Anri Bergson je jednom rekao da su najveće istine one koje se ne mogu izraziti rečima, već ih moramo „osetiti“ kroz intuiciju. Ovo nije puki poetski aforizam, već suštinska filozofska misao koja prožima njegov rad na konceptu trajanja i intuicije. Ako nas je prvi deo priče o Bergsonovom vremenu naveo da preispitamo kako nauka i svakodnevni život tretiraju vreme, u ovom drugom delu zaronimo dublje u to kako mi zaista osećamo prolazak vremena – kroz oči Bergsonove filozofije.
Zamislimo sledeći scenario: sedimo u prepunoj kafani, pijemo kafu s prijateljem, razgovaramo o filozofiji (naravno, o čemu bismo drugom?). Razgovor teče, vreme prolazi, i dok pijemo, ne obraćamo pažnju na sat. U jednom trenutku shvatamo da smo proveli tri sata u toj kafani, a čini nam se kao da je prošlo svega pola sata. Kako je to moguće? Kako vreme može da "proleti" dok smo duboko angažovani, a u drugim situacijama, recimo čekajući u redu u pošti, svaka sekunda deluje kao večnost?
Bergson bi rekao da se ovde ne radi o "fizičkom vremenu", onom koje merimo satovima i štopericama. Ovo je trenutak u kojem osećamo vreme kroz trajanje. To nije niz statičnih momenata koje možemo numerisati. To je nešto što osećamo u sebi, kao neprekidni tok unutrašnjeg života. Vreme koje osećamo dok razgovaramo s prijateljem ili dok uživamo u umetnosti nije ono matematičko, "hladno" vreme. To je kvalitativno vreme, ono koje ne možemo uhvatiti brojevima. Bergson nas poziva da prepoznamo ovu intuiciju, ovaj neposredni uvid u stvarni tok života.
Tajmbrutus, 2024, slika generisana po posebnim instrukcijama za DALL-e
Bergsonova intuicija je više od običnog osećaja – ona je metod pomoću kojeg možemo doći do suštine stvarnosti. Za njega, intuicija nije jedino alat za umetničke ili poetske trenutke, već je ključ za razumevanje sveta. Naš racionalni um, iako koristan za praktične svrhe, zamenjuje stvarni tok vremena statičnim tačkama, zamrzava ga i pokušava da ga podeli na mere koje su razumljive, ali površne. Intuicija nam omogućava da prodrimo dublje, da sagledamo ono što Bergson naziva élan vital – vitalni impuls, ili kreativnu silu života.
Élan vital je središnji koncept u Bergsonovoj filozofiji, koji objašnjava ne samo prirodu vremena, već i prirodu života. Prema Bergsonu, élan vital je kreativna energija koja pokreće sve živo, ona koja omogućava preobražaj i evoluciju. Ona nije mehanička sila, nije nešto što možemo analizirati kroz fizičke ili biološke zakone. To je životna energija, kreativna snaga koja omogućava neprekidni razvoj i promenu, baš kao što se vreme neprestano razvija i prolazi kroz nas, ne ostavljajući iza sebe tragove koje možemo jednostavno izmeriti ili objasniti.
Ako bismo želeli da Bergsonove ideje o trajanju prepoznamo u umetnosti, mogli bismo se osvrnuti na knjige Džejmsa Džojsa ili na platna Salvadora Dalija. Džojs, u svom monumentalnom delu "Uliks", prikazuje celokupnu odiseju kroz samo jedan dan u životu Leopolda Bluma i drugih likova. Događaji romana traju 24 sata, ali kroz tok svesti i unutrašnje refleksije, taj jedan dan postaje ceo univerzum. Vreme nije mehaničko merenje minuta, već osećaj trajanja – kroz koji likovi proživljavaju čitave unutrašnje svetove.
Korice prvog izdanja Uliksa, izvor slike: wikimedia
Dalijeva slika "Upornost sećanja" sa svojim istopljenim satovima skoro da karikira ideju merenja vremena. Satovi nisu tu da bi merili vreme u fizičkom smislu; oni su simboli proživljenog vremena koje se proteže i savija, baš kao što Bergson tvrdi da vreme nije linearno. Ono je više nalik melodiji u kojoj se note prožimaju, a ne mehaničkom nizu tačaka na vremenskoj liniji.
Jedan od "najprovokativnijih" momenata Bergsonove filozofije je taj što linearno vreme, koje merimo satovima, sleđuje suštinu života. Mi ne živimo u okviru definisanih trenutaka. Život nije niz statičnih slika, već je poput toka reke – neprestano u pokretu, neuhvatljiv za analitičke metode. Bergson bi verovatno bio fasciniran modernim pokušajima umetnika da prikažu ovu fluidnost. Na primer, u mom kratkom tekstu "Normalan razgovor", Jahač zmije i Veštica razgovaraju o vetru, preobražaju i vremenu – baš kao što i Bergson kaže da je vreme neprekidni proces preobražaja. Vetar, koji menja i preobražava, postaje metafora za vreme.
Jahač zmije, digitalna obrada prethodno generisane slike po posebnim instrukcijama za DALL-e.
Vreme kao preobražaj se posebno jasno vidi u svakodnevnim fenomenima. Dok čitamo knjigu, satovi mogu otkucavati, ali mi to ne primećujemo. A onda se iznenada priberemo i shvatimo da su prošla dva sata. Dok fizičko vreme prolazi, mi proživljavamo drugačiji tok. S druge strane, dok čekamo u redu, svaki trenutak osećamo kao bol. Bergsonov koncept trajanja je suštinski vezan za ovaj subjektivni osećaj, iako on nadilazi jednostavna svakodnevna iskustva. Vreme koje osećamo je drugačije od onoga što merimo.
Za Bergsona, intuicija je ključ za razumevanje stvarnog toka vremena. Nauka može meriti i analizirati svet, ali nikada neće uhvatiti ono što je bitno: tok vremena, način na koji se trenutak stapa sa prošlošću i preliva u budućnost. Ova intuicija možda najbolje odgovara umetničkom iskustvu. Kad slušamo muziku, ne čujemo izolovane tonove, već melodiju koja teče. Na isti način doživljavamo i vreme – kao nit koja se neprekidno nastavlja, bez mogućnosti da se analizira po delovima.
U ovom kontekstu možemo se osvrnuti i na figuru Kairosa, mitske personifikacije povoljnog trenutka u grčkoj mitologiji. Dok Kronos, bog vremena, simbolizuje linearnost i kontrolu, Kairos predstavlja trenutak promene i preobražaja, priliku koja dolazi u ciklusima, a ne u linearnom nizu. Tako i vreme postaje prilika za transformaciju, ne samo brojanje trenutaka.
Kroz sve ove primere, Bergson nas izaziva da promenimo svoj odnos prema vremenu. Vreme nije linija po kojoj koračamo, već reka u kojoj plivamo – stalno u pokretu, stalno u promeni, sa neprekidnim stapanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vreme nije predvidivo, nije mereno brojevima. Ono je preobražaj.
U zen-koanu "Dan", pišem: Vreme je proces. Proces je preobražaj. Svaki trenutak je novi, ali i večni. Vreme je krug bez početka i kraja, poput hodnika bez vrata. Dok koračamo njime, shvatamo da svaki korak donosi novi preobražaj.
Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa pojmom vremena u srpskom jeziku jeste to što koristimo istu reč, "vreme", kako za vremenske prilike – u smislu toplog, hladnog, sunčanog ili kišnog dana – tako i za fizičko vreme koje merimo satovima. To pokazuje neverovatno bogatstvo jezika, jer srpski jezik prirodno oseća da je vreme neraskidivo povezano sa promenom. Baš kao što se vremenske prilike neprestano menjaju, tako i fizičko vreme ne postoji bez kretanja. Ako bi se sva promena i kretanje u prirodi zaustavili, vreme bi prestalo da postoji. Bez kretanja, ne bi bilo ni vremena o kojem možemo govoriti. Vreme je, u tom smislu, kretanje – ono je metamorfoza, stalna transformacija svega što nas okružuje i nas samih.
Antoni de Pereda, Alegorija Sujete, izvor slike: wikimedia commons
U svakodnevnom životu, umetnosti, književnosti, svi nam daju primere tog trajanja, tog osećaja vremena koje nije podložno zakonima fizike, već zakonima života. Ako želimo stvarno da razumemo vreme, moramo naučiti da ga osetimo, baš kao što osećamo vetar na licu, preobražaj prirode, tok misli i unutrašnjeg sveta.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Literatura:
Anri Bergson - Stvaralačka evolucija, Algoritam. (Original: L'Évolution créatrice)
Anri Bergson - Trajanje i sloboda volje. (Original: Durée et Simultanéité)
Džejms Džojs - Uliks, izdanje "Dereta", 2012.
Žil Dilez - Bergsonizam, Factum izdavaštvo, 2015.
Vladimir Tomić - Razneseni svemir, Oblak Kaktusa, 2024.
Vladimir Tomić - Normalan razgovor
Vladimir Tomić - Dan
Нема коментара:
Постави коментар