Krv, prašina i izvetrelo pivo: Put kroz nasilje Kormaka Makartija
„Vaše su ideje užasne, a vaša srca slaba. Vaša dela sažaljenja i okrutnosti nemaju smisla, činite ih bez spokoja, kao da im se ne može odoleti. Konačno, sve se više bojite krvi. Krvi i vremena.“
Pol Valeri
Piše: Vladimir Tomić
Kažu da knjige imaju svoju sudbinu (habent sua fata libelli), ali retko kada sudbina samog fizičkog primerka knjige tako savršeno korespondira sa onim što piše između njenih korica, kao što se to desilo meni sa Makartijevim remek-delom „Krvavi meridijan“.
Sve je počelo pre oko dve godine jednom sasvim benignom, prijateljskom pozajmicom. Moj prijatelj, dosta mlađi od mene, pripadnik one vrste mladosti koja još uvek veruje da se knjige moraju čuvati kao sakralni predmeti, neokaljani i netaknuti - dao mi je svoj primerak. Uručio mi ga je sa onim specifičnim oprezom, držeći ga obema rukama, kao da mi predaje tek rođeno dete ili napunjen pištolj sa izbrušenim orozom. Obećao sam da ću paziti. Dao sam mu reč, knjišku reč.
I zaista sam pazio. Ili sam bar tako mislio, u svojoj naivnosti.
Ironija je podmukla stvar, baš kao i nasilje u ovoj knjizi; dolazi nenajavljeno i menja sve. Desilo se jednog dana kada je knjiga završila u mom rancu. U istom tom rancu, u nekoj zaboravljenoj, mračnoj pregradi, nalazila se jedna jedina limenka piva. Neko obično, jeftino pivo koje čak nisam ni planirao da popijem tog dana. Bilo je tu kao balast, kao slučajnost, kao zaboravljeni metak u cevi.
Usled nepredviđene turbulencije života: možda je to bio nagli pokret dok sam trčao za autobusom, ili sam prosto negde neoprezno udario rancem o grubi zid neke zgrade – čuo se tihi zvuk pucanja aluminijuma. Limenka je popustila pod pritiskom. Nije to bila poplava onih sveto-pisanih razmera, već podmuklo, lagano curenje, natapanje koje se širilo kao neka infekcija.
Kada sam kasnije otvorio ranac, šteta je već bila načinjena. „Krvavi meridijan“ je bio natopljen. Ne uništen, ne nečitljiv, ali trajno, nepopravljivo obeležen. Stranice, posebno onaj donji deo, upile su tečnost, nabubrile kao bolesno tkivo i, kako su se sušile, postale su krute, žute i lepljive. Onaj specifičan, kiselkasti miris ustajalog, piva uvukao se u pore papira, mešajući se sa mirisom štamparske boje.
U prvom trenutku me je preplavila griža savesti. Kako da vratim ovo onom momku koji mi je knjigu dao kao relikviju, posebno zbog toga što mi je pre davanja rekao da mu je to omiljena knjiga? Kako da objasnim ovo svetogrđe? Ali, kako sam počeo (ili nastavio) da čitam, boreći se sa stranicama koje su se lepile jedna za drugu i proizvodile onaj suvi, hrskavi zvuk pri okretanju, shvatio sam nešto bizarno. Nešto što me je nateralo da se nasmejem u sebi.
Toj knjizi je to pivo pristajalo.
„Krvavi meridijan“ nije knjiga za bele rukavice. To nije štivo za sterilne biblioteke i pažljivo okretanje stranica uz šoljicu skupog čaja. To je roman o prljavštini, o znoju koji peče oči, o osušenoj krvi ispod noktiju, o barutu koji se uvlači u pore kože i, da, o jeftinom alkoholu koji se pije u rupama na granici civilizacije pre nego što se potegne nož i nekome prereže grkljan zbog para čizama.
Dok sam listao te sada krute, blago lepljive stranice koje su škripale pod mojim prstima, imao sam osećaj da dodirujem samu teksturu Makartijevog sveta. Taj miris izvetrelog piva savršeno se mešao sa opisima salona u Teksasu, sa smradom neopranih tela Glantonove bande koja mesecima nije videla sapun, i sa onim metalnim ukusom krvi koji vam se stvori u ustima dok čitate najbrutalnije opise nasilja ikada stavljene na papir. Moja mala nezgoda je, zapravo, završila proces stvaranja atmosfere. Knjiga je postala artefakt, predmet koji je i sam preživeo neku svoju malu katastrofu.
Geneza nasilja: Gledajte dete
Da bismo razumeli zašto je ovaj roman toliko težak i zašto mu pristaju fleke od piva i krvi, moramo početi od samog početka. Makarti ne gubi vreme na duge, lepe uvode. On nas baca direktno u prirodu nasilja. Prva rečenica ne uvodi u nešto lagano, već je biblijski imperativ, naredba da svedočimo:
„Eto dečaka. Bled je i mršav, u tankoj i izlizanoj planetnoj košulji. Pali vatru za pranje sudova. Napolju su crne uzorane njive s krpicima snega i mračna šuma gde je utočište našla šačica preostalih vukova. Iako je njegov narod poznat po tesarima i kopačima bunara, otac mu je postao učitelj. Leži pijan, recituje pesnike čija su imena zaboravljena. Dečak čuči pored vatre i gleda ga.“ [1]
Mali (The Kid), naš bezimeni protagonista, rođen je u nasilju. Majka mu je umrla na porođaju, otac mu je pijanica koji citira stihove, potpuno odsutan. Već na prvim stranicama, Makarti nam postavlja tezu: nasilje nije nešto što se uči, to je nešto što jeste.
„U njemu već čuči sklonost ka bezumnom nasilju. Sva istorija prisutna je u njegovom licu, on je otac svakog čoveka i on stoji u tom hladnom mraku pognut nad pepelom ugašene vatre.“ [2]
Ovaj dečak, koji sa četrnaest godina beži od kuće da bi lutao zapadnim granicama Amerike, nije heroj. On je posuda. On je svedok. Kroz njegove oči gledamo kako se civilizacija raspada u sudaru sa primordijalnim silama pustinje. On se kreće kroz svet koji je lišen moralnog kompasa, svet u kojem je jedini zakon zakon jačeg, a jedina valuta skalp.
Pejzaž kao Demijurg: Svet bez milosti
Ono što „Krvavi meridijan“ izdvaja od bilo kog drugog vesterna (ako ga uopšte možemo tako nazvati, jer je on pre anti-vestern, ili horor smešten na divlji zapad) jeste uloga pejzaža. Priroda kod Makartija ne igra ulogu pasivne pozadine. Ona nije lepa scenografija iz kliše - vestern filma. Ona je aktivna, zlonamerna sila. Pustinja je ovde demijurg, zli tvorac koji želi da uništi ljude. Sunce je opisano kao pulsujuće, crveno oko, bolesno i opasno. Stene su oštre kao britve. Voda je ili otrovna ili je nema.
Makartijev jezik je ovde ključan. On koristi arhaičan, biblijski stil, rečenice koje se protežu preko pola stranice, spojene veznikom "i" (polisindeton), stvarajući ritam koji hipnotiše i melje. Nema znakova navoda za dijaloge, nema zareza tamo gde ih očekujete. Sve je stopljeno u jednu košmarnu viziju.
Najbolji primer ove halucinantne proze je napad Komanča na kapetana Vajta i njegovu četu filibustera. Ovo ne imitira scenu bitke nego silazi u pakao. Opis Komanča koji izlaze iz prašine je jedan od najstrašnijih:
„Već su počeli da jašu kroz grmlje, a onda su izbili na čistinu i bilo ih je na stotine i jahali su u svojevrsnoj lepezi, i svi su urlali i vrištali, jedna legija užasa na konjima, obučena u oklope od španske konjičke kože i sive tunike, sa štitovima od sirove kože [...] i jedan u fraku sa kišobranom i jedan u belim čarapama i krvavim velom venčanice i neki sa perjem ždralova na glavi ili perjanicama od bivoljih rogova i jedan u golubijem fraku sa dlakama naopako i crvenim svilenim pojasom [...] i svi su urlali na jeziku koji je zvučao kao lavež i jahali su prema nama kao četa ludih klovnova, klovnova smrti iz nekog pakla gde nema ni Boga ni đavola.“ [3]
Ovaj opis „klovnova smrti“ ruši mitove o plemenitom divljaku ili herojskoj konjici. Ovde je rat prikazan kao apsolutni haos, kao karneval ludila gde se mešaju ukradena civilizacijska odeća (venčanice, frakovi) sa iskonskim besom. Posledice ovog napada su opisane sa kliničkom preciznošću kao da ih beleži forenzičar: bebe nabijene na koplja, sodomizovani leševi, utrobe prosute po pesku. I sve to na stranicama koje su, u mom slučaju, mirisale na ustajalo pivo.
