Equilibrium u kojem živimo

 „Kad bih imao nebeske tkanine,

Protkane zlatnim i srebrnim svetlom,

Plave i tamne i sumračne tkanine

Noći i svetlosti i polusvetlosti,

Prostreo bih ih pod tvoje noge:

Ali ja, siromašan, imam samo svoje snove;

Prostro sam svoje snove pod tvoje noge;

Koračaj nežno jer koračaš po mojim snovima."

Viljam Balter Jejts

Ne, ovo nije neka daleka futuristička distopija. Film Equilibrium nije upozorenje o onome što dolazi; on je prikaz sveta u kojem već živimo. Kada gledamo distopijske filmove i čitamo distopijske romane, lako je pomisliti da oni opisuju neki daleki svet, neku ekstremnu budućnost koju treba sprečiti. Ali istina je da oni uvek govore o sadašnjosti, o ljudima kakvi već jesmo, samo u najoštrijem, nefiltriranom obliku.

Equilibrium je film koji na prvi pogled deluje kao još jedna standardna sci-fi distopija inspirisana Orvelovom 1984 ili Bredberijevim Farenhajtom 451, ali ispod stilizovane akcije krije se priča o svetu koji već živimo – svetu koji potiskuje osećanja zarad kontrole, koji oblikuje pojedinca tako da funkcioniše, ali ne i da oseća, koji sistematski guši umetnost, emociju i autentičnost jer su one u svojoj suštini opasne po svaki poredak koji želi apsolutnu poslušnost.

Scena iz filma.

Film prati Džona Prestona, pripadnika elitnih sluga režima u post-apokaliptičnom društvu Librije, gde je nakon Trećeg svetskog rata donesen radikalan zaključak: da bi se sprečila destrukcija, ljudske emocije moraju biti eliminisane. Svaka emocija i osećanje kao svesno poimanje emocija je zabranjeno, umetnost je spaljena, muzika i knjige su izbrisani iz svakodnevnog života, a građani svakodnevno uzimaju lek Prozium koji im briše mogućnost da osećaju. Preston je vrhunski Egzekutor, čovek koji hladnokrvno ubija one koji se usude da osećaju – sve dok i sam ne popije prvu dozu leka. I u trenutku kada osećanja počnu da se vraćaju, on shvata ne samo istinu o svetu oko sebe, već i o sebi samom.

Šta film zapravo govori?

Govori o društvu koje prezire emocije jer emocije vode ka individualizmu, ka haosu, ka nepredvidivosti. Govori o tome kako se lako manipuliše ljudima koji su utrnuli, koji su se navikli da ne postavljaju pitanja, koji su toliko otuđeni jedni od drugih da im čak ni sopstvena deca ne znače ništa osim pukog nastavka funkcije sistema. Govori o tome kako se umetnost ne cenzuriše samo zabranama, već i ravnodušnošću – kada se stvori svet u kojem ljudi više nemaju potrebu da osećaju, nema ni potrebe za umetnošću, muzikom, poezijom. Govori o tome kako smo već sada naučeni da ignorišemo bol, da je maskiramo, da postanemo efikasni točkići u mehanizmu društva koje vrednuje upotrebnu praktičnu vrednost više od ljudskosti.

Uzmimo trenutak da pogledamo oko sebe. Nije li svet već takav? Ljudi koji ne osećaju su idealni građani. Oni ne postavljaju pitanja. Oni ne prave probleme. Oni izvršavaju zadatke, prate pravila, ne izazivaju haos. Pogledajmo kako svet postaje sve više birokratizovan na digitalan način, kako su međuljudski odnosi sve više filtrirani kroz ekrane i digitalne interakcije koje nas drže na distanci, kako nam se emocije serviraju u dozama prilagođenim algoritmima koji od nas očekuju samo pozitivnost i površne reakcije. Pogledajmo kako se depresija i anksioznost leče tako da ljudi budu funkcionalni, ali ne i isceljeni. Pogledajmo kako su umetnost i kultura skrajnuti u korist brze potrošnje sadržaja koji ne ostavlja nikakav emocionalni trag.

Scena iz filma

U Equilibriumu, ljudi ne moraju biti fizički zatvoreni u logore ili pod stalnim nadzorom; dovoljno je da ne osećaju ništa. I tada su već poraženi.

Zato su distopijski filmovi poput ovog važni. Ne zato što upozoravaju na budućnost, već zato što nam pokazuju sadašnjost u njenom krajnjem obliku. Oni uzimaju elemente našeg društva i izvode ih do njihovog logičnog ekstrema. Svet Equilibriuma nije neko fiktivno mesto, to je naša realnost - samo nekoliko koraka brutalnije.

Pitanje nije da li ćemo jednog dana živeti u takvom svetu. Pitanje je da li već sada živimo u njegovoj ranoj verziji. Pitanje je da li ćemo prepoznati koliko smo već otupeli, koliko smo već naučeni šta i kako da mislimo umesto da osećamo. Pitanje je da li ćemo pre nego što bude prekasno prestati da gutamo svoje doze Proziuma, ma kakav on bio u stvarnom svetu.

Jer u svetu u kojem se osećanja gase, preostaje samo mehaničko postojanje. Čovek nije na svetu da mehanički postoji nego da promišlja svoje postojanje, da o njemu kontemplira i da se nad istim čudi. To je razlika između golog postojanja i egzistencije o kojoj nam govore filozofi, od Serena Kjerkegora, pa sve do Sartra.  I tada više ne treba ni režim ni diktatura, jer ljudi koji ne osećaju ne znaju ni za šta drugo osim onoga što im je dato.

Scena iz filma

Ako se osećanja gase, ako se umetnost briše, ako se ljubav svodi na funkcionalnost, ako postajemo produktivniji ali ne i srećniji, ako je bol nešto što treba što pre eliminisati umesto razumeti: zar nismo već na putu ka tom svetu?

Pitanje je da li ćemo imati hrabrosti da osećamo pre nego što tu ljudsku osnovu oduzmemo sebi samima.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: