Ne brini, apokalipsa se već dogodila!

Scena paljanje porodične kuće iz filma

„Opomeni se dakle kako si primio i čuo, i drži to, i pokaj se. Ako li ne budeš bdio, doći ću na tebe kao lopov, i nećeš znati u koji čas ću doći na tebe.“

Otkrivenje Jovanovo 3:3

Pre nego što sam gledao film Žrtvovanje Andreja Tarkovskog, već sam nosio ideju da ono što u teološkom i filozofskom smislu nazivamo apokalipsom možda nije nešto što tek dolazi u linearnom smislu, već nešto što se već dešavalo – ne kroz velike istorijske događaje, već kroz tihe unutrašnje borbe odabranih pojedinaca. Kada pišem "odabrani", ne mislim na društvene elite ili priznate figure, već na one koje je, možda, sam Gospod izabrao zbog njihove duhovne snage ili specifičnih okolnosti u kojima su se zatekli. To su ljudi za koje svet nikada neće saznati, jer njihov zadatak nije da budu priznati, već da kroz sopstvene unutrašnje preobražaje utiču na sudbinu sveta. Postoji mogućnost da su takvi pojedinci mogli da spasu svet – ne delima koja se doslovno vide, već kroz tišinu i unutrašnju borbu. Oni su vodili apokaliptične bitke u sebi, i to je bilo dovoljno. U tome je suština: apokalipsa je već mogla da se dogodi, kroz nekog koga nikada nećemo upoznati, a ipak svi živimo u njenim posledicama.

Kadrovi tokom snimanja

U filmu Žrtvovanje, apokalipsa nije trenutak spektakularnog kraja sveta, već unutrašnja metamorfoza, tiha i lična, koja menja tok stvarnosti. Tarkovski nas vodi u vreme nuklearne pretnje – trenutak kada NATO i istočni blok ulaze u sukob. Svet je na ivici propasti, ali Tarkovski nas podseća da prava apokalipsa dolazi iznutra, u duhu čoveka, a ne u spoljnjem svetu. Glavni lik Aleksandar, intelektualac koji živi sa porodicom u izolovanoj kući pored mora, suočen je s mogućnošću kraja sveta. U tom trenutku donosi odluku: zavetuje se Bogu da će se odreći svega – porodice, doma, pa čak i svog glasa – ako se apokalipsa može izbeći. Ipak, film ne govori o spoljnjoj kataklizmi (ona je samo intro), već o unutrašnjem preobražaju. Ovo je priča o ljudskom duhu, tišini i smislu koji se pronalazi upravo kada sve što poznajemo iščezne.

Leonardo da Vinči, Poklonstvo Magova-nedovršena slika, izvor: wikimedia commons

Tarkovski otvara film prizorom Leonardove slike Poklonjenje magova, koja ostaje nedovršena. Na slici vidimo trenutak kada mudraci prepoznaju božansko u detetu Isusu. Nedovršenost slike je ključan simbol ljudske težnje ka potpunosti koja nikada ne može biti ostvarena. Kao što Leonardova slika ostaje nedovršena, tako je i Aleksandar na početku filma „nekompletan“ – intelektualac izgubljen u praznini modernog života, čovek koji oseća da mu smisao stalno izmiče. Njegovo unutrašnje putovanje, kao i umetnost same slike, zahteva žrtvu – čin koji ga potpuno menja. Ova nedovršenost prenosi se i na Aleksandrovu percepciju sveta. Tarkovski nas ne uvodi u konvencionalnu priču o sukobu velikih sila; umesto toga, otvara filozofsku raspravu o smislu života, o unutrašnjem nemiru i tišini koja leči.

Jedan od ključnih trenutaka filma je susret Aleksandra sa Otom, lokalnim poštarom koji donosi rođendansku čestitku. Naizgled običan čovek, Oto postavlja Aleksandru filozofsko pitanje inspirisano Ničeovim konceptom večnog vraćanja: „Šta bi bilo da sve što radimo, svaki trenutak, moramo da proživimo iznova i iznova, zauvek?“ Aleksandar, intelektualac naviknut da duboke razgovore vodi sa knjigama i intelektualnim krugovima, iznenađen je što ovo čuje od nekoga ko dolazi iz sveta svakodnevnog. Ovo pitanje nije puko filozofsko naklapanje. Oto predstavlja neobičan most između običnog i transcendentnog, između stvarnosti i metafizike. Njegovo prisustvo u Aleksandrovom životu narušava granice na koje je Aleksandar navikao. Njegov razgovor s Otom sugeriše da transcendencija i duhovno otkrovenje ne dolaze samo kroz velike mislioce i intelektualce, već i kroz one koji na prvi pogled deluju „obično“.