Sudija Holden: Rat kao Božanstvo
Ako je Mali naše oko u ovom svetu, Sudija Holden je njegova duša – mračna, ogromna i neuništiva. Sudija je, možda, jedan od najkompleksnijih negativaca u istoriji savremene književnosti. On je ogroman, potpuno bezdlak (kao džinovska beba ili crv), neverovatno obrazovan, govori mnoge jezike, poznaje geologiju, pravo, teologiju, hemiju.
On je taj koji spasava Glantonovu bandu (grupu lovaca na skalpove kojoj se Mali pridružuje) tako što na vrhu vulkana pravi barut od sumpora, šalitre i ljudskog urina, u sceni koja neodoljivo podseća na Miltonov „Izgubljeni raj“. Sudija je ovde kao gnostički Arhont, vladar ovog materijalnog sveta koji je po definiciji zao.
Sudijina filozofija je mizantropska jer je logična u kontekstu sveta u kojem žive. On tvrdi da moral ne postoji. Postoji samo volja. Postoji samo rat. U jednoj od svojih čuvenih propovedi oko vatre, dok banda sedi u mraku okružena neprijateljskom pustinjom, Sudija iznosi svoju opaku teologiju:
„Ljudi su rođeni za igre. Ništa drugo. Svako dete zna da je igra plemenitija od rada. Zna takođe da valjanost igre leži samo u ulogu. [...] Šta je ulog u ratu? Ulog je život sam. Nema većeg uloga i zato nema veće igre. [...] Rat je vrhunska igra jer je rat konačan, on je prisiljavanje na jedinstvo postojanja. Rat je bog.“ [4]
Sudija ne ubija samo iz zadovoljstva (iako i to radi, posebno decu, što je najmračniji lajtmotiv knjige), on ubija da bi potvrdio svoju dominaciju nad egzistencijom. On beleži u svoju knjižicu crteže biljaka, stena, artefakata, a zatim ih uništava. Zašto? Zato što, kako sam kaže:
„Šta god postoji u mom znanju bez mog pristanka, postoji bez dozvole. Samo kada budem znao sve, vladaću svime. Suverenitet pripada onome ko poseduje znanje.“ [5]
On želi da bude Bog. Ne onaj milostivi hrišćanski Bog, već specifičan Bog Starog Zaveta, Bog groma i krvi, Bog koji zahteva žrtvu. On prezire Malog ne zato što je Mali dobar (jer Mali je ubica), već zato što Mali kao da ima „zrno milosti“, neku neizrečenu rezervu prema potpunom predavanju zlu. Sudija to vidi kao slabost, kao grešku u dizajnu koju treba ispraviti.
Glantonova banda: Trgovci smrću
Središnji deo knjige prati hodočašće Glantonove bande. Oni su unajmljeni od strane meksičkih vlasti da donose skalpove Apača. Plaćeni su po glavi. Ali ubrzo, linija između Apača i bilo koga drugog sa crnom kosom nestaje. Banda počinje da masakrira mirna indijanska sela, pa meksičke seljake, pa hodočasnike. Skalp je skalp. Novac je novac.
Makarti ovde maestralno prikazuje kako kapitalizam i imperijalizam, kada se ogole do kosti, izgledaju kao čisto razbojništvo. Nema tu ideologije „širenja demokratije“ ili „civilizovanja“. Postoji samo glad. Glad za zlatom, za alkoholom, za nasiljem.
Scena masakra na reci na Koloradu, kod Yuma prelaza (u zoni ušća Gile) je kulminacija tog ludila. Nakon što su izdali lokalno pleme Juma koje im je pomoglo da pređu reku, banda biva napadnuta. Većina gine. Glanton, vođa bande, biva ubijen sekirom u glavu. Ostaju samo Mali, bivši sveštenik Tobin i Sudija.
