Pohvala ludosti: Erazmo Roterdamski za savremeni svet

Nedavno, kolega s posla podsetio me na knjigu Erazma Roterdamskog, imenu koje odjekuje kroz vekove, a često je obavijeno plaštom ironije i satire. Kada bi se svet posmatrao kao ogromno pozorište, Erazmo bi bio onaj posmatrač koji, s osmehom u uglu usana, primećuje detalje koje drugi ignorišu. Njegovo delo, Pohvala ludosti, napisano na samom početku šesnaestog veka- nije običan pamflet namenjen zabavi, već ogledalo u kojem možemo sagledati grotesku društva, religije, politike, ideologije i same ljudske prirode.

Erazmo je bio jedan od onih istinozboraca koji se usuđuju da se rugaju stvarima koje se uobičajeno ne dovode u pitanje, a Pohvala ludosti je njegov način da, uz smeh i šalu, postavi teška pitanja.

Šta je Ludost? U Erazmovom delu, ona nije samo karakter, već oličenje onoga što čini život živim. 

„Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne liči na ludost?“ (1) 

Ludost je ta koja omogućava da se prijateljstva sklapaju i održavaju, i ona je jedina sila koja može zavarati razum da uživa u stvarima koje bi, pod hladnim svetlom mudrosti, izgledale besmislene. Zamislite to kao tehnologiju današnjice – društvene mreže, na primer, koje grade mostove između ljudi kroz filtere i smešne GIF-ove. Smejemo se, divimo se, klikćemo „sviđa mi se“ bez razmišljanja – zar to nije moderni izraz Erazmove ludosti? Sve deluje fino dok ne promislimo i zapitamo se šta se zaista krije ispod površine savršeno stilizovanih života naših prijatelja na mrežama.

Za Erazma, biti mudar znači biti zarobljen između težnje za apsolutnim znanjem i nesreće koju ta težnja nosi. „Zamislite mudraca,“ piše on, 

„koji je svoje detinjstvo i mladost proveo nad knjigama i najbolji deo života upropastio u neprospavanim noćima, brigama i znoju i koji u kasnijem životu nije okusio ni trunke veselja... Ali zar je važno kad tako umre čovek koji nikada nije ni živeo!“ (2)

U savremenom kontekstu, ovo možemo uporediti s ljudima koji neumorno prate vesti i analize, dok istovremeno osećaju težinu post-istine – onog trenutka kada više nije važno šta je istina, već ko ima glasniji mikrofon i atraktivniju priču. Znanje postaje apsurd kada ga nadmaši ironija, a u toj ironiji, Erazmova Ludost nalazi plodno tlo.

Erazmo, dok satirično oslikava mudrace koji se trude da obuzdaju svoje nagone i savladaju prirodu, zapaža da se upravo kroz ludost čovek najviše približava sebi. 

„Pitam vas, u ime besmrtnih bogova, da li je uopšte neko srećniji od one vrste ljudi koje svet naziva glupacima, ludacima, budaletinama i prostacima?“ (3)

Zapitaće Erazmo, jasno aludirajući na to da je, bez obzira na društvene norme, ludost ona koja donosi zadovoljstvo i mir, dok mudrost često vodi u nemir i nezadovoljstvo. Kada pogledamo moderno društvo, to su trenuci kada isključimo računare, telefone i aplikacije za produktivnost i jednostavno igramo društvene igre sa prijateljima, gledamo filmove o superherojima ili se izgubimo u glupavim TikTok video klipovima. Znamo da to nema "pravu" vrednost, ali nam pruža ono što intelektualna rasprava ne može – trenutak radosti.

Erazmo takođe oštro kritikuje težnju čoveka ka nauci i znanju koja, kako kaže, često donose više štete nego koristi:

„Ali mi oštroumni mudrijaši opet prigovaraju. Tako je, kažu oni, čoveku data osobita sposobnost da poznaje nauku i umetnost, pomoću kojih umom nadoknađuje ono što mu je priroda uskratila... I nauka se, dakle, uvukla u ljudski život s ostalim nevoljama, a potiče iz istog onog izvora iz koga potiče sve što je rđavo u životu.“ (4)

Pohvala ludosti osim što predstavlja oštru kritiku društva, ona  i razotkriva suštinu čoveka. U delu gde piše: 

„Ako bi neko glumcu koji na sceni igra svoju ulogu pokušao da skine masku i da gledaocima pokaže njegovo pravo, prirodno lice, zar ne bi time poremetio ceo komad?“, (5)

Erazmo nam otkriva da je život sam po sebi predstava, a da su uloge koje igramo često nužno prividne. Današnje maske su digitalne – naše profile na mrežama, naše dopisivanje sa samjlijima koje mogu sakrivati pravu emociju. Da li je, dakle, mudro skidati te maske i razotkrivati stvarnost, ili je bolje uživati u igri, svestan da je obmana deo ljudske prirode?

I ne zaboravimo najvažniji deo: kako dolazimo na ovaj svet. Erazmo se sa smeškom podseća muškog organa, aludirajući na „ludost“ koja vodi do stvaranja novog života. Jer šta je drugo nego čista ludost i impuls koji pokreće tu igru života?

„Zar bi priroda, koja je tako marljivo bdela nad muvama, biljem i cvećem, zaspala baš nad čovekom, da bi mu tako bila potrebna nauka koju je Teut, ogorčeni neprijatelj ljudskoga roda, izmislio samo zato da bi ga uništio?“ (6)

Satir i seljačka porodica, izvor slike wikimedia commons

Ono što Erazmo u ovom delu postiže nije samo duhovitost, već i duboka kritika težnji društva ka racionalizmu i konformizmu. On poziva čitaoca da preispita svoje ideale i prizna da ludost nije nešto što treba potisnuti, već nešto što treba privatiti kao neodvojiv deo života. 

Erazmo Roterdamski ostaje relevantan jer kroz svoju ironiju i jednostavnu istinu, donosi poruku koja nas sve dotiče: mudrost bez radosti vodi ka promašaju, dok ludost, makar i na trenutak, donosi ispunjenost. I zato, dok čitamo Pohvalu ludosti, ne možemo da ne primetimo osmeh autora – osmeh koji poziva da se zapitamo, gde se tačno nalazi granica između mudrosti i ludosti? I možda je odgovor upravo tamo gde Erazmo pokazuje prstom, skriven iza maske smeha.

Literatura:


1. Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, prevod: Darinka Nevenić-Grabovac, izdavač: Edicija, Novi Banovci, 2022. ISBN: 978-86-81962-55-8. (1, 2....6.)


2. Vladimir Tomić, Raznesni Svemir, Oblak Kaktusa, 2023:
Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija? (Deo drugi)

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: