Usisivač u uglu—
pravi je simbol otuđenja.
On gleda, ja gledam.
Nećemo se sresti danas.
Kuvanje me ne vređa:
paradajz baca svoje seme na zvezde,
kao što misli bacaju senke.
Oni kažu: čistoća je pola zdravlja.
Ja kažem:
misli nisu ni trećina podova.
Tegle?
Dignem ih kao što se reči dižu u stihu.
Ali prašina—
prašina je tišina koja se uvlači,
ne traži mesto, samo je tu,
kao pitanje bez kraja.
Ruka što briše stolove
razbija ogledala,
zato ih ne brišem.
Odbijam sjaj.
Želim haos:
podovi kao električni okeani
gde brodovi misli nestaju.
Knjiga u ruci, šolja kafe,
kuhinja blista dok pogled luta.
I dalje stojim ispred usisivača.
Gleda, gledam.
Sutra ćemo možda razgovarati.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment