Paranoja, empatija i budućnost: Kako nas Filip K. Dik upozorava na stvarnost

 

Filip Dik 1954, kao 24godišnjak, izvor slike wikimedia commons

Filip Dik je često govorio: „Stvarnost je ono što ne nestaje kada prestanete da verujete u nju.“ U naizgled jednostavnoj rečenici, on je izrazio jednu od ključnih opsesija koja se provlači kroz gotovo sva njegova dela — kako prepoznati granicu između onoga što je stvarno i onoga što je konstrukcija, bilo individualna ili nametnuta od strane društva, medija, vlada i korporacija. Kada u „Ubiku“ vidimo svet koji se raspada unazad kroz vreme, ili kada u „Kroz tamno ogledalo“ pratimo junake koji gube sopstveni identitet, čini se da Dik stalno dovodi čitaoca do one tačke kada „ništa nije onako kako izgleda“. U njegovom univerzumu, paranoja nije samo simptom, već i oblik prilagođavanja na opskurnu realnost u kojoj se nalazimo.

U mnogim esejima i romanima ponavlja se tema sukoba između ličnog i kolektivnog poimanja istine. „Možda svako ljudsko biće živi u jedinstvenom, privatnom svetu, različitom od onih koje naseljavaju i doživljavaju svi drugi ljudi“, piše Dik, ukazujući na činjenicu da je i sam bio zaokupljen pitanjem subjektivne stvarnosti i „pluralnih realnosti“. Kaže: „Ako realnost zavisi od osobe do osobe, možemo li govoriti o jednoj, jedinstvenoj stvarnosti, ili bismo zapravo morali da govorimo o mnoštvu stvarnosti?“ U tome leži suština mnogih njegovih filozofskih i književnih istraživanja: šta ako je jaz između tih stvarnosti toliko ogroman da između ljudi nastaje potpuni raspad komunikacije?

Reflekcije, LIli Bluz, digitalna obrada

Priča o androidima u romanu „Da li androidi sanjaju električne ovce?“ najbolje osvetljava Dikovu opsednutost razlikovanjem između stvarnog i simulacije, iskonskog i veštačkog, ljudskog i ne-ljudskog. U jednoj izjavi, koja se pripisuje njemu, stoji: „Prava mera čoveka nije njegova inteligencija ili dokle se uspeo u ovoj nakaznoj ustanovi. Ne, prava mera čoveka je sledeća: koliko brzo može da odgovori na potrebe drugih i koliko sebe može da im pruži.“ Ovo odsustvo empatije u androidima jeste ono što ih razotkriva, ali Dik majstorski pokazuje i da neki ljudi, možda, ni sami ne poseduju istinski kapacitet za brigu o drugima. Jedan od njegovih likova u istom romanu kaže: „Moj raspored za danas uključuje šest sati samooptužujuće depresije“, što ogoljava i apsurd i težinu nošenja sa robotizovanom, otuđenom svakodnevicom.

Pitanje manipulacije rečima i „prava“ stvarnosti Dik dodatno produbljuje izjavom: „Osnovno oruđe za manipulaciju stvarnošću jeste manipulacija rečima. Ako možete da kontrolišete značenje reči, možete da kontrolišete i ljude koji ih moraju koristiti.“ Ova misao posebno je aktuelna u doba digitalnih medija i društvenih mreža, gde se, kako je on već tada naslućivao, „stalno proizvode pseudo-stvarnosti od strane veoma sofisticiranih ljudi, koristeći veoma sofisticirane elektronske mehanizme“.

U knjizi „Kroz tamno skeniranje“, roman koji suštinski progovara o identitetu i percepciji, lik se pita: „Šta skener vidi?... Vidi li u meni — u nama — jasno ili zamagljeno?“ Čak i ako skener, odnosno tehnologija, vidi detaljnije nego ljudsko oko, ostaje pitanje: da li smo sami u stanju da sagledamo sebe i druge, ili smo uronjeni u „mrak“? Jedan od Dikovih provokativnih citata tu je i: „Kada ste ludi, naučite da ćutite“, koji ukazuje na to da se pojedinac, suočen s distopijskim okruženjem, često povlači u sebe, jer je suočavanje sa spoljnim svetom ponekad previše bolno.

Da je bio fasciniran i ljudskim padom, otkriva se u rečenicama poput: „Bićete primorani da činite loše stvari gde god da krenete. To je osnovni uslov života, da budete primorani da prekršite svoj identitet.“ Ipak, Dik nikada ne zaboravlja da, usred tog tmurnog pogleda, ostane tračak optimizma. „Možda sam ništa, ali to je sve što imam“, ispisuje u „Marsovskom vremenskom klizanju“, ukazujući na čovekovu neuništivu nadu i volju da se, ma koliko bio slab, ipak izbori.

U „Čoveku u visokom zamku“ Dik proširuje filozofsko pitanje stvarnosti na čitavu alternativnu istoriju, prikazujući kako se istorijske činjenice mogu relativizovati do te mere da se više ne može pouzdano reći šta se zaista dogodilo. U jednom citatu stoji: „Danas živimo u društvu u kojem se lažne stvarnosti proizvode od strane medija, vlada, velikih korporacija... Zato se ja u pisanju pitam: Šta je stvarno?“ Jednako važno, njegovo upozorenje glasi: „Ne sumnjam u njihove motive, već u njihovu moć.“ Time skreće pažnju na to da je moć tih sistema toliko velika da i ljudi i sama stvarnost mogu postati potrošna roba.

Iza svih ovih motiva stajali su i Dikovi lični demoni. Poznato je da je godinama koristio stimulanse — najčešće amfetamine — kako bi pojačao kreativnost i pisao po celim noćima, što je zasigurno doprinelo njegovom rastućem osećaju paranoje i nesigurnosti. Najpoznatiji primer takvog stanja beleži se 1974. godine, kada je Dik pisao pismo FBI-ju tvrdeći da je poljski pisac Stanislav Lem, jedan od najuglednijih autora naučne fantastike sa Istoka, zapravo kolektiv sovjetskih teoretičara koji žele da potkopaju američku naučnu fantastiku. Ova epizoda govori mnogo i o hladnoratovskoj klimi tog vremena, ali i o Dikovim izoštrenim strahovima da je u toku neka globalna zavera protiv slobodnog mišljenja na Zapadu. Da stvar bude zanimljivija, baš je Lem izuzetno cenio Dika, smatrajući ga vrhunskim i originalnim piscem. Sama ideja da KGB ili Sovjetski Savez aktivno rade na podrivanju žanra naučne fantastike, ili da Lem uopšte nije stvarna ličnost, nego „front“ za neku vrstu sovjetske propagande, čini se kao logična posledica Dikove sklonosti ka paranoidnim objašnjenjima.

U „VALIS-u“, prilično autobiografskom romanu, Dik na jednom mestu beleži: „Ponekad je primeren odgovor na stvarnost — poludeti“, što možda savršeno opisuje i njegov životni put. Nakon provale u kuću početkom sedamdesetih, kada su mu nestali papiri i rukopisi, osećao je da ga svestrano progone nepoznate sile, bilo da su to komunističke, državne ili čak vanzemaljske službe. Taj spoj ličnih trauma, nesanice izazvane supstancama i neprekidnog pisanja, rezultirao je jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih opusa u žanru naučne fantastike.

Korice američkog izdanja knjige VALIS, izvor slike: sikimedia commons

Na kraju, Dik je pokazao da ni pesimizam, ni skepticizam ne moraju nužno biti potpuno mračni, već mogu podstaći svest o granicama ljudskosti i putevima da je očuvamo. Njegov svet satkan je od sumornih izgleda, špijunskih imaginarija, hibridnih stvarnosti i manipulisanih sećanja, ali usred tog haosa ipak ostavlja mesto za pitanje: kako ostati čovek? Možda je baš to razlog zašto se za Dikova dela kaže da su „proročka“ — zato što jasno nagoveštavaju kakav to „tehnološki cirkus“ i „medijsko ludilo“ možemo doživeti ako zaboravimo na saosećanje i kritičko mišljenje. U jednom trenutku, on nas podseća: „Ako mislite da je ovaj univerzum loš, trebalo bi da vidite neke od drugih.“ Za Filipa Dika, opstanak ljudskosti je uvek bio mogući ishod, samo je pitanje gde ćemo ga potražiti: u lucidnom ludilu, iskrenom suočavanju sa sobom, ili u odbijanju da budemo „programirani“ od strane nevidljivih sila — bilo spoljnih, bilo naših unutrašnjih strahova.

Spisak knjiga Filipa K. Dika u srpskim prevodima može se pogledati u ovom linku

Razneseni Svermi, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: