Pišanje sa vrha sveta: Dubaji kao anti-grad

Maksa i Pišač, LB, digitalna obrada

Piše: Vladimir Tomić 

Ako postoji poslednji grad na svetu u koji bih otišao čak i kao milioner, to je Dubaji. Ne zato što mrzim sunce, more ili luksuz, nego zato što me od tog mesta hvata ona specifična, fizička odvratnost prema „civilizaciji” koja se, kad se predozira novcem, pretvara u plastičnu masku sa savršenim zubima i trulim dahom.

Jedini način da me neko natera da kročim u tu paradu kiča, taj vele-kretenizam ljudske gluposti kosmičkih razmera, bio bi da mi dodeli status neke rupe u sistemu, neku vrstu diplomatskog imuniteta nad razumom. Pa da mogu da se popnem na najvišu uber-kulu koja postoji u Dubajiju, na najviši prozor, i da tamo, sasvim otvoreno, urinam. Da, baš to: uriniranje. Ne „metaforički”, ne „u prenesenom smislu”, nego kao jedini iskreni, organski komentar na grad koji je sam po sebi jedna ogromna, preskupa uvreda za sve što je ljudsko. I da me posle toga hapse, i da mi mere kaznu u godinama, ja bih se smeškao onim ponosnim osmehom čoveka koji je bar jednom uradio nešto savršeno primereno objektu. Jer Dubaji je svet koji se razume samo kad mu odgovoriš istim jezikom, jezikom bahatosti, samo sa tačnom metom.

„Zašto?”, pitaš me. Uh. Odakle da počnem: od istorije tog grada i načina na koji je građen? Od činjenice da taj skyline nije izrastao iz rada, nego iz iscrpljivanja; ne iz zanata, nego iz sistema koji tuđe telo troši kao potrošnu robu, pa je posle baca iza kulisa, kao otpatke posle vatrometa. Znam odmah šta će se reći, uvek ista relativizatorska pesma: „Pa i kod nas je tako, pogledaj Beograd na vodi”, „Pogledaj kako se gradila Amerika”, „Pogledaj Evropu”. To obično pričaju ljudi koji nikada u životu nisu ni videli gradilište, kamoli radili u njemu, koji ne znaju razliku između „teško je” i „nečovečno je”. Ja znam, jer sam u dosadašnjem životu prošao takve poslove gde je znoj valuta. I zato znam i ovo: građevinskim radnicima je svuda teško, ali nisu svuda iste razmere ponora, ista temperatura koja jede čoveka iznutra, isti režim ćutanja, ista logika da si broj koji treba da izdrži još jednu smenu pre nego što ga zamene.

Brojgel, Vavilonska Kula

Dubaji bi neki nazvali savremenom Kulom Vavilonskom, ali to je uvreda za Vavilon. Jer čak je i ta biblijska kula, ona sa Brojgelovih platna, iako simbol ljudske oholosti, imala neku tragičnu umetničku težinu, neku arhitektonsku dramu. Ovi ovde ne zidaju da bi prkosili onom starozavetnom Bogu. Ne, njihove kule su antene za jedno sasvim drugo božanstvo.

Oni pokušavaju da dosegnu ono što u jednoj književnoj priči nazivam bogom Ružičaste Patke. Oni grade hram Bogu iz „Pink Flamingosa”. To je božanstvo apsolutnog kiča, bog fluorescentne plastike i jeftinog sjaja, bog koji ne traži molitvu ni strahopoštovanje, već samo da bude primećen po svaku cenu. To nije civilizacija koja se takmiči sa nebesima; to je civilizacija koja se takmiči sa cirkusom, gde je vrhunac prosvetljenja kad ti zlatna slavina zaslepi rožnjaču. Nije to Vavilon. To je vertikalni spomenik ljudskoj banalnosti. Da se dosegne ekran. Da se dosegne tuđi pogled. Da se dosegne ono strašno siromaštvo duha koje i dalje misli da je civilizacija zbir staklenih šiljaka koji se takmiče ko je viši, sjajniji i skuplji. U suštini, to je takmičenje taštine u disciplini „ko će skuplje da vrišti”.

Kadar iz filma Pink Flamingos (1972 

U moralnom smislu, to je grad-izlog. Sve je uglačano. Sve je glatko. Sve je bez istorije, bez patine, bez greške, bez prljavštine koja je normalna za život. Kao lice koje je previše puta peglano, pa više ne ume da se nasmeje a da ne pukne. I zato reći za to mesto da je „grad” jeste uvreda za samu reč grad. Grad je zajednica, sloj, protivrečnost, habanje i sećanje. Grad je i ružno i lepo, i bogato i siromašno, i staro i novo, ali živo. Dubaji je uglavnom mrtav, samo je LED osvetljen.

I pre nego što neko, po navici današnjeg brzopoteznog moralizma, pokuša da od ovoga napravi priču kako ja „imam nešto protiv Arapa”, grdno se vara. Moja meta nije narod. Nije jezik. Nije kultura. Nije „Istok” kao stereotip iz loših udžbenika. Moja meta je sistem i njegova scenografija, estetika novca koja se prodaje kao napredak, i taj pusti teatar moći u kome se čovek meri time koliko je sjaja nabio na fasadu. Štaviše, upravo zato što poštujem arapsku književnost i arapsko iskustvo, imam dodatni prezir prema tome kako se ogromna kultura svodi na razglednicu za bogate i na pozadinu za samoreklamu.

Posle zemljotresa u Siriji i Turskoj 2023. godine preveo sam i prepevao na srpski jezik pesmu Muhameda Al-Maguta, sirijskog pesnika, kao mali znak solidarnosti i poštovanja. Poezija je ono što ostaje kad se sruše i kuće i propagande. Link do te pesme je ovde. 

A sad, ukusi. Jer čak i kad bismo na trenutak preskočili sve političko i socijalno, ostaje ono očigledno: Dubaji je estetski zločin sa dobrim budžetom. Nema tu stila; tu ima samo ambicije koja glumi stil. Arhitektura kao drečavi brend, ne kao misao. „Wow-efekat” kao religija, a „wow” je najkraća emocija na svetu, traje kraće nego baterija na telefonu.

Pogledaj samo njihove oltare i razgledničke idole, te spomenike savremenom neukusu koji sebe naziva „budućnošću”:

Burj Khalifa, vertikalna terapija za globalni ego, dokaz da se kompleks inferiornosti može obložiti staklom i prodati kao „ponos čovečanstva”. Burj Al Arab, „jedro” koje nikad nije imalo more kao iskustvo, nego more kao pozadinu za reklamu. Atlantis na Palmi, tematski park prerušen u hotel, kič koji se ne stidi, jer mu se ne isplati da se stidi. Palm Jumeirah i „The World”, geografska plastična hirurgija, priroda kao plastelin, ekologija kao kolateralna šteta sujete. Dubai Frame, monumentalni ram bez slike, zato što si slika ti i tvoj dokaz da si bio „na pravom mestu”. Ski Dubai, skijalište u pustinji (hej, pročitaj još jednom SKIJALIŠTE u geografskoj pustinji), luksuz koji više liči na dijagnozu nego na uživanje. Dubai Mall, hram potrošnje koji glumi čudo, a zapravo je samo skupa buka. I sve te „trik” kule koje se uvijaju, lome, krive i poziraju, kao da se i same podsvesno stide onoga što predstavljaju, ali ne, to je „ikonografija”, to je „dizajn”, to je „brend”.

Dubajski ram

Nagledao sam se ljudi koji se vraćaju odatle sa identičnim rečenicama: „Brate, to mora da se vidi”, „Ne možeš da veruješ”, „Sve je ogromno”, „Sve je luksuz”. Da, ogromno je, kao bilbord. Ali bilbord nije život. Vrhunac mi je bio kad mi se kolega, još pre 10 godina, hvalio da ide tamo na medeni mesec. Medeni mesec u mestu koje izgleda kao da je projektovano za brak novca i praznine. Romantika na klimatski kontrolisanoj scenografiji, gde čak i vetar i veštačka kiša deluju kao da rade u smeni.

Najperverznije je što se sve to prodaje kao civilizacijski uspeh, kao „napredak”, kao „budućnost”. Ne. To je skyline-fetišizam, ideja da je civilizacija zbir staklenih šiljaka. Prava kultura ne raste iz visine, nego iz dubine: iz biblioteke, iz slobode govora, iz radničkih prava, iz umetnosti koja sme da bude i čudna i kritična, iz grada koji ne skriva svoje pukotine nego ih pretvara u priču.

Dubaji, naprotiv, pukotine prekriva hromom. Zato mi je ta „selendra”, da, selendra, jer duhovno možeš biti selendra i sa tri miliona stanovnika, savršen simbol anticivilizacije: civilizacije koja je zamenila etiku brendom, a estetiku veličinom.

Jer postoje mesta koja su toliko skupa da na kraju shvatiš da je jedina stvar koju tamo stvarno kupuješ jeste pravo na slepilo. Kupuješ luksuz da ne vidiš na čemu stojiš. A to je najskuplja laž na svetu. I ujedno najodvratnija.