konceptima.
Ovo nije gola teorija, eksperimenti sa Psilocibin-supstancompokazali su da on značajno smanjuje aktivnost DMN-a, omogućavajući mozgu da povezuje informacije na način koji nije moguć u svakodnevnom stanju svesti. U tom stanju, granice između subjekta i objekta se brišu, a percepcija postaje manje hijerarhijska i linearnija.
Ali ovde dolazimo do ključne tačke – da li percepcija zavisi samo od mozga?
Redukcionistički pristup nauci često podrazumeva da je mozak primarni centar svesti. Ali šta ako je percepcija složeniji proces, u koji je uključeno celo telo?
Neuronauka danas priznaje da crevni nervni sistem (ENS), poznat kao "drugi mozak", ima više neurona nego kičmena moždina i da aktivno učestvuje u regulaciji emocija i percepcije. Nije ni čudo što često kažemo da nešto "osećamo u stomaku" – jer naše crevne bakterije proizvode čak 90% serotonina, neurotransmitera odgovornog za osećaj blagostanja. Ako je naš drugi mozak u crevima, onda nije ni čudo što se neke životne odluke donose iz stomaka, a ne iz glave.
Osim toga, srce nije samo pumpa – ima sopstveni neuronski sistem koji može direktno uticati na percepciju i stanje svesti. Naučnici iz oblasti neurokardiologije tvrde da srce šalje signale mozgu koji mogu promeniti način na koji obrađujemo informacije, i da postoji nešto što bi se moglo nazvati "svesnošću srca".
Ako uzmemo u obzir da mozak, srce, creva i verovatno i drugi aspekti tela aktivno učestvuju u percepciji, onda se nameće pitanje – šta se dešava kada promenimo energetski i biološki balans celog organizma?
Ovo nas dovodi do nečega što je Karlos Kastaneda tvrdio u svojim knjigama – da ljudska percepcija nije samo filtrirana, već aktivno manipulisana. Njegov učitelj Don Huan govorio je o "predatorima", nevidljivim entitetima koji se hrane ljudskom energijom i ograničavaju svest na uske okvire svakodnevnog života o čemu sam više pisao u Grabljivim umovima.
Predatori baroka, digitalna obrada, Lili Bluz
Kastaneda je tvrdio da se percepcija može "pomaknuti", ali ne samo kroz rad mozga – već kroz promenu energetskog stanja celokupnog bića.
Ovo može delovati kao mistična spekulacija, ali savremena kvantna biologija istražuje mogućnost da svest nije lokalizovana isključivo u mozgu, već da se prostire kroz celokupno elektromagnetno polje tela. Postoje hipoteze da čak i ćelijske strukture učestvuju u perceptivnim procesima, što bi značilo da percepcija nije zatvoren sistem, već deo šireg spektra interakcija sa okruženjem.
I tu dolazimo do Artura Klarka, koji je napisao: "Svaka dovoljno napredna tehnologija ne može se razlikovati od magije." Ako tehnologija može stvoriti iluziju, kako znamo da već nismo u nekoj vrsti iluzije?
Važno je naglasiti da niko ne propagira drogiranje, kako bi fanatici i slaboumni mogli da protumače ovaj tekst. Suština nije u tome da se konzumiraju psihoaktivne supstance da bi se "videla istina". Suština je u tome da shvatimo da način na koji opažamo svet nije jedini mogući način.
Ako su Haksli, Kastaneda, Hofman i mnogi drugi istraživači u pravu, onda je ono što mi nazivamo realnošću samo jedan segment mnogo složenijeg sistema postojanja.
Ostaje pitanje – da li želimo da zadržimo filter ili da pokušamo da vidimo iza njega?
I još važnije – ako uspemo da vidimo više, hoćemo li uopšte razumeti ono što se otkriva?
Vladislav Šlevinski, slika iz krakovskog nacionalnog muzeja, wikimedia commons
Preporuke literature i izvori iz mojih prethodnih blogova:
Filipino Lipi, konfrontacija Apostola Pavla i Petra sa Simonom Magom, izvor slike: wikimedia commos Priča „Simon Čudotvorac“ iz zbirke Enciklopedija mrtvih Danila Kiša priča je o sukobu ideja, o sudaru vere i sumnje, o ljudskoj težnji da spozna istinu izvan granica nasledne, obavezujuće istine. Kiš, majstor literarne preciznosti, u Simona ugrađuje sve ljudske kontradikcije – radoznalost i opsenarstvo, slobodu i greh, filozofiju i akrobaciju. Njegova pojava, s minđušom u obliku zmije koja guta sopstveni rep, postavlja nas pred pitanje: da li je svet večno zarobljen u ciklusu stvaranja i uništenja, vere i obmane? Simon, lutalica i čudotvorac, javlja se na „prašnjavim putovima koji presecaju Samariju“ (1) sedamnaest godina posle smrti Isusa Nazarećanina. Njegov izgled već nosi naznaku mita: „Jedno mu je oko bilo veće od drugog, što je davalo njegovom licu pomalo sarkastičan izraz.“ (2) U levom uvu nosi minđušu uroborosa, simbola beskonačnog ciklusa, dok se opasuje lanenim konopcem...
Hampstead Heath with a Rainbow, John Constable (1776-1837) Srce zaigra kada ugledam Dugu na nebu tkanu; Tako je bilo kada je moj život počinjao; Tako je sada kada sam muškarac: Neka bude tako i kada postanem star, Ili nek mrem! Dete je otac Deteta; I moći ću da poželim da moji Dani Vezani budu svaki sa svakim, prirodnom pobožnošću. Vilijam Vordsvort (1770 – 1850) Prepevao i preveo Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa 28. 5. 2023. My heart leaps up when I behold A rainbow in the sky: So was it when my life began; So is it now I am a man; So be it when I shall grow old, Or let me die! The Child is father of the Man; And I could wish my days to be Bound each to each by natural piety. William Wordsworth
Scena iz filma Mreža, izvor slike wikimedia commons Generacije naših roditelja, ali i mi, koji smo gledali dobre filmove, sigurno se sećaju čuvenog filma Mreža (Network) iz 1976. godine, u kojem se izgovara rečenica: „Svet je jedna velika korporacija.” (1) Danas ta rečenica odjekuje kao proročanstvo, posebno u vremenu kada ideologije, nekadašnji stubovi društvenog sistema, izgledaju kao prazne ljušture, alati za mobilizaciju masa radi prolaznih interesa. Često u medijima čujemo optužbe na račun pojedinaca, uz etikete poput „ fašista” ili „nacista” . Ipak, ti isti mediji, koji su tokom pandemije kovid-ludila bez pardona ignorisali glasove naučnika i stručnjaka čiji stavovi nisu bili u skladu sa zvaničnim narativom; nisu pokazali spremnost na stvarnu raspravu. Umesto toga, etikete su često korišćene kao sredstvo diskreditacije. Nedavno sam naišao na članak u kojem je Ilon Mask optužen za podršku neonacističkoj partiji iz Nemačke iako u stvarnosti verovatno nije reč ni o kakvim neonaci...
_-_Hampstead_Heath_with_a_Rainbow_-_N01275_-_National_Gallery.jpg)
Коментари
Постави коментар