(Omaž Branku Miljkoviću)
Neće pesma biti samo reč
ni dah što zapinje u grlu sveta.
Jednom će se svet probuditi,
i svaka će senka želeti da govori.
Neće biti zidova između ruku,
ni vremena koje vuče srce unazad.
Istina neće stajati u knjigama,
već u travi koja izranja iz pepela.
Jednom, neće biti pesnika.
Poezija će sići s visokih brda,
kao vetar, kao petrihor posle kiše.
Knjige će biti zemlja,
a zemlja samo ime za dom.
Pevaće svi,
oni koji su ćutali vekovima,
oni koji su gradili zidove
i oni što su ih rušili.
Pesma će živeti u rukama,
u brazdama, u očima koje vide sunce.
Ali kad glas postane plima,
i reči poteknu iz svakog kamena,
ko će se setiti tišine?
Ko će pričati o nemosti sveta
koji nije znao da govori?
Pesma neće tražiti ljubav.
Pesma neće tražiti slobodu.
Pesma će biti ljubav.
Pesma će biti sloboda.
I neće više postojati pitanje,
da li smo je zaslužili.
Biće tu,
da izgovori naše ćutanje.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić,Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment