Oblak Kaktusa

Slika: Magnus Enckell – Pietà – A II 1088 – Finska nacionalna galerija Nauči da oprostiš vetru što je odneo tvoja pisma pre nego što si ih pročitao. Nauči da oprostiš reci što nije znala da izgovori tvoje ime kad si tonuo. Jer mir ne dolazi u maču, niti u jeziku koji reže, već u tišini između dva pogleda koji se nisu ubili. Oprosti satu koji je stao tačno kad si odlučio da voliš. Oprosti ogledalu što te nije prepoznalo kada si se vratio iz noći. Mir je pesak ispod noktiju dece koja se više ne igraju rata. Mir je glas u pustinji koji šapuće: „Još uvek si tu.“ Nauči da oprostiš rukama što su drhtale kada su trebale da grle. Očima koje su izbegle tvoje. Srcu koje se zatvorilo dok si kucao. Jer oproštaj nije slabost. To je zakopavanje oružja u sopstveno meso i čekanje da iznikne cveće. A ako ne nikne, ne brini. Možda će neko sutra pokupiti tvoje seme i zasaditi ga u svet koji još ne zna šta je mir.  Vladimir Tomić  Iz Ciklusa Petrihor

Igni probatur aurum, virtus miseria ( Zlato se proba u vatri a vrlina u nevolji ) ... Jauk grli pauk, a ja stojim između dva sunca, mlaz svetla mi u očima jak. Bože znam da svoju tarifu imaš - da pohlepa u tebi bunca, ali mi, molim te, bez nadoknade učini da i ja budem mrak Bob Dilan  Na promociji zbirke pesama „između х između“ Aleksandra Đurića, održanoj u umetničkom prostoru Beti Ford, imali smo priliku da, uz samog autora, uđemo u jednu od najsistematičnije koncipiranih pesničkih knjiga poslednjih godina, u izdanju Neosa. Govorim to sa punom svešću o značenju te reči: sistematično. Ova zbirka ne predstavlja puko okupljanje pesama, već logikom izvedena struktura koja se razvija kao mehanizam. Mehanizam čiji se zupčanici ne vide odmah, ali se njihovo delovanje oseća od prvih stihova. Zbirka je organizovana kao odbrojavanje: od pesme 70 do pesme 0. Već sam autor u predgovoru objašnjava tu odluku: „čovekovo vreme ističe“, kaže on, aludirajući na činjenicu da čitanje, kao i život, ...

  „Smrt nam se svima smeši, zato uzvratimo joj osmeh“.   Sokrat       Jednom mi je jedan poznanik, u naletu pesimizma i  zamora, rekao:  „Mi smo svi tragičari, svi ćemo umreti“.  Ta rečenica, u svojoj banalnoj istinitosti, sažima apsurdnu postavku ljudskog stanja. Rođeni smo bez pristanka, bačeni u egzistenciju čija su pravila fluidna, a ishod fiksan. Svi smo mi tragični junaci u komadu koji nismo pisali, a naš jedini pravi antagonista, jedini istinski besmrtnik na ovoj pozornici, jeste sama Smrt. U savremenom diskursu, preplavljenom onim što prepoznajemo kao „prostituciju intelekta“ - gde se i najdublje ljudske traume banalizuju i pretvaraju u lako svarljive ideološke narative; svaki pokušaj autentičnog govora o smrti deluje kao unapred izgubljena bitka. O smrti se danas ili ćuti na bolnički sterilan način, ili se o njoj govori sa neutemeljenom, propagandnom pseudo-metafizičkom pompom. Sokratov poziv na osmeh je, dakle, poziv na...

Nedavno sam imao privilegiju da u ambijentu umetničkog kafića Beti Ford predstavim publici prvu zbirku priča Damjana Pejovića, PUNK IS NOT DEAD... ВЕЧЕРАС (Namerni miks ćirilice i latinice, koji je pisac nazvao Ćirotinica na drugom mestu). Dok smo te večeri Damjan i ja, u opuštenoj atmosferi, razgovarali o njegovoj knjizi pred okupljenima, naslutio sam da držim u rukama nešto nesvakidašnje. Sada, nakon što sam zbirku pročitao od korice do korice, moji utisci su se iskristalisali. Rado ih delim iz mog ugla. Autor posmatra svet oko sebe i hrabro prenosi na papir svoje utiske, bez imalo ulepšavanja. Već u prvim pričama ove zbirke dočekali su me kratki, gotovo skicozno sažeti fragmenti, svojevrsne literarne „crtice“ koje jednim ubodom pogađaju suštinu. Ti minijaturni prozni bljeskovi ne trpe suvišne reči: stil je sveden do krajnjih granica, ponekad i grub u svojoj jednostavnosti. Ali upravo u toj ogoljenosti leži njihova snaga. Svaka rečenica udara direktno i trgne čitaoca iz uljuljkanost...

  Postoje knjige koje se pojave tiho, stanu na policu i čekaju da ih neko otkrije. A postoje i one koje u književni prostor ulaze kao proboj, rušeći vrata sopstvene intime i društvenih konvencija sa takvom silinom da je nemoguće ostati po strani. Zbirka poezije „Hleba i cigara!“ Milice Stojanović pripada ovoj drugoj, ređoj vrsti. Ova knjiga koja je pred nama, predstavlja jedan pulsirajući organizam, čiji je svaki stih nervni završetak izložen svetu bez zaštitne opne. Milica ne piše poeziju da bi je ukrašavala; ona njome dijagnostikuje, secira i, konačno, pokušava da preživi. Čitav projekat ove knjige jeste mukotrpno i beskompromisno traganje za autentičnim govorom u vremenu koje nas zaglušuje bukom ispraznih priča. Ta potraga počinje od jedinog mogućeg mesta... Od sebe! Uvodni ciklus, naslovljen gotovo kao narodska presuda, „Sve će to narod poblatiti“, postavlja dijalektiku koja će se provlačiti kroz celu zbirku. Pesme „Kopači“ i „Zatrpavači“   prevazilaze poetske iskaze, i ...

  Slobodan prepev pesme benda Depeche Mode Mnogo je toga. Mnogo, zaista mnogo. Mnogo kao... život. Igra je nova, vidiš, igra u kojoj stvarnost ima dodatak. Ti me spuštaš na kolena, tretiraš me kao psa, a mi to zovemo: gospodar i sluga. Jer ovo je mnogo nalik životu, ta igra među čaršavima: ti si gore, ja sam dole, zaboravimo na jednakost, hajde da igramo igru gospodara i sluge. Hajde da igramo gospodara i slugu. Mnogo je to nalik životu  i zato privlači. Ako prezireš taj prolazni osećaj, ako ti je muka od zabave za jednokratnu upotrebu, onda je ovo... ona prava. Vladanje je ime igre. U krevetu ili u životu, isti je obrazac. Samo što se u jednoj, na kraju dana, ispuniš. Hajde da igramo gospodara i slugu. Dođi. Hajde. Gospodar i sluga. Mnogo je toga. Mnogo, zaista mnogo. Mnogo kao ... život. I baš zato zavodljivo. Ako prezireš prazninu posle potrošnog zadovoljstva, onda je ovo ta igra. Hajde da igramo gospodara i slugu. Dođi. Hajde. Gospod...