Mi smo program u tuđem bioskopu: O kosmičkom voajerizmu Frenka Herberta
|
| Korice prvog izdanja knjige; izvor slike wikimedia commons |
Piše: Vladimir Tomić
– Vreme je naša igračka.“
Frenk Herbert, Stvaraoci Neba
Frenk Herbert je danas prevashodno poznat po Dini, a opet se vratilo veliko interesovanje za taj njegov magnum opus, pogurano i novim talasom ekranizacija, posebno filmom „Dina: Drugi deo“ iz 2024. godine.[1] Ja sam Dinu čitao mnogo davno, kao dete, pa postoje delovi koji su izbledeli, ali sam se nedavno opet podsetio te fantastične knjige. Mnogi ljudi koji nisu fanovi naučne fantastike izbegavaju tu knjigu, jer imaju unapred predrasudu da je to neka pucačina laserima u stilu „Ratova zvezda“. Srećom, žanrovski sam oduvek bio eklektik i ne postoji književni žanr koji manje ili više favorizujem, iako neke jesam čitao više u odnosu na druge.
Nego, nešto drugo sam hteo da kažem u vezi Frenka Herberta. On ima i druga dela, nastala u periodu kada je radio kao novinar i ekološki konsultant, pre nego što ga je slava Dine potpuno preuzela. Posebno mi je bila zanimljiva jedna njegova priča koju sam dugo pamtio pogrešno. Mislio sam da je to neka sirovija, „mladalačka“ stvar napisana pre Dine, gde se Zemlja posmatra kao terarijum, zoo vrt, ili još preciznije zabavni park za dokone vanzemaljce tinejdžere koji iz čiste dosade odluče da se sprdaju sa zemaljskim bićima. Ono na šta sam zapravo mislio jeste Herbertov roman „Stvaraoci neba“ (u originalu The Heaven Makers). Važna faktografska ispravka je da on nije nastao pre Dine, već je prvo objavljivan kao serijal u časopisu Amazing Stories 1967. godine, a kao knjiga 1968. godine.[2] I druga ispravka je zanimljivija od prve. Tu u prvom planu nisu „tinejdžeri koji slučajno otkriju plavu planetu“, nego savremena Zemlja sa jednom pukotinom koja nije vidljiva na geografskim kartama: činjenicom da nas neko posmatra i povremeno usmerava, ne zbog nauke, ne zbog kolonizacije, nego zbog uživanja u tuđim životima.
Kad sam bio klinac, ta ideja mi je verovatno bila prevelika, pa sam je sveo na nešto poznato. Vanzemaljci tinejdžeri. Nezrelost. Ruganje. Onaj osećaj kad neko ko ima moć, i nema posledicu, odluči da testira granice. To se lako pamti, jer liči na školsko dvorište, samo što je dvorište ovog puta planeta. Međutim, kod Herberta poenta nije u uzrastu, nego u držanju. I tu sam napravio grešku koja je skoro tačna. Greška koja, kad je pogledaš pod svetlom, kaže više o mehanici sećanja nego o samom romanu.
Ako bih morao jednom rečenicom da opišem „Stvaraoce neba“, rekao bih ovako: to je roman o tome kako izgleda kad se tvoj život ispostavi kao program u tuđem bioskopu. Nije reč o teoriji zavere u kafanskom smislu, već premisa romana funkcioniše kao hladna pretpostavka koja ti promeni držanje tela: neko gleda, neko meri reakcije, neko navija da se potreseš baš tad, na tom mestu, u toj rečenici. Herbert tu radi nešto što mnogi autori naučne fantastike rade iz suprotnog smera. Ne pita: „Šta ako mi jednom postanemo bogovi?“ Nego pita: „Šta ako su bogovi već tu, samo su iscrpljeni?“ I onda doda još gore: „Šta ako su iscrpljeni baš zato što su pobedili smrt?“
Vanzemaljci u romanu zovu se Kemsi (Chem). Oni su tehnološki toliko daleko da im je besmrtnost postala tehničko stanje, a ne metafizička želja. I umesto da iz toga izađe neka uzvišena civilizacija, Herbert ih prikazuje kao bića koja pate od jedne naizgled banalne bolesti: dosade. Ta dosada nije onaj naš trenutak kad nemaš šta da radiš. Kod njih je dosada gravitacija. Stalna, sveprisutna, teška. Ne postoji „sutra“ koje će ih uplašiti, jer ne postoji kraj koji bi sutra učinio dragocenim. Zbog toga Kemsi postaju paradoks: neranjivi, a psihološki krhki; večni, a unutra kao ispražnjeni. Tu se pojavljuje jedan detalj koji mi je posebno ostao u glavi. Kemsi su povezani nečim što se zove Tigivogova mreža (Tiggywaugh's Web), sistem koji ih drži u zajedničkom stanju, skoro kao kolektivna sigurnosna mreža civilizacije koja ne dozvoljava fizičku povredu. To znači: pojedinac je zaštićen, ali i vezan. Ne samo telo, nego i ponašanje. Individualnost im je problem, gotovo kvar. I tu dolazimo do ključne tačke: nisu oni tinejdžeri po godinama. Oni su tinejdžeri po odnosu prema posledici. Kad nema posledice, kad je rizik ukinut, kad ti je svet stalno u „sigurnom režimu“, počneš da tražiš stimulans. A najbrži stimulans je tuđa drama.
Herbert tu uvodi koncept koji zvuči kao tehnička reč iz nekog starog pulp časopisa, ali u stvari pogađa pravo u stomak: pantovajv (pantovive). To je uređaj, odnosno sistem kroz koji Kemsi ne gledaju samo sliku i zvuk, nego proživljavaju emocije. Oni „ulaze“ u tuđe doživljaje, u tuđe strahove, u tuđe krize. Ljudski životi postaju njihov sadržaj. Zemlja je za njih produkcija. Ima „brodove priča“, ima „empateatar“, ima publiku koja se navikla na intenzitet i traži jače. I ima jednog posebnog „režisera“, odnosno direktora: Frafina (Fraffin). Frafina je zanimljivo zamišljen baš zato što nije samo monstruozni manipulator iz kartonske kutije. On je umetnik u društvu koje je izgubilo umetnost. On je individualac u vrsti koja je kolektivna. On je neko ko je, zbog duge vezanosti za Zemlju, postao „drugačiji“, i upravo zato opasan.
U romanu postoji formalno pravilo neuplitanja, ali Frafin ga krši. Ne zato što mu treba teritorija, niti zato što želi koloniju, nego zato što želi priču. A priča, naročito ona koja pali publiku, najlakše se pravi od konflikta. Herbert ovde ne ulazi u metafore. On kaže otvoreno: Kemsi rade kroz emocije, posebno kroz negativne emocije. Oni ih ubacuju, fokusiraju, usmeravaju. Mržnja je gorivo koje se najlakše pali i najbrže širi. I, što je najcrnje, Frafin čak konstatuje da bi ljudi, bez tih manipulatora, razlike rešavali mnogo mirnije, za stolom, pregovorom. Herbert nam ovde daje jednu mračnu misao kroz usta svojih likova: „Svako od nas je istovremeno i Kain i Avelj.“ To znači da nasilje nije nužno naša jedina sudbina, već često posledica toga što neko spolja potpaljuje onog Kaina u nama.
Da se ne bi sve zadržalo na „svetskoj istoriji kao predstavi“, Herbert spušta radnju u mali kalifornijski grad i pravi zločin koji se pamti. Džo Marfi (Joe Murphey) ubija svoju ženu sabljom, i to nije prikazano kao nasumično ludilo. To je prikazano kao rezultat dugog i preciznog psihološkog pritiska, manipulisane sumnje. I tu se pojavljuje moj omiljeni tip lika kod Herberta: čovek koji pokušava da ostane racionalan dok mu realnost klizi iz ruku. To je psiholog Androkle Turlou, koga svi zovu Endi. Njegova profesija nije tu da bi roman „bio pametan“. Ona je tu kao alat otpora. Zbog oštećenja vida u jednoj nesreći, Endi nosi specijalna sočiva koja, igrom slučaja, probijaju vizuelnu kamuflažu Kemsa. On je taj koji počinje da vidi senke u uglovima, posmatrače koje niko drugi ne primećuje. Endi nije heroj jer je najjači, nego jer pokušava da razume mehanizam, a ne samo da reaguje. Nasuprot njemu stoji Rut Marfi, ćerka iz te kuće, koja je nažalost prikazana prilično plošno, kao objekt manipulacije i žudnje, što je zamerka koju mnogi kritičari, uključujući i oštrog Dejvida Pringla, s pravom upućuju Herbertu za ovaj period. Ipak, dinamika njihovog odnosa otkriva koliko je znanje, kad dođe prerano i bez kontrole, teret, a ne dar.
Da bi priča imala moralni pritisak i na strani Kemsa, u roman ulazi Keleksel (Kelexel), inspektor poslat od njihove vlasti, Primata, da proveri da li Frafin krši zakon. Keleksel u početku deluje kao čista birokratija: zakon, procedura, hladnoća. Ali onda se desi ono što je Herbertov stari trik: posmatrač se navuče. Keleksel, sedeći u empateatru, gleda Frafina i primećuje kod njega ono što Kemsi skoro da nemaju: „zaprepašćujuću individualnost“. I polako, kroz Zemlju, kroz ljudsku nepredvidivost, Keleksel počinje da se menja. On počinje da postaje individua. A individua, u takvom sistemu, nije stabilno stanje. To je kriza. Neću ovde da se pravim da ne postoji kraj. Roman ide ka tome da je ponekad jedini izlaz iz savršenog zatvora upravo ono što je zatvor ukinuo: konačnost. Keleksel shvata da je jedini način da sruši Tigivogovu mrežu taj da u nju ubaci podatak koji ona ne može da obradi – sopstvenu smrt. Njegovo samoubistvo je bomba bačena u sistem besmrtnosti. Herbert time ubada iglu u balon večnosti: besmrtnost je sigurna, ali sigurnost je sterilna.
Sad se vraćam na svoju grešku, jer mi je ona u stvari postala zanimljivija od faktografije. Kad si klinac, ti još nemaš pojmove za sve vrste moći. Nemaš pojmove za dosadu koja nije hir, nego egzistencijalna rupa. I onda uradiš ono što mozak uvek radi: prevedeš nepoznato u poznato. „Sprdanje“ jeste dobar prevod, samo je pogrešan subjekt. Nisu to vanzemaljci tinejdžeri. To je civilizacija koja se ponaša tinejdžerski zato što joj ništa ne može. Zato što nema cenu. Zato što joj je tuđa drama jedini ukus. I u tom smislu, moja greška je bila skoro tačna: ja sam pogodio ton, promašio uzrast.
Ovo je mesto gde mi je prirodno da pravim mostove. Kod Filipa K. Dika postoji ona stalna paranoja da je svet kulisa, da je neko pomerio zid, da realnost „svira“ po tuđem scenariju. Kod Herberta, razlika je u tome što je scenarista dosadni besmrtnik, a ne metafizički kvar. I to je, iskreno, jezivije, jer je banalnije. Kod Lema, recimo, često imaš motiv hladne civilizacije, birokratije kosmosa, ili inteligencije koja nas posmatra kao eksperiment. Herbertov trik je što izbaci uzvišeni motiv „nauke“ i ostavi motiv „zabave“. Nema ulepšavanja. Nema plemenite radoznalosti. Samo potrošnja tuđe patnje kao stimulansa. A onda dođeš do one klasične klarkovske misli: dovoljno napredna tehnologija liči na magiju. U „Stvaraocima neba“ dovoljno napredna tehnologija liči na televiziju. I to je možda najprecizniji opis čitave knjige: kosmička moć svedena na medijski format.
Ne vraćam se ovom romanu zato što sam odjednom postao bolji čitalac, nego zato što je svet postao čudno sličniji Herbertovoj premise. Ne mislim na bukvalne vanzemaljce. Mislim na mehaniku: kako se intenzitet prodaje, kako se reakcija meri, kako se mržnja isplati, kako se tuđi lom pretvara u sadržaj, a sadržaj u naviku. U romanu je Zemlja „program“. U stvarnosti, mi često živimo kao da smo publika sopstvenog sveta: gledamo, komentarišemo, navijamo, gnevimo se, pa pređemo na sledeće. Herbertov roman me zato ne zanima kao „priča o vanzemaljcima“, nego kao priča o tome koliko je lako pretvoriti život u ekran, a čoveka u reakciju. I možda je to jedina prava pobuna koju „Stvaraoci neba“ nude, ona do koje dolazi Endi Turlou svojim „promišljenim prkosom“: ne da pobediš kosmos silom, nego da povratiš unutrašnju suverenost. Da odbiješ da se „koprcaš“ za tuđe zadovoljstvo. Da ne budeš hrana za tuđi pogled.
Literatura
[1] Encyclopaedia Britannica, „Frank Herbert“ (biografija; podatak o romanu Dina iz 1965. godine, o prodaji i o ekranizaciji Denija Vilneva, uključujući „Dina: Drugi deo“ iz 2024. godine).
[2] ISFDB bibliografski zapis za „The Heaven Makers“ (serijalizacija 1967. godine i knjiga 1968. godine); Jean Tobin, „The Heaven Makers by Frank Herbert: A Reconsideration“, The New York Review of Science Fiction, br. 47 (jul 1992).
Drugi blog tekst na Oblaku Kaktusa povezan sa temom: Svet Herbertove Dine (Deo prvi: Moć manipulacije i dvosmislenost mesijanstva)
Comments
Post a Comment