Bolnica

 

U dolinama palih voda diže se magla naših glava od prozora

Mi stojimo jedni na drugima

Mi smo pisma koja nikada i nikome nisu poslata

Ne umemo da govorimo

Ne možemo da se razumemo

Mi smo kod Velikog zida usred ničega...

sumrak viđen sa Ade, Beograd, 2019. Foto V.T. 


Vladimir Tomić  Razneseni svemir (Oblak Kaktusa), Leskovac, 5. avgust, 2019. 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Iluzija čvrste ruke: ili kako diktatura uništava državu

Слика
Video link: Quo Vadis, scena sa Neronom na YouTube-u Piše: Vladimir Tomić   Postoji jedan film o Neronu koji me je, možda baš zbog jedne scene, više nego mnoge velike knjige o vlasti, tiraniji i ljudskom strahu, inspirisao da razmišljam o ovoj temi. Naziv sam, naravno, opet bio zaboravio, kao što često zaboravimo naslov nečega, a zapamtimo samo prizor koji nas je jednom pogodio, ali film je Quo Vadis , onaj stari film sa Peterom Ustinovom kao Neronom. U njemu postoji scena u kojoj svi dvorski savetnici, senatori, ljudi oko cara, moraju da hvale Nerona, odnosno njegovu glupu, patetičnu, samoljubivu poeziju, kao da prisustvuju rađanju nečeg genijalnog. Nije tu reč o poeziji, jer ona je ovde samo povod. Prava tema je strah, jer ko ne pohvali, ko pogrešno zaćuti, ko ne pogodi izraz lica - lako može završiti pod rukom dželata. Jedan od njih, Petronije, ne general, kako mi je ostalo u sećanju, nego čovek ukusa, dvoranin, arbitar elegancije, ipak je dovoljno prom...
Pročitaj više»

Borba Borislava Pekića protiv fanatizma

Слика
Ežen Delkroa, Fanatici Tangiera, izvor slike wikimedia commons. Piše: Vladimir Tomić  U zbirci priča Novi Jerusalim Borislava Pekića vidi se njegovo golemo, studiozno poznavanje evropske istorije koje je on književno uobličio i pustio mašti na volju. Možda grešim, jer nisam do sada sve njegove knjige pročitao, ali iz onih koje jesam svuda se pojavljuje jedan tako ljudski, psihološki fenomen zbog kojeg Pekića hvata jeza. Taj fenomen je ljudski fanatizam, koji ako duboko analiziramo i meditativno promislimo u kontekstu društvene istorije, uzrok je možda i najvećih zlih dela počinjenih nad drugima. Nigde Pekić ne propušta da uoči ovaj fanatizam, bez obzira da li je to ideološki ili religiozni fanatizam; ali ne samo ta dva nego i fanatizam u ljudskom stvaralaštvu - u bavljenju stvarima kao što su umetnost ili nauka ili čak dosadnim administrativnim re...
Pročitaj više»

Krv, dim i istina: Poetika Milice Stojanović

Слика
Piše: Vladimir Tomić „Sumnjaj. / Slušaj. / Kopaj. / Rovari po sebi.” Tako počinje Hleba i cigara! i već u tim prvim imperativima Milica Stojanović uspostavlja temperaturu cele zbirke. Ovde se silazi u sopstvenu utrobu, raskopava se po živcu, po stidu, po besu, po onome što je ostalo zakopano pod tuđim glasovima, porodičnim talogom, lošim ljubavima i društvenim pozama. Pesma traži da se ide do kraja, čak i kada od tog kopanja „od tebe ništa ne ostane”. U paru sa „Kopačima”, pesma „Zatrpavači” otvara i drugu putanju, onu samoponištavanja, zatrpavanja sopstva, gaženja po sebi, života u tuđim predstavama. Između te dve komande, „kopaj” i „zatrpaj”, razvija se osnovna drama knjige. U tom prostoru samoraskopavanja stoji i jedna od najjačih autopoetičkih pesama zbirke, „Zvali su me kurac na biciklu”. Tu Milica Stojanović skuplja čitavu buvljak-književnost tuđih imenovanja, tuđa poređenja, tuđe procene i tuđu needukovanu „stručnost”, pa ih okreće protiv njih samih. „Zovu me Srpski...
Pročitaj više»