Mitrovdan i vizantijsko plavo

"I zato sam plovio preko mora i stigao

Do svetoga grada Vizantije."

(Plovoidba u Vizantiju, Vilijam Batler Jejts)

Uzorak prirodne indigo boje, izvor slike: wikimedia commons

Mitrovdan, koji slavimo 8. novembra, za mene predstavlja nešto bitno drugačije od organizovane verske svetkovine. Taj dan predstavlja susret prošlosti i sadašnjosti, okupljanje koje prevazilazi formalnost i usmerava nas na nešto dublje. Iako nisam formalno vezan ni za jednu organizovanu religiju koje smatram veoma udaljenim od istinske duhovnosti, ovaj praznik za mene nosi vrednost koja se ne može jednostavno obuhvatiti rečima. On je trenutak koji okuplja moju porodicu, prijatelje, sećanja, i zajedničko osećanje pripadnosti nečemu što nas nadmašuje. Taj osećaj, u svojoj suštini, podseća me na Jejtsovu pesmu "Putovanje u Vizantiju," gde on tragajući za večnim, pokušava da pobegne od prolaznog, od starenja, i pronađe utočište u svetom, bezvremenom carstvu.

Mitrovdan nije dan u kojem je bitan sam čin sećanja na Svetog Dimitrija, ratnika i mučenika iz Soluna, već trenutak u kojem se može oživeti veza sa prošlim generacijama, sa precima koji su proslavljali ovaj isti dan. Dimitrije, za koga se veruje da je bio zaštitnik Soluna i hrabri branitelj hrišćanske vere, ovde nije tek istorijska figura, već arhetipski simbol borbe za duhovne vrednosti i istrajnosti. Njegova priča govori o ljudskom idealu – o onome što nadilazi pojedinca, što se prenosi kroz generacije, i ostavlja trag u onom kolektivnom sećanju koje ne poznaje granice prolaznosti. Baš kao što Jejts traži večnost u Vizantiji, mi, kroz proslavu Mitrovdana, oživljavamo ideju povezanosti sa beskrajem.

Grčko plavo, izvor slike wikimedia commons

Vizantija, sa svojim dvoranama i ikonama obojenim karakterističnim nijansama vizantijskog plavog, kroz taj specifičan pigment postaje simbol dubine i beskonačnosti. Vizantijsko plavo osim što je boja; predstavlja i koncept večnog mira i svojevrsnog plavog ponora, boja koja simbolizuje neprolaznost i svetost. Ikone raznih svetaca, naslikane u toj plavoj, svedoče o tišini koja prkosi vremenu i propadanju. Ova boja, bogata i postojana, nosi u sebi osećaj okeanske beskrajnosti, osećaj tihe snage koja nadilazi fizičke oblike i materijalnost sveta. Kao što je Jejts rekao, "nije to zemlja za starce" – plavetnilo Vizantije ne trpi prolaznost, ono je okvir za svetost i mudrost, za ono što traje i onda kad sve drugo prolazi.

Izvor slike: wikimedia commons

Ova misaona dimenzija nas, okupljene na Mitrovdan, podseća na ono što zaista ostaje u našim srcima. Nije reč samo o tradiciji ili o običajima, već o suštinskoj vezi među nama – o mogućnosti da se na jedan dan oslobodimo svakodnevnih briga, da ostavimo po strani sve što je prolazno i okrenemo se onom što je istinski važno, a to je prava zajednica nepovezana sa bilo kojom religijom-zajednica ljudi koji se bore za isti ili sličan cilj. Porodična okupljanja, prijatelji, razgovori za stolom – sve to postaje simbol poetske večne forme o kojoj Jejts govori, forme koja može biti postignuta samo kroz zajedničko iskustvo i deljenje trenutka. Nije to ni crkvena dogma ni ritual, već unutrašnji mir i radost susret s ljudima koji saučestvuju u našim životima.

Solunski mozaik iz četvrtog veka Nove ere

Sveti Dimitrije, kao figura kroz koju slavimo Mitrovdan, predstavlja putokaz i podsećanje na unutrašnju snagu koju svi posedujemo, na snagu da u najtežim trenucima ostanemo verni sebi i onima koji su deo našeg života. Kao što se u ikonama vidi vizantijsko plavo, mi u sebi možemo pronaći tu duhovnu boju koja nas povezuje s nečim dubljim od površnih formi postojanja. Plava postaje simbol svetlosti koja osvetljava ono suštinsko i najtrajnije u nama, ono što je spremno da traje kroz sve životne preobražaje.

Mozaik u Aja Sofiji (Svetoj mudrosti), u Istanbulu, izvor slike wikimedia commons

Mitrovdan je, na kraju krajeva, trenutak kada kroz zajedništvo postajemo deo neprekidnog mozaika. Poput zlatnog mozaika u Vizantiji, mi smo mali fragmenti jedne velike slike, povezani nevidljivim nitima. Bez obzira na različite puteve koje biramo, ovaj dan podseća da svi težimo miru i povezanosti sa onim što nadmašuje naše živote. Baš kao što Jejts traži utočište u svetoj vatri mudraca, mi na Mitrovdan pronalazimo utočište u vezi sa našim najbližima, u prijateljstvima i zajedništvu koje nosi u sebi odjek vizantijskog plavog – boje svetskog okeana. Ta beskonačnost, poput molitve u tišini, postaje deo nas, podsećajući nas da postoji nešto neprolazno, što će trajati i kada se mi izgubimo u prolaznosti i krhkosti života.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa