Čekajući tebe

 

Slika iz filma Pink Floyd The Wall, 1982.

Jednom sam bio u tvojoj sobi,

punoj lica iskrivljenih od bola,

likova nedovršenih, izgubljenih u senkama.

Bio sam mladić opsednut utvarama,

ćutao sam pred senkama, i one su ćutale.

Velike bronzane statue žena,

nepomične kao spomenici zaborava.

Priroda je nestala,

ostao je samo zamrznut svet,

beskraj fabričkih i hotelskih soba,

gde lutaju izgubljene duše.

Nije bilo patnje, ali nije bilo ni sreće.

Statue pevačice Jozefine i naroda miševa,

zaleđene u večnom plesu bez zvuka.

U velikom zatvoru Purga,

dete čudovišta naricalo je mazohističke pesme.

Nakazno dete Tame,

koje sanja Bodlerovo gubilište.

Bio sam senka među senkama,

gledao sam zidove, oljuštene i pune tišine,

kao da je svaki trenutak bio zaleđen,

vreme se nije pomeralo,

kao plamen koji sagoreva pesnika,

jer u svetu bez vatre, pesme umiru.

Tišina je postala pesma bez reči,

a odjeci bola uvlačili su se u moje misli,

kao Blejkov tigar i jagnje,

svezani u surovom skladu.

Jer u svetu bez patnje,

najteže je nositi prazninu.

Tvoje ime bilo je zabranjeno,

neizgovorljivo na jeziku mrtvih,

kao senka izgubljenog sunca

koje je Jejts tražio na kraju kruga,

u spirali vremena.

Kao šapat na ivici zaborava,

čekao sam korake koji nikada neće doći,

jer svet ne pamti one koji hodaju u snovima.

I dok su miševi naroda plesali,

statue su se pomerale nezgrapno,

kao poslednji pozdrav bogu tišine,

svirepom i neizgovorenom,

dok su pesnici zaspali u plamenu sna.

Jer život je bio tek mračna predstava,

gde svetlost dolazi kroz oči senki,

i svaki pokret statua odzvanja zaboravom.

U Purgu, stene su plakale olovo,

a dete, deformisano i nikad rođeno,

pevalo je himnu propasti,

kao Blejkova apokalipsa ispisana na nebu,

jer nije znalo ništa drugo

do uništenja sveta.

A ti, tamo negde, daleka i nejasna,

zarobljena među licima bez oblika,

čekala si me, kao žudnja vajara za večnim,

u svetu koji nikada nije poznavao vreme.

Jer sve što ostaje, kad se svet zamrzne,

jesu zaboravljeni snovi,

neispevane pesme koje plešu s pepelom,

i jedini trag života,

slab kao plamen sveće,

koji treperi u praznom kosmosu,

dok se plamen, koji sagoreva pesnike, vraća,

kao večna alegorija.

Vladimir Tomić, Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

6. 10. 2024.