Agresija, Gnoza i Glad: Zašto reč „vegan“ pali fitilj?
Piše: Vladimir Tomić
Ja nisam vegan. Ipak, izuzetno poštujem vegane. Ne kao ideološku grupu, nego kao pojedince koji su doneli odluku da prestanu da jedu sve životinjskog porekla. Zašto? Zato što samom svojom egzistencijom krenu da provociraju ustaljene norme i naše poglede na život i svet. Mnogo puta sam branio vegane u isključivo mesojednim društvima, iako sam lako mogao biti konformista i ćutati.
Dešavalo se više puta da u društvu čujem pljuvanje po veganstvu kao po nekom modernom, pomodnom trendu. Ne sporim da ima i vegana kojima je to „trendy“, „cool“ i slična pozerska priča – kao i uvek kada se neka ideja omasovi, pojave se tupani, ali oni me ne zanimaju. Zanima me onaj dublji razlog zašto tuđi tanjir izaziva toliki bes.
Interesantno mi je kako mnogi muškarci, pa čak i žene, postaju ratoborni i agresivni na sam pojam veganstva. Tačno se vidi da „jesmo glodali kosti dobrih životinja“, kako peva Milan Mladenović. Ta agresija kao da u sebi nosi nešto od onog što smo pojeli, kao da se u čoveku pobuni sopstveni stomak pa krene da brani naviku kao da brani identitet.
Slušao sam davno jednu gošću u televizijskoj emisiji sa nacionalnom frekvencijom – jednu od onih „Amazonki“ u srednjim godinama. Ona i voditeljka su, u nekom gotovo vojničkom, samozadovoljnom držanju, konstatovale kako je mesojedstvo „prirodno“, kako su tako radile naše čukunbabe i čukundede. Da, istina je. Ali te čukunbabe i čukundede nisu imali industrijsku proizvodnju. Većina njih nije maltretirala životinje na traci, nego je živela u relativnom miru sa njima po seoskim imanjima i planinama, često deleći istu sudbinu gladi, mraza i suše.
Danas se o toj „prirodnosti“ priča iz klimatizovanog studija, sa šminkom i osmehom. A na stranu to što teško podnosim te agresivne „Amazonke“ koje se pale na rat, vojsku i silu. Apsolutno sam siguran da bi, kada bi ih neko odveo na pravi front na samo pola sata – tamo gde su rovovi, blato i pravi užas – bukvalno zabile glavu u pesak od straha. Njihova fascinacija silom je detinjasta, to je za njih šala, teorija. Za kaznu bih takve osobe naterao da kod mene nedelju dana bez prestanka gledaju najužasnije ratne filmove i čitaju naturalističke romane o frontovima, ili snimke iz industrijskih klanica. Nakon toga bi morale da mi prepričaju sadržaj. Ako mi se ne dopadne kako su shvatile, morale bi ponovo. Ne bi me interesovalo njihovo „drugačije mišljenje“ jer ni one nisu uvažile tuđu patnju – ni ljudsku u ratu, ni životinjsku u industriji.
Life feeds on life
I tu dolazimo do onog mračnijeg dela priče.
Postoji jedna od najtamnijih rečenica koje čovek može da izgovori bez patetike, a koju je bend Tool pretvorio u mantru: „Life feeds on life feeds on life feeds on life.“ [1]. Život se hrani životom. Tu nema izlaza, tu nema čiste ruke. I biljka „jede“ svetlost, i gljiva „jede“ trulež, i životinja „jede“ životinju, i mi „jedemo“ sve. Čak i kad se trudimo da budemo nežniji, ostajemo u lancu.
Zato mi je zanimljivo kad savremeni vegani, iako većinom sekularni ljudi, na okolinu deluju kao nekadašnji gnostici, bogumili ili katari. Ne zato što koriste religiozne pojmove, nego zato što nose sličan osećaj: da nešto u samom ustrojstvu ovog sveta, u tom lancu preživljavanja, fundamentalno nije u redu. Ne zvuči kao sklad, nego kao nužno zlo. Veganska odluka, u toj interpretaciji, liči na pokušaj da se smanji udeo u tom zlu, makar simbolički, makar lično.
Anegdota sa pauze za ručak
Sećam se jedne pauze za ručak, u firmi gde sam davno radio. Kolega je iznenada dobio nalet agresije pričajući o veganima, onako „od nule do sto“, kao da je tema lični napad na njega. Ja sam branio tu poziciju, iako nisam vegan. Dešavalo mi se da prestanem da jedem određene vrste mesa, da pravim duže pauze, ali nisam dao nikakav konačni zavet. Krenuo sam da mu navodim primere užasa industrijske proizvodnje hrane – ne kao moralnu propoved, nego kao opis realnosti. Pomenuo sam i jednu drugaricu koja je postala vegan upravo zbog toga.
On mi je odbrusio kako njen čin ne može promeniti ništa, kako ljudi zbog toga neće prestati da jedu meso. U sebi sam pomislio: pa i ne moraju. Nije svaka odluka referendum. Nekad je odluka samo pokušaj drugačijeg načina postojanja, odbijanje da budeš pasivni potrošač sopstvene navike.
Tada sam pomenuo Leonarda da Vinčija. Iako reč „veganstvo“ tada nije postojala, zapisi sugerišu da je on odbijao meso i da mu se pripisuje proročanstvo da će doći dan kada će ljudi na ubijanje životinja gledati kao na ubijanje ljudi. Odmah se javio treći kolega, cinično i podsmešljivo: „Otkud ti znaš da je on bio vegan?“
To je taj zid. Neki ljudi ne ratuju sa činjenicama, nego sa terminima. Njemu je smetao savremeni izraz „vegan“. On je bio jedan od onih patrijarhalnih tipova koji se bore protiv svega modernog – protiv političke korektnosti, LGBT-a, „sotonjara“... Nije mogao da prihvati da su isposnici, hrišćanski sveci, pa i ljudi poput Isaka Baševisa Singera, donosili istu tu odluku vekovima pre interneta. Singer, recimo, nije bio savršen, nazivao je sebe „fleksibilnim veganom“, ali je razumeo suštinu [2].
Šta kaže hladna nauka?
Na kraju, šta kaže hladna nauka, kad isključimo emocije? Da li je meso neophodno? Objektivno – nije, bar ne u onom smislu u kom mislimo. Istina je da postoje lekari koji su i sami mesojedi pa traže opravdanje po svaku cenu, ali većina velikih nutricionističkih organizacija danas potvrđuje da se bez mesa može živeti sasvim zdravo, uz oprez oko vitamina B12 [3]. Nije to nikakva misterija. Ali industrijsko meso, ono prerađeno, koje jedemo svaki dan – to je dokazano rizično, to je mašina bolesti.
Moja poenta nije da ubedim nekoga da postane vegan. Ja to nisam uradio. Ali poštujem one koji jesu. Kada mi neko kaže: „Tvoj jedan čin ne menja ništa“, ja čujem: „Nemoj mi remetiti osećaj da sam normalan“.
A „life feeds on life“ ostaje kao tamna pozadina sveta. Vegani nisu van tog sveta. Niko nije. Ali možeš da odbiješ da od te pozadine praviš himnu i da je slaviš kao „prirodnu“, dok kupuješ parizer upakovan u plastiku. To je taj minimum poštenja.
Literatura i izvori:
- [1] Tool. "Disgustipated". Album: Undertow, Zoo Entertainment, 1993.
- [2] Singer, Peter. Biografski podaci i intervjui (npr. Satya Magazine), gde sebe opisuje kao "fleksibilnog vegana".
- [3] Academy of Nutrition and Dietetics. Position of the Academy of Nutrition and Dietetics: Vegetarian Diets (2016).
Comments
Post a Comment