Beg kroz pustinju koji sledi je možda najnapetiji deo knjige. Tobin moli Malog da ubije Sudiju dok ima priliku. „Ubij ga“, šapuće bivši sveštenik, prepoznajući u Sudiji samog Đavola. Ali Mali to ne čini. Okleva. I to oklevanje ga košta duše.
Poslednji ples: Večnost zla
Kraj romana je skok u vremenu. Godine su prošle. Mali je sada Čovek (The Man). Lutalica. Zapad je „osvojen“, ograde su postavljene, bizonima su kosti pobelele na suncu. Ali Sudija je i dalje tu.
Sreću se u baru u Fort Grifinu. Sudija se nije promenio. Nije ostario ni dan. I dalje je ogroman, gladak, moćan. On sedi sa Malim i kaže mu da su svi drugi razočarali, ali da ga je Mali najviše razočarao jer se nije potpuno predao plesu rata.
Ono što sledi je scena koja progoni mnoge čitaoce. Mali odlazi u poljski toalet (The Jakes). Sudija, ogromna masa mesa, ulazi za njim. Vrata se zatvaraju. Makarti nam ne pokazuje šta se dešava unutra. Ne mora. Užas je u onome što nije rečeno. Kada drugi ljudi otvore vrata toaleta, jedan od njih kaže: „Gospode Bože“.
Znamo da je Mali mrtav. I znamo da to nije bila laka smrt. Sudija ga je, na neki način, apsorbovao. Zagrlio ga je u onaj smrtonosni zagrljaj o kojem je govorio.
Knjiga se ne završava suzama. Završava se trijumfom. Završava se Sudijom koji pleše u prepunom baru, svira violinu, dok se oko njega odvija orgija pijanih ljudi, kurvi i vojnika. Nasilje se nastavlja. Civilizacija je samo tanka skrama preko tog plesa.
Poslednji pasus knjige je testament večnosti zla, rečenice koje odzvanjaju kao udarci čekića:
„I oni plešu, boardhouse (baraka) je puna dima i crvenog svetla... On pleše u svetlosti i u senci i on je veliki miljenik. On nikad ne spava, on kaže. On kaže da nikad neće umreti. On saginje glavu i smeje se i koraci su mu laki i on je veliki miljenik, sudija. On pleše i svira i kaže da nikad neće umreti.“ [6]
Ožiljci na papiru
Dok sam zatvarao korice knjige, one iste korice koje su sada bile blago iskrivljene od sušenja, osetio sam čudnu zahvalnost prema toj nesrećnoj limenci piva. Taj ožiljak na knjizi bio je moj lični pečat na ovom hodočašću.
Sudija Holden kaže da ono što postoji bez njegovog znanja, postoji bez njegovog pristanka. On želi da uništi svet. Ali mi, čitaoci, mi smo ti koji svedočimo. Mi gledamo dete. Mi gledamo Sudiju. I iako zatvorimo knjigu, muzika njegove violine ne prestaje.
Ta mrlja od piva na stranici 31? To je podsetnik da je ovaj svet stvaran. Da je prljavština stvarna. Da su naše ideje o urednom, čistom životu često samo iluzija, krhka kao aluminijumska limenka u rancu punom knjiga.
Kada sam vratio knjigu prijatelju, pokušao sam da se opravdam, da ponudim da kupim novu. On je uzeo knjigu, opipao krute stranice, pomirisao onaj slatkasto-ustajali miris, i - iako prvobitno ljut, kasnije se samo nasmejao. Možda je i on shvatio. Neke priče ne treba da budu čiste. Neke priče zahtevaju da se uprljate.
„Krvavi meridijan“ je upravo takva priča. I ako ikada budete imali hrabrosti da je uzmete u ruke, ne brinite ako je slučajno ispustite u blato ili polijete pićem. Verujte mi, Sudiji to neće smetati. On će samo nastaviti da pleše.
Literatura i reference:
(Originalno delo objavljeno 1985)
Drugi blog tekst povezan sa temom u kojem se, između ostalog, pominje književnost Kormaka Makartija, pod nazivom: Od zveri do čoveka i nazad: Uvod u prirodu zla (Deo prvi)
Comments
Post a Comment