Različitost kao pretnja tuđoj ravnoteži
Remedios Varo – Fenomen bestežinskog stanja (1963)
Nacionalni muzej žena u umetnosti, Vašington
Piše: Vladimir Tomić
Različitost uopšte nije tako laka za prihvatanje kao što se voli govoriti. Ne mislim ovde prvenstveno na različitost u mišljenju, ukusu ili stavu, nego na onu dublju, neugodniju i stvarniju različitost: različitost u načinu života. Tu se stvari lome mnogo pre nego što ih iko izgovori. Jer stav možemo saslušati, sa njim se čak i kurtoazno ne složiti, ali način života drugog čoveka, ukoliko je zaista njegov, ukoliko je organski, dosledan i proživljen, deluje mnogo snažnije od bilo kog mišljenja. On ne ulazi u raspravu, nego u naš mir.
Jako je malo ljudi koji iskreno prihvataju da drugi može živeti drugačije, a da ga pritom ne treba popravljati, prevoditi na sopstveni jezik, uvoditi u sopstveni sistem vrednosti. Većina će deklarativno braniti pravo na različitost, sve dok ta različitost ostaje na bezbednoj udaljenosti, kao apstraktna ideja, kao parola, kao ukras savremenog sveta. Ali kada se pojavi pred njima u živom čoveku, u njegovim navikama, ritmu, izborima, ćutanju, odnosima, odsustvu ambicije, ili možda baš u višku ambicije, u njegovom povlačenju, njegovoj veri, neveri, osami, slobodi, načinu na koji voli ili odbija da pripada, tada različitost prestaje da bude pozerstvo i postaje iskušenje.
Čovek ne živi samo od svojih uverenja, nego i od nevidljivog poretka koji je oko sebe izgradio da bi mogao da opstane. Taj poredak je neka vrsta unutrašnje astronomije. Svako od nas ima svoj centar gravitacije, svoju orbitu, svoju konstelaciju navika, strahova, opravdanja i želja. U tom prostoru koji nazivamo ličnošću kruži mnogo više od naših stavova; kruži i sve ono što nam omogućava da verujemo da je naš život, ovakav kakav jeste, ipak imao smisla. Zato tako često ne branimo istinu, nego sopstvenu statiku.
Otud i dolazi ona tiha, a ponekad i surova potreba da druge ljude uvučemo u svoje gravitaciono polje. To najčešće nije nekakva svesna zloba. Nije ni uvek želja za dominacijom. Mnogo češće to je mehanizam odbrane. Kada drugi misli slično kao mi, živi slično kao mi, bira slično kao mi, tada nam je lakše da poverujemo da smo dobro izabrali sopstveni život. Tuđe slaganje nas umiruje. Tuđa sličnost nas učvršćuje. U istom koordinatnom sistemu manje je sumnje, manje vrtoglavice, manje neizrečenog pitanja: a šta ako je moglo i drugačije?
Zato autentična različitost ume da izazove gotovo telesnu nelagodu. Naročito onda kada nije teatralna, kada se ne nameće, kada ne traži ničije odobrenje, nego jednostavno postoji. Čovek koji živi izvan zadatih obrazaca, a pritom ne deluje ni izgubljeno ni nesrećno, nego sabrano, celovito i mirno, kod drugih izaziva, pored čuđenja, nešto opasnije: egzistencijalnu vrtoglavicu. Jer njegovo postojanje pokazuje da svet nije zatvoren u jedan model, da smisao nije monopol većine i da život ne duguje nikome uniformnost. Takva pojava ruši prećutni dogovor po kome svi treba da kruže oko istih vrednosti, istih ciljeva, istih predstava uspeha, ljubavi, zajedništva i normalnosti.
Kada se naše polje sudari sa nečijim koje je drugačije, odbojno ili možda neobjašnjivo privlačnije od našeg, tada ne dolazi samo do neslaganja, nego do poremećaja ravnoteže. Osećaj ugroženosti koji tada nastaje često nema veze sa realnom opasnošću. Drugi nas ne ugrožava time što nas napada, nego time što postoji mimo naših pravila, a ipak ne propada. Možda je upravo to ono najteže za podneti: ne tuđa agresija, nego tuđa sloboda. Ne tuđa osuda, nego tuđa nezavisnost od naših mera.
Malo je ljudi koji zaista imaju dovoljno unutrašnje širine da posmatraju tuđu orbitu bez potrebe da je prekrajaju. Za to nije dovoljna ni obrazovanost, ni kulturna poza, ni naučena tolerancija. Potreban je stabilan unutrašnji centar, dovoljno jak da se ne uznemiri pred onim što nije isto. Samo onaj čovek koji se nije potpuno otuđio od sopstvenog života može bez zavisti, bez straha i bez prikrivene potrebe za asimilacijom gledati kako neko drugi živi po drugačijem zakonu.
Možda je zato istinsko prihvatanje različitosti jedna od najređih mentalnih sposobnosti. Ne radi se o onom: pustiti drugog da postoji. To bi bilo premalo. Ono znači ne doživeti tuđe postojanje kao prekor sopstvenom. Znači moći gledati drugog čoveka, njegovu izdvojenost, njegovu neuklopljenost, njegovu čudnu i neponovljivu orbitu, a ne poželeti odmah da je privedemo svom nebu. Jer tek tada različitost prestaje da bude pretnja i postaje ono što bi mogla biti od početka: proširenje sveta.
Comments
Post a Comment