Scena iz filma

Aleksandar se, suočen s pretnjom nuklearne apokalipse, okreće Bogu. Njegov unutrašnji monolog otkriva ne samo strah od globalne katastrofe, već i osećaj praznine u modernom svetu: „Reči su postale oružje protiv smisla.“ Otuđen od tehnologije i buke savremenog života, Aleksandar shvata da tišina nosi moć. U toj tišini pronalazi snagu da se zavetuje Bogu. On ne moli samo za spas sveta, već za povratak smisla u vlastiti život. Njegova tišina osim što je čin  pokajanja, postaje i čin otpora svetu prepunom lažnih reči i ispraznih zvukova. Odbacujući svoj glas, Aleksandar se simbolično oslobađa svega što ga je vezivalo za materijalno i prolazno.

Veštica, scena iz filma

Tajanstvena figura veštice Marije unosi u film element mističnog. Oto opisuje Mariju kao nekoga ko ima moć da preokrene stvarnost. Aleksandar odlazi kod nje, ne tražeći čuda, već prihvatajući njenu misterioznu prirodu. Njihov susret kulminira u sceni lebdenja – trenutku gde prestaju zakoni logike i gde film ulazi u čisto simbolički prostor. Lebdenje nije trik niti fantazija, već stanje između svetova, duhovna suspenzija u kojoj Aleksandar prestaje da traži razumevanje i predaje se veri. Ova scena je ključna jer ukazuje na  shvatanje stvarnosti Tarkovskog: granice između racionalnog i duhovnog sveta nisu neprobojne, već se prepliću u svakodnevnom životu.

Kada se Aleksandar probudi, svet se vratio u normalu. Nuklearna pretnja je nestala, porodica se ponaša kao da ništa nije bilo, ali Aleksandar zna šta mora učiniti. Paljenje kuće – čin koji na prvi pogled deluje destruktivno – zapravo je čin stvaranja. Kuća simbolizuje sve što ga je vezivalo za materijalni svet, svet buke i otuđenosti. Plamen postaje simbol metamorfoze jer uništavajući ono što je bilo, Aleksandar oslobađa prostor za novu stvarnost. Paljenje kuće je ovde potvrda zaveta koji je dao. Aleksandar razume da njegova žrtva nije potrebna spoljnjem svetu – svetu koji možda nikada neće saznati za njegov čin – već njemu samom. Žrtva ne mora biti priznata; njena snaga leži u delovanju.

Dete kao kraj i početak, scena iz filma

Završni prizor filma je duboko simboličan. „Mali čovek“, Aleksandrov sin, zaliva drvo koje su njih dvojica zasadili ranije u filmu. „U početku beše Reč,“ izgovara dečak, prekidajući sopstvenu tišinu. Ove reči nisu samo biblijska referenca; one označavaju moć stvaranja kroz govor i delanje. Ali Aleksandar ostaje u tišini. Njegov zavet je ispunjen – tišina je njegov odgovor na svet u kojem su reči izgubile značenje. Pitanje koje dečak postavlja: „Zašto to, tata?“ – ostaje bez odgovora. U ovom trenutku reči nisu potrebne. Aleksandrova tišina govori sve. Kao što je stvaranje u Andreju Rubljovu čin verovanja, ovde je destrukcija čin oslobađanja s tom razlikom što u Andreju Rubljovu nema mesta paganskim elementima u hrišćanstvu, dok u filmu Žrtvovanje, Tarkovski uvodi elemente paganskog kroz lik veštice Marije na način da su one ipak spojive sa hrišćanstvom. 

Žrtvovanje nas podseća da prava apokalipsa nije spoljnji događaj, već intimni ljudski put prelaska. Aleksandrova žrtva menja svet – ne onakav kakav vidimo spolja, već svet unutar njega. Tarkovski nam ostavlja poruku: ne brini, svet je već spašen. Apokalipsa se dogodila – tiho, u srcu jednog pojedinca.